Ко то каже да нијесмо Срби
| Ко то каже да нијесмо Срби Писац: Славко Перошевић |
Ко то каже да нијесмо Срби
Нека ова пјесма засија ко’ луча
У овоме мору, безумнијех лажи
Нека свјетлост њена моме српском роду
Уморне мишице напаја и снажи.
Данас кад нас свјетске нападају Але
И када нас многи вријеђа и блати
Стиховима њеним, без бојазни ја ћу
У одбрану правде и истине стати.
Одговор ћу са њом свим онијем’ дати
Што у тешкој лажи, живе И гријеху
И у свом незнању, бесрамно што тврде
Стари Црногорци, Срби да не бјеху.
Ко’ орловско јато поломљених крила
С’ ранама из светог косовскога боја
У крвавом збјегу, Лазарева војска
У тебе је дошла, Црна Горо моја.
Од штитова својих, умрљаних крвљу
Поново су дигли, слободарске шанце
И гнијезда нова, мукотрпно свили
У твоје високе и сурове кланце.
Од тих давних дана за Косовом светим
И за божјом правдом наша душа вапи
Шест вјекова дугих , обруб црне боје
И црвено поље на нашој су капи.
Црвено је поље, симбол свете крви
А обруб је црни, симбол вјечне жали
За све оне храбре витезове српске
Који су у боју косовскоме пали.
Отад много пута, ко Христова војска
Кретали смо у рат, против вражјих трупа
Сањајући ново Душаново царство
У ком’ ће сви Срби, опет живјет скупа.
На бојишта многа, ђе сабље сијеку
И ђе врели меци, смрт стравичну сеју
Животе су своје наши славни преци
Давали за ову свијетлу идеју.
Црногорски крши у то су вријеме
Изњедрили многе витешке громаде
Ал’ српство су свето носили у срцу
И Миљанов Марко и Владика Раде.
Када страшних битки, стајала је хука
И кад народ наш је у ланцима стењо
Срби су били и Јоле и Лука
Србин је био и Јанковић Кењо.
И Миљан И Мина у земану своме
Барјак српског рода дизаше високо
Немањина дјеца били су и Шујо
Ћетко, Реџа, Јевто и Војвода Ноко.
Тамо ђе Обилић у свакоме живи
И гусала јека, увјек дје се чула
Српкиња је мајка задојила млијеком
Пивљанина Баја и Аџића Вула.
Ђе у огњу ратна ковала се слава
Ђе се живот даво за вјеру и Христа
Џефардар је српски у рукама пуцо
Џаковића Трипка и Бошковић Риста.
И над Бојном Њивом у Божићној ноћи
Кад је јек плотуна хладни ваздух пара
Витеско је срце Орловића Павла
У грудима тукло Вукотић Сердара.
Родољубљем српским, понешен у души
И Никола Први с цетињског је трона
Испјево химну о Косову светом
„ОНАМО, НАМО ЗА БРДА ОНА“!
Сањао је себе на бијелом коњу
Ђе стиже пред свете Душанове дворе
И зборио увјек да је српске крви
Он који је био владар Црне Горе.
Па због тога често, у задње вријеме
Из очи се мојих горка суза слива
Слушајући како, под Ловћенским висом
Одлијеже поклич ЕВИВА Е’ ВИВА.
Али ја знам добро, тврђаво небеска
Пред којом је клекно чак и Бонапарта
И ако те сада зову Монтенегро
Да у души ипак, ти си Српска Спарта!
(октобар 2019.)