Кан и син
| Кан и син (Хан и его сын) Писац: Максим Горки |
…Био у Криму један кан. Звао се Мосолајма ел Асваб и имао сина Толаика Алгалу…
Овим речима отпоче Татарин, слепи просјак, једну од старих легенада тога полуострва, које је пуно оваквих успомена. Наслонио се беше на стабло мрке боје једнога јагодовог дрвета.
По каменим развалинама од времена урнисане канове палате, поседала око приповедача гомилица Татара, у дугачким шареним доламама и преко њих златом извеженим комоткама. Било је вече. Сунце се лагано спуштало у море. Његови црвени зраци пресецали су тамну масу лишћа, које покрива развалине и одмараху се као блештећа светла места на камењу обраслом маховином и повијеном витим гранама зеленога бршљана. Међу гранама оближње групе јаворова вио се поветарац. Њихово је лишће треперило и жуборило, чуло се као да се невидљиви поточићи из ваздуха сливају.
Слепчев је глас био тих и дрхтао је. На лицу као у камену урезаном и борама на њему огледао се неми мир. Речи, које је као на памет изговарао, текле су саме једна за другом, те се пред слушаоцима стварала слика давно минулих дана, пуних снаге и осећаја.
„Кан је био остарио“ причаше слепац, „али му је харем био пун жена. Све су оне љубиле старца, јер је у њему било још снаге и жара, а његова миловања беху нежна и ватрена. Жене ће увек љубити онога, који уме да их снажно милује, па ма он био сед, ма му лице пуно бора било; пошто је лепота у снази а не у њежном лицу и црвеним образима.”
Кана су љубиле све, он опет љубљаше само једну, робињу козакињу, из степе поред Дњепра. Њу он миловаше увек радије од свију других жена свога великог харема. У харему је било три стотине жена све лепих као пролећно цвеће. Живише оне туна у свакој радости и задовољству, јер је кан наређивао да им се готове сва могућа укусна и слатка јела и дозвољавао да играју и веселе се кадгод им је воља.
Своју козакињу опет позивао је кан често на своју кулу, са које је био диван изглед на море и у којој је било спремљено све што треба задовољној и срећној жени. Беше туна слатког јела и свакога ткива, злата и драгог камења разне боје, свирке и лепих тица из далеких земаља а и ватреног миловања заљубљеног кана. На кули је проводио он са њоме често пута по читаве дане, те се тако одмарао на плодовима свога вредног и труднога животнога рада. Знао је он, да му син Алгала неће осрамотити канство, јер ено га где као вук лови по руским степама, враћајући се увек са богатом пљачком, новим женама и новом славом, остављајући за собом страх, пепео, крв и лешине.
Једном се врати Алгала са свог јуначког похода на Русе. Приредише велике свечаности у његову част. Поглавари са целог острва скупише се на ту част. Било је ту чашћења, весеља и витешких игара. Гађало се стрелама, заробљеницима у очи, да се опроба снажна мишица, понова се пило и славио храбри Алгала, страх непријатељев и стуб канства. А стари се кан радовао слави свога сина. Топло је било старцу око срца, гледајући у своме сину таквог јунака и знајући да ће, кад он, старац, умре, бити канство у добрим и снажним рукама.
Баш му је годило што то зна, па да би и сам показао колико воли свога сина, са пуним пехаром у руци, овде на свечаности, пред свима поглаварима и бекама, устаде и рече:
„Алгала ти си добар син! Нека је слава Алаху и буди хваљено име пророково.”
Сви хвалише име пророково у снажном хору. Кан продужи: „Алах је велики! Још за живота обновио је младост моју у моме храбром сину. Ја већ гледам својим старачким очима, како ћу, кад једном очи склопим и црви ми срце гристи започну, и даље живети у своме сину. Алах је велики и Мухамед његов прави пророк! Имам доброг сина: рука му је чврста, срце јуначко, памет бистра… Кажи сине, шта желиш да ти дам? Кажи Алгала, даћу ти све што зажелиш…”
Још не одјекнуше ни последњи звуци са усница старога хана а Толаик се нагло подиже. Црне му очи синуше као у сокола и светлише као море по ноћи.
„Дај ми робињу козакињу, господару и оче мој.”
Кан застаде, поћута само за тренутак, колико да умири срце своје — и пошто је поћутао рече јасно и одлучно:
„Узми је! Кад свршимо част узми је… Лице храброга Алгале осу необична радост, соколове очи севаху, исправи се у свој величини својој и рече оцу, кану:
„Ја знам шта ми поклањаш господару и оче мој. Ја знам. Роб сам твој — син твој. Ево ти моје крви, узми је кап по кап стотину ћу смрти претрпети за тебе.”
„Мени ништа не треба!” одговори кан и седа круна, многогодишње славе и великих дела, клону му на прса.
У скоро довршише част и кренуше заједно, ћутећи из палате ка харемлуку. Ноћ је била тавна. Ни месеца ни звездица на небу, сакрио их беше густи вео црних облакова. Иђаху дуго по мраку, док ће рећи кан ел Асваб:
„Дан за даном часи живот мој… све лакше куца старачко срце моје… све је мање жара у мојим грудима. Светлост и топлину души мојој даје само ватрено миловање моје младе робињице. Кажи Толаиче, кажи ми зар баш не можеш без ње? Узми стотину других, узми све остале моје жене, само ми њу остави.”
Толаик Алгала ћути — само уздану.
„Моји су дани избројани… Колико ћу још лазити по земљи? Последња радост мога живота, она је — то руско девојче! И кад ње нестане, ко ће ме још љубити — мене старца, ко? Ни једна више Алгала!…”
Алгала ћути.
„Како могу живети кад знам да је ти грлиш, да она теби пољупце даје! Пред женом нема разлике отац и син. Пред женом смо ми сви људи, сине мој… У тузи ћу скончати живот свој… Боље да ми се понова отворе све старе ране и потоцима љусне крв из њих, боље да не преживим ову ноћ сине мој!”
Његов син ћути… Застадоше на вратима харемлука, стоје неми, главе им клонуле на прса. Свуд у наоколо помрчина, по небу се вију облаци, ветар креће гране по дрвећу, изгледа да им неку песму поје.
„Ја је одавна љубим, оче…” изусти тихо Алгала.
„Знам… али знам и то да те она не воли” одговори кан.
„Срце ми пуца кад само на њу помислим.”
„А са чега је пуно моје срце!”
Понова заћуташе, Алгала уздану.
„Истина је дакле што ми мудри мула приповедаше. Жена је мука човекова. Кад је лепа многи је желе, те јој муж мучи муку велике љубоморе, кад је ружна опет човек пати завидећи другима. Ако није ни лепа ни ружна, човек је најпре начини лепом и пошто се увери да је погрешио, опет пати са ње, са жене.”
„Мудрост не лечи срчане болове” проговори кан.
„Оче! имајмо сажаљења према нама самима.”
Кан подиже главу и гледаше тужно свога сина.
„Да је смакнемо” прозбори Алгала.
„Ти волеш више себе него ли и њу и мене” рече кан после малог размишљања.
„Па и ти тако.”
„Да, тако је и ја тако” рече тужно кан. Туга га је створила дететом.
„Смакнимо је.”
„Не могу ти је дати, не могу” опет кан.
„А ја не могу више без ње — ишчупај ми срце, или ми је дај”.
Кан ћути.
„Бацимо је у море.”
„Бацимо је у море” понавља кан као одјек, речи свога сина.
Уђоше у харемлук. Затекоше је где спава на богатом миндерлуку. Застадоше пред њом и посматраше је дуго. Староме кану потекоше сузе низ образе, низаху се као бисерна зрна по сребрној бради. Сину засветле очи, шкрипећи зубом угушује своју страст и стаде будити козакињу.
Она се трже и на лепом, као зора ружичноме лицу, засијаше два плава неба њезиних очију. Алгалу није приметила, те пружи медене уснице кану.
„Пољуби ме стари мој соколе.”
„Спреми се… поћи ћеш с нама” рече јој кан лагано.
Сад је тек приметила Алгалу и сузе у очима свог старог сокола… Мудра је била на мах је све разумела.
„Ево ме” рече. „Ево ме… ни једном ни другом?… јел те… тако сте решили. Па тако и треба да суде они, који су јаког срца. Ево ме.”
Ћутећи кренуше сви троје мору. Ишли су танком стазицом ветар је хукао, страшно хукао.
Она је била слабачка девојче; брзо се уморила; али је била и поносна, није им се хтела одати.
Канов син примети где она нешто заостаје па ће рећи:
„Бојиш ли се.”
Пресече га само оком и показа крваву ногу.
„Ходи, ја ћу те понети“, рече Алгала и пружи руке према њој. Она само обисну о врат свога старога сокола. Кан је као перо подиже и понесе је. Она седе на његове руке и склањаше гранчице на путу да га не би уболе у око.
Идоше доста дуго и већ се чује у даљини морски шум Толаик је ишао иза њих те ће рећи:
„Пусти ме да прођем напред, већ сам два пут потезао нож да те закољем.”
„Прођи… За ту твоју намеру бог ће те казнити или опростити… како он хоће. Ја као отац праштам ти… Ја знам шта је љубав.”
И ето већ ту пред њима је море. Ту доле празно, црно, бескрајно. Чак доле у дубини разбијају се вали о стење а доле је тако мрачно, ладно и ужасно.
„Збогом” рече кан и пољуби девојче.
„Збогом” рече Алгала и поклони се дубоко пред њом.
Она пође, погледа тамо доле где вали своју страшну песму певају, ухвати се за груди и узмаче натраг.
„Баците ме” рече им.
Алгала пружи руке према њој и зајеца. Кан је узе на руке, притиште снажно на груди, пољуби, диже преко главе и баци у дубину.
Тамо доле у дубини певају вали своју силну песму. Снажна ли је та песма, те обојица не дочуше како је слетела доле у море. Ни гласка баш ничега. Кан се спусти на камено стење и немо гледаше час доле у тамнину, час у даљину, где се море с облацима меша, одакле се јека таласова чује и ветар дува, те му браду у прамење дели. Толаик непомична стена, стоји поред њега и покрио лице рукама. Време пролази, ветар гони по небу облаке један за другим. Црни ли су и тешки ови облаци, баш ко мисли остарелог кана, што лежи на стењу, над морем.
„Оче! хајдемо“, отпоче Толаик.
„Чекај” прошапута кан, као да нешто ослушкује. И опет пролази време и још увек ударају вали тамо доле а ветар прелеће са стене на стену и ромори по дрвећу.
„Хајдемо оче.”
„Чекај још мало.”
Још је неколико пута узвикивао Алгала „хајдемо оче.”
Кан се не миче с места, са кога је изгубио сву радост својих последњих дана.
И најзад — пошто све мора имати свога краја, устаде он снажан и поносан. Сакупи обрве и мукло рече:
„Хајдемо!”
Пођоше, али за мало па опет застаде.
„Зашто пођох и где ћу ја, Толаиче” упита он свог сина. „Нашто ми је више живот, кад је сав мој живот она била! Стар сам, више ме нико љубити неће; а кад некога нико не љуби — од тога није мудро што живи на свету.”
„Имаш славу, имаш богаство, оче!”
„Дај ми само један пољубац са њених усана и на част ти све. — Све је остало мртво, само је женина љубав жива. Где нема таке љубави — онде нема ни живота за човека, он је просјак и тужни су његови дани. Збогом сине мој, нека те благослов алахов прати и по дану и по ноћи.”
Кан окрете лицем к мору.
„Оче” викну Толаик.
Даље не имађаше шта да каже јер се човеку, на кога се смрт смеши, и нема шта да каже, нема ничега што би му повратило понова љубав ка животу.
„Пусти ме.”
„Боже.”
„Он зна.”
Брзим корацима приближи се кан обронку и скочи у дубину. Син га не задржа а и не би га могао задржати. И опет се ништа не чу с мора — ни гласка ни шума од пада кановог. Само су валови и даље шумили и зукали своју дивљу песму.
Дуго је гледао Толаик Алгала доле у дубину и најзад гласно уздану:
„Алах подари и мени тако снажно срце!”
Затим га нестаде у ноћној тами.
…Ето тако је умро кан Мосолајма ел Асваб… а у Криму постаде кан Толаик Алгала.
Извор
[уреди]Дело, септембар 1903. Књига 28. Свеска 3. Стр. 329-335.