Нанки
| Нанки Писац: Милорад Поповић Шапчанин |
Нанки
Читао сам ситну књигу твоју,
Ситну књигу, моје радовање;
Читао сам, мили перивоју,
Твоје ваје, тешко јадовање,
Твоје жалбе, тешко опадање,
И неверно твоје поуздање.
Стани, душо, узор од љубица,
Што рајево изметну ми семе,
Однегова бела голубица,
Анђелака дарова ми племе.
У копрени мирисних цветова,
У окриљу ружичних сплетова.
Стани, душо, узор од љубави,
Што милином љубити ме знадеш,
Загрлити у невиној страви,
Кад на груди усијане паднеш,
Твоје јаде разведрићу лако,
Хоћу драгу тешити те јако.
Зазорно је наше драговање,
Кад народност у окову стоје;
Јер какво је срца благовање
Око њега кад се буре роје,
Бујни вали пропастима хује,
Отров пљују огњевите гује!
Какве ли су те љубави части,
Свето твоје када ти се гази ?
Какве душа да осећа сласти
На падања страховитој стази,
На путањи болова и ваја,
И с' неправде тешка уздисаја!
У тамници љубити је тужно,
Плам љубавни охладе ти ками;
Не љуби се, кад је срце сузно
У болова прикријено тами;
У хаосу када срце плива,
0 драгама, љубави не снива.
Ја те волим, ах, порећи нећу;
Ап' народност свеопшта је драга —
Њој палимо на олтаре свећу,
У божанства молимо јој блага,
Јер сва срца она ]е занела,
Од малена до силна властела.
Славслобода народпости с' вије!
Та друга је спаситеља сина,
У души јој будућност се смије,
Одгајана с људскијех врлина,
И Бог вели: Нек' части слобода
Сва створења од овакога рода!
У овако градоносио доба
Љубити се — Бога ми, грехота!
Народности кад се копа гроба,
Волети се — зазор и срамота!
Кад спасење Србима зазори,
Ето мене у љубавни двори!
Напомене[уреди]
- Ова песма је први пут објављена у часопису Даница, 1861 бр. 13
Извори[уреди]
- Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 7-9. Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|