Из болничке ћелије
Како си лепа,
Сестро Павина!
Поноћ је, је ли?
Сврх врата бије
Часовник стари.
Напољу вије
Ветар, и сипа
У окна наша
Пахуље беле.
Заклопи зборник
Па седи ближе
Уз одар мој.
Погледај како
Ватра се жари,
И хукти, и букти
У пећи тој.
Гле како њена
Корална пруга
Весело игра
По зиду горе!
Веруј ми, тако
И моје срце
Хукти и букти,
Игра и бесни,
Махнито, лудо -
Не зна шта ради,
Сасвим се смело;
И ево, ево, изгоре цело,
Изгоре цело!
А знаш ли зашто
Оно полуђе?
У моје срце
Ти ноћас уђе,
Па с њега оде
Свих бола тама,
И ти га ватром
Запали сама -
Јер искре саме
Из тебе бију,
Лепше од свију
Анђела раја,
Што нежно шуште,
Кô бехар бели,
У топлој речи
Молитве твоје.
Погледај: широм
Ћелије наше
Те светле искре
Лепоте твоје
Како се вију,
Како се роје
И расипају
По свакој страни,
Кô запаљени
Сами ђердани!
И свуда, ено,
Где која пане,
По једно златно
Кандило плане...
Положи зборник
На сточић тамо,
И мани сада
Анђеле целе,
Па седни овде
Уз одар мој,
До зоре беле
Да гледам само:
Како си лепа,
Сестро Павина!