Кнез од Семберије/1

I

II ►

I

БОЈА И ДЕСЕТ ДО ДВАДЕСЕТ КМЕТОВА

(Боја стоји крај кућних степеница, а кметови који стоји а који чучнуо или сео на земљу. Једни од ових око Боје, с њом разговарају; друга двојица или тројица, у другом крају позорнице, чине засебну гомилицу; а неки седе и на кућним степеницама. Већина их је одевена у чохано босанско одело, но не богато; на глави фес а око њега сарук, на ногама црвене јеменије, а пуше на кратке чибучиће).
БОЈА: Па што чујете ви добри људи?
ПРВИ КМЕТ: А што ћемо чут’. Зар мислиш добро, мајко!
ДРУГИ КМЕТ: У нас зло а тамо преко Дрине, и дај Боже, бар растријезнили се људи, ама — опет зло.
ТРЕЋИ КМЕТ: Сила је то, болан, Турчин, те ће јој дохакати Вићентије и Луко из Подриња. Ја велим, боље да нијесу ни мрчили руке.
ДРУГИ КМЕТ: Ти велиш, али кад мука дође под грло, не пита се што велиш ти, а што ја.
ТРЕЋИ КМЕТ: Па ето и нама је дошла, те што?
ДРУГИ КМЕТ: Дошла, ама ми, видиш, нијесмо онаки ка’ они Прекодрињани.
ПРВИ КМЕТ: А што да нијесмо?
ДРУГИ КМЕТ: Нијесмо те што ћеш му. А ево погледај по свој бијељинској нахији и по свој овој нашој Семберији, те гдје ти је онаки човјек до овога нашега кнеза Ива. Видиш ли га, болан, каки је мудар и саглам, у нас ево бијела су брчишта, а он нас све надмудрио. Зар, болан, Видајић-бег једе његов лаф, а сам Тузлагић неће њему на ино?! Ал’ гдје ти је јоште један кнез-Иво, па да чујеш Босну тада.
ТРЕЋИ КМЕТ: Што их бијаше вриједнијех, оде у другу вјеру.
БОЈА: А што би могао и Иво да није вас, те га слушате, људи.
ПРВИ КМЕТ: Лако је, мајко, слушат’ кад се мудро заповиједа.
БОЈА: А тешко боме заповиједат’ мудро, ако се лудо слуша. Мој Иво чини што може, ама што ће и гдје ће, ни његова рука не достиже свугдје. Ето јуче, разабрао је како Кулин оно прешао Дрину прије неки дан, па начинио тамо чуда и покоре: попалио грдна села, поробио Јадар и Подриње и повео отуда силно робље. Једни веле, води собом сто и једанаест робова, а други кажу није него триста и три. Па сад Иво ни пије, ни ије, нити га сан хвата; домишља се како да откупи од Кулина то робље. Послао био Кулину у сусрет Петронија, те се Петроније јутрос вратио, ено га у конаку са Ивом, говоре и свјетују се; донио му абер од Кулина.
ПРВИ КМЕТ: А зато нас је, ваљада, кнез Иво и сазвао?
ДРУГИ КМЕТ: А да зашто би друго?
ТРЕЋИ КМЕТ: Ако ће откуп од нас састављат’, слаба му је вајда. Од камена ником ни камена.
БОЈА: Не знам је ли вас зато потрудио. Не казује он мени ништа што је зло; чува ме, стара сам. До јуче, прекјуче бројала сам дане, а сад већ бројим сахате. Тек добро није, чим ми није казао.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.