Л. К. Лазаревић/III

◄ II

III

IV ►

    У томе је најјача страна његова, у овој вештини којом црта карактере. Али он није вештак само у томе; његова се вештина види још и у многоме другоме. Она се види не само у унутрашњој обради карактерА, него и у спољној изради, у начину причања његова.
    Пре свега, у ономе што чини прво обележје сваког и истинског уметничког дела, у погледу његове обраде, унутарњи склоп. (У томе погледу његове су приповетке не само беспрекорне, него по готову савршене.) И ако то, само по себи не даје уметничко дело, ипак је оно један од битних услова што их стављамо сваком таквом делу. Прави уметник треба свакада да уме одвојити што је главно од онога што је споредно, да уме распоредити и одредити свачему његово право место у саставу целине… Ни један од приповедача српских ту вештину није разумевао ни приближно као Лазаревић.
    После ове чисто логичке стране, долази артистична. Она се огледа у томе што зна удесити на згодну месту ефект…
    Осим тога она се показује и у ситницама; као кад Видак, старији брат, Вучка у свечаној прилици зове пуним именом Вучета; или кад овај на питање лекара, који у говору заноси на чешки, угађа да и сам говори тако, као да би му се тиме хтео удобрити: „Он јест так пал?” пита лекар, а Вучко одговара: „Так пал.”

Извор

Српски књижевни гласник, Књига тринаеста; Број 1; 1. 9. 1904. Стр. 41–42.