Ивкова слава/1.4
Ђурђевдан[уреди]
Глава прва
* * *
- Е, не могу да слушам кад неко лаже,- рече г . казначеј жени, кад се нађоше на улици - е, пa не могу ! Јеси л' га чула, богати!? Па бар да удеси да се може веровати. Него тако ка да је сав свет луд, па не зна ништа ! Отишао у зиму, а вратио се у лето ; ловио зечеве, а после дели срне и јаребице ! Е, јеси л' га чула само, како одваљује!? Е, што то понеки људи воле да слажу, то је за чудо ! Па бар да пазе, да удесе, него ... преседе ми и слава!
После овога било је још гостију, докле се није унела лампа. Тада се дигоше и последњи. И гости престадоше долазити.
Остаде домаћин, домаћица, гца Маријола, Калча, Смук и Курјак. А остаде и онај Непознати, који се нешто живо беше заговорио с Курјаком па, рекао бих, није ни приметио да су се собе испразниле.
- Па ја ве и ве пита ', е ли сте за ракију? - пита домаћин.
- И за ракију смо и за вино, - одговори Калча - ама оно није за нас.
- Јел' ћете шљивку еле нашу анасонлику? Кево, мори, ела донеси ракије малко.
- Како мало, црни Ивко, - вели му Смук - кад нас знаш, фала богу, да смо муштерије .
Обредише се неколико пута, разговарајући се живо. Давно је већ винце ударило у лице, а сад и ракија стаде беседити. Нестаде званичног изгледа и званичне позитуре домаћинове и настаде жив интимнији разговор.
Домаћица донесе јела и сви поседаше за софру. Дошла и Маријолина мајка по девојку.
Вечерају.
- Сико, мори, - окрете се Калча девојачкој мајци - •е ли јоште можеш онако убаво да појеш како у натпе време што појеше онуј песму: " Сла вуј пиле, не пој рано ".
- Та што па да не умем? - вели Сика.
- Пa ела да ми малко запојеш! – вели Калча.
- 'Ајде па ти, није те ни срам! - вели Сика. - Жена удовица, при голему керку, бива ли да поје! Није адет!
- Мори, какав адет! "Адет", вика! Србија слободија, а стари адет беше!
- Беше си наше, Калчо, а адет си па онај остаде! - вели му Сика.
- 'Ајд си пој - вели јој Калча - онуј старовремску: "У башчу сам ружа, докле немам мужа!" Је л' си гy чуја некад кад поје, а, Курјак?
- Море, крши си врат, келешу ниједан, што ме па задеваш ваздан-дан! - грди га Сика. – Несрећо! Није те ни срам од овој дете! Како да појем при мужије - туђи човеци - ја, жена удовица!? Памет си бери, море!
- Ама прошло си је оној старовремско, не л' ти викам. Гледај гy само/ Како селска Дена, срамује се!
- Ти да си ћутиш! - осече се Сика.
- Сико, мори! - рече Калча, па накриви капу и гледа Сику чежњивим погледом. - Хааа, Сике душманке моја, знајеш ли оно наше старо?! Јоште се ја не измени', Сике! Јоште сам си ја па онај стари мерак! За ништо ме, ете, Сике на овај свет неје тол ' ко жал како што ме је ете ' жал за т еб'! Сике, тамничарке! Е-е-е! Тол' ко г ледање, бре! Тол'ко се гледамо, па се не узедомо! (Кој те је гледаја, несрећо ловџијска! вели му Сика). Ама сам ти, ете, болан, Сике; како ранен срндак у Пасјачу сам болан! Погоди ме, ете, јоште онда сас твоје очи, како сас срма-зрно, па и саг сам јоште ни за живење, ни па за мрење. Рече па стаде трести главом и лупати се у груди силно као горила. Ела де запој ми онуј старовремску: "У башачу ,сам ружа, докле немам мужа!"
- `Ајд` ће си дом идемо, Маријоло! – рече Сика љутито и диже се с ћерком, а домаћица их испрати до врата а домаћин до саме куће.
- Таква си, алис таква, беше и како девојка. А да гy беше други табијат, ћа да ми она буде жена, зашто си ја беја' помомак од онога Тана, бућмеџију , њојнога човека. Ћаше она жена да ми буде, тол`ко гу беја` бегенисаја, када би момак и мерак на њу, па ако што ме мајка гу мрзеше! А што ме па мрзеше мајка гy, мани се! Теке по неки пут кад буде у оној време, ја се врнем из лов, а онија се па врћу из Бању, та се нађемо на пут. А ова Сика си седи, па у шамију до очи, па гy потфатија један румен од бањање, та станута румена како тетовска јабука, па три дана да гy гледаш! А ја. си, дор ги видим, накривим си фесче па си запојем сас овој моје пусто грло:
Избањало се, нађиздило с'е
пa си фрљим један туфек за кеф. А мајка на овуја исту Сику дор ме види, та стане у образ како крпа (кол'ко ме мрзеше!), па вика из кола: "Ја га што је џампир! Неје те ни срам, вика ми мен, трговачки син!" - А ја се па чиним како да ич не разбирам, пa гу ја па зборим: "А ви па зашто, викам, слушате, што си не идете мирно по пут, како путници човеци? Зашто слушате? Што је то на теб' ти криво, Каро? (Кара гу се зовеше мајка). Зар, демек, салте ваше Сиче што искача из Бању, та да на њума таја песма прилега и разбира се?! А по царски пут ја си могу за мој кеф да пoјем што си милујем!" викам ја. - "Несрећо, вика гу мајка, ловџијска!" Па потера кола побрго. А ја па си запјејем, па си пуштим глас ама скелеџијски:
Не гони коња, липцал под тебе!
Како и ја, малој Сике, ете, за тебе!
(Ови последњи речови нема ги у песму; ја сам ги сам из мој памет дуздисаја). Па си фрљим јоште један туфек за кеф. "Девојче да ми неси т`кнуја, кара ме њојна мајка, зашто ће на големо да искочи, несрећо ловџијска!" - "Хо, Мајке, што је па тебе ти то криво?!“ зборим си па ја. Кој гу задева?! Појем си, ете, за мој кеф! Што, зар теб` ли ће да појем, Каро? Ја си идем по мој пут, у царско здравље; а ти пa иди си по твој пут, ама човешки салте, карање нема. Зар сте, викам, онаме та да не смеје човек кристијанин да си погледне у вас! Кој а сте вера, бре!" - Е, душу гу изе до , ете, на мајку гу! Зашто си ја веће убаво видо` што неће ништо да бидне од онај пазар и онуја работу, па, викам, берем да се убаво наплатим сас мајку гу. А Сика си сал седи и ћути, кротка како ђурђовско јагњенце...
Тако им прича Калча, кад оде Сика с Маријалом, а кардаши га слушају: Курјак суче бркове и гледа се низ нос.
- И јоште остаде убава! продужује Калча. Кад гу гледаш сас керку да не знаваш, па да не рекнеш да гy је мајка, веће да рекнеш да гy је стареја сестра. Ама кад беше девојче - како саг њојна Маријола, у теј године - леле, тугоо! Мани се! рече Калча, па зажмири од севдаха и пуче прстима. Мани се! И богами ви казујем, јоште полепа беше таг и од овуја керку. Ви гу не знавате, а ја си и побратим Ивко, ми гy убаво знавамо и познавамо јоште од време, хеј-хеј! Јоште од садразамско време што се каже. Он да седне та да ви прича какво беше девојченце! А и caг си је лепа. Та што имаше таг грло! Оно веће ништо полепо и послатко не тејаше да бидне на овај свет, веће кад ће она да запоје. Та када запоје у лојзе сас оно њојно пусто грло:
Ракито, тенка селвијо,
Тури ми вино да пијем,
Да пијем да се јопијем.
На скути да ти преспијем,
На грло да ти летувам,
Кад запоје, од Горицу, хеј-хеј, там' дор до Виник се чујеше! Тој беше грло, а не како саг у овија фрајлици ! Ама какво појење!! Па не појеше како саг, сас пућет и из ноту, веће из памет, како петал што пoje! Како caг, ете, теб' туј што гледам, тако гу памтим јоште од оној време у онуја њојну беаз-антерију што гy имаше таг. А кад се врне из лојзе, та си промине прокај нас, а ми гy задевамо: "Што рече, Сике, у песму: На скути да ти преспиј ем, на грло да ти летувам". "Леле, па малко ли је?" вика неки од нас; и, а гу један пушти, а други гy па прифати. "Ама", збори гу caг па други, "ама за мен' и теб' ли оно збореше у песму, Сике?" А она се санким љути, бајађим криво гу, па си обрне шију на другу страну а нас на'рањује лошо.
- Па што дирате девојку кад мирно пролази вели Курјак.
- Бре, бре. Да неће да се и ти посветиш!
- Требало је још горе, вели Курјак.
- Ама саг, ете виде ли, неће да поје; намћор бе и напред, у оној време, па намћор и остаде. А ја си салте гледам гу керку, вели Калча, па накриви капу оно ј олче малецно, па ми долази и caг у мој памет мило за мајку гy. Ама алис, ете, таква беше и Сика у овеј године. А појеше како славеј-пиле; ама caг неће, намћор је. Виде ли како си отиде, што је намћор!
- Е није него да ти пева ту! осече се Курјак на њ.
- Бре, бре, погле га што си збори па овај; а зашто па да не поје?! пита Калча изненађен.
- А зашто да пева?
- Да поје, ете, за кеф; нам' за кеф, а теб' ти па за инат. Заради друство да поје, неје заради неко рђавство. Што је данас, да ли је слава на нашога Ивка, или је панаија на домаћина, та да смо жални, па да не смеје да поје?! Да поје, и ова, па јоште и керка гy!
- Јест, 'оће да ти певају! Ваљда су ти оне Лазарице са села, па да стану пред кућу и да певају: "Овде нама кажу младо нежењено, младо нежењено, Калчу, челебију !" Будало матора! рече Курјак љутито и помало пакосно. Теби да певају!
- Па и прилега побоље са мен'; челебија сам, ете, а не како теб'! Што, бре, зар несам челебија! рече Калча, па накриви капу и стаде сукати своје танке а дуге бркове. Челебиј а сам и саг, а јоште од време тај сам си! У турцко време газешем у зимско доба Мораву студену до пупак, да донесива' из Србију српски буквари и књиге за чкољу сас Таска онога Благојиног и бата-Колу Рашиног и Божидарца онога. Е, што ћe прајиш, куд си па ти бија таг, несрећо курјачка никаква?