Женидба Комлен-барјактара

Вино пију три српска сердара
У бијелу Сењу на крајини
А на дворе од Сења Ивана.
Једно бјеше сердар Јанковићу,
А друго је од Сења Иване,
А треће је Комлен барјактаре.
Вино пију за софром од злата,
Па када се вином напојише,
Тада рече од Сења Иване:
"Побратиме, Јанковић-Стојане,
"Ево чудо што говоре људи,
"У Грабежу граду латинскоме
"Кажу, побро, лијепу дјевојку,
"Милу кћерку од Грабежа краља,
"Побратиме, лијепу Луцију
"Да је љепше у свијету нема.
"Просило је седам просиоца,
"Седам бана од седам земаља,
"Осмо дужду од млетачка пуста,
"Па дјевојка љуто поносита,
"Побратиме, ниједнога неће.
"Зло се на њу наљутио краље,
"Те је коњ’ма на кошију тура.
"Пошљи коња, Богом побратиме,
"До Грабежа града у Латине,
"Не би л’ Бог до добио дјевојку,
"Тим бисмо се, побро, поносили."
А кад зачу Комлен барјактаре,
Скочи јунак ка да се помами,
Па полеће низ бијелу кулу,
Докле сиђе код коња ђогата,
До ђогата ћемерлије врата.
Оседла га седлом сребрнијем,
А по седлу ашу срмајлију,
Па по њојзи четири колана,
А и пету ибришим тканицу,
Црвеном га чоом покриваше
С обадвије стране до кољена,
Од кољена ките до копите,
Заузда га уздом стамболијом,
Па се ђогу вије око врата,
А љуби га у чело широко.
Кад сердари на ноге скочише,
Па пођоше низ бијелу кулу
Тада рече сердар Јанковићу:
"Побратиме, од Сења Иване,
"Шта изрече пред мојим сестрићем,
"Пред сестрићем Комлен-барјактаром,
"Ја се бојим, украшће ђогина,
"Па отићи у земљу латинску,
"Те ће своју главу изгубити."
У ријечи до коња дођоше,
А код коња Комлена нађоше.
Тад га пита Јанковић Стојане:
"О сестрићу, Комлен-барјактаре,
"Куд си, синко, коња опремио?"
Тад му Комлен поче говорити:
"Мили ујко, Јанковић-сердару,
"Оћу, ујко, коња пројаати
"По авлији под бијелом кулом."
Па се ђогу на рамена баци,
Окрете га пољем сењанскијем,
Па га врати под бијелу кулу.
А кад ђога натраг повратио,
Довати га златном узенгијом,
А како се ђогин наљутио,
По три копља у висине скаче,
По четири и тамо и амо,
Па кад ђога догна до ујака,
Калпак скиде, под пазуо баци,
А ујака увати за руку,
Покорно му поче говорити:
"Молим ти се, мој мио ујаче,
"Поклони ми твојега ђогина,
"И уза њ’га хиљаду цекина."
А кад зачу од Сења Иване,
Тад Стојану поче говорити:
"Побратиме, Јанковић-сердару,
"Молим ти се како брату своме,
"Поклони му косната ђогина,
"Ја ћу дати хиљаду цекина."
Ту се браћа сложно послушаше,
Те Комлена лепо опремише,
Стојан свога опреми ђогина,
Иван даде хиљаду цекина,
Па га поче Стојан сјетовати:
"О сестрићу, Комлен-барјактаре,
"Немој, сине, коња прегонити,
"Већ полако иди низ приморје,
"Па кад сидеш у Грабежа града,
"Ником коња не даји из руке,
"Латини ће коња пром’јенити,
"И немој се, сине, преварити
"Кад потечеш пољем грабешкијем,
"Да ђогина ошинеш камџијом,
"Јер ће синут’ пољем грабешкијем,
"Нећеш знати куд ћеш ударити.
"Немој седло збацати с ђогина,
"Већ потегни на токе колане,
"А по њима ибришим тканицу."
Покорно се Комлен поклонио,
Па ујака пољуби у руку,
Пак излеће на бијелу кулу,
Те отвори сандук и сепете,
Па повади руо и оружје,
Накити се на бијелој кули
Вас у скерлет и у чисто злато,
А припаса свијетло оружје,
Па се ђогу на рамена баци,
Оде соко низ приморје равно.
Није добра ђога прегонио:
Што је било четири сахата,
За два узме Комлен на ђогину;
Што је било двадес и четири,
За дванаест Комлен приватио,
Докле сиђе пољу грабешкоме.
Када сиђе у поље грабешко,
Зло се под њим ђогин наљутио,
По три копља у висине скаче,
По четири и тамо и амо,
У напредак ни броја му нема.
Далеко га угледао краљу,
Па кад виђе Комлен-барјактара,
И под њиме косната ђогина,
Одма краљу у двору нареди,
Да се спреми дванаест катана,
Да пресретну Комлен-барјактара,
И допрате краљу у дворове.
А катане коње посједоше,
Широкијем пољем изиђоше,
Предадоше покорно поздравље.
А кад Комлен саслуша поздравље,
Добра Комлен окрете ђогина,
Побратиме, на Грабеж-капију,
Па кад јунак дође у авлију,
Ал’ у авлиј’ тридес дјевојака,
У авлији коло уватише,
Међу њима лијепа Луција
Свему колу млада коловођа,
Све је коло висом надвисила,
А љепотом коло зачинила,
Вија колом како вијор гором.
Како Комлен дође у авлију,
Пустише се из кола дјевојке.
Како Комлен одсједе ђогина,
Обје руке у џепове баци,
Те дарива тридес дјевојака,
Свакој даде по тридес цекина,
А Луцији три стотин’ цекина.
Па кад Комлен одсједе ђогина,
Залеће се лијепа Луција,
Те привати ђога за дизгине,
Па му сави руке око врата,
Поче ронит’ сузе од очију,
И ђогату коњу говорити:
"Коњ ђогате, мој по Богу брате,
"Доби мене младу на кошију,
"Ја ћу с мене наниз разнизати,
"Те ћу твоју гриву поткитити,
"Златним ћу те ковом потковати,
"Покривати свилом и кадифом."
А кад Комлен пошао на кулу,
Окрете се и рече дјевојци:
"О госпођо, лијепа дјевојко,
"Ником коња не даји из руке,
"Док се натраг из куле повратим."
Па он оде на бијелу кулу.
Како Комлен изиђе на кулу,
Пресрете га од Грабежа краљу,
Руке шире у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље,
Па сједоше ладно пити вино.
Кад се мало вином напојише,
Пита краљу Комлен-барјактара:
"А Бога ти, незнани јуначе,
"Одакле си, од кога ли града,
"Како ли те по имену вичу,
"И од ког си рода и племена?"
Па му Комлен поче говорити:
"Господару, од Грабежа краљу,
"Јеси л’ чуо латинске Котаре,
"Из Котара Јанковић-Стојана,
"И сестрића Комлен-барјактара?
"Ја сам главом Комлен барјактаре."
А кад зачу од Грабежа краљу,
Скочи краљу на ноге јуначке,
Удари га руком по рамену,
Па му јунак поче говорити:
"Здрав, Комлене, српски барјактару,
"Благо мајци која те родила,
"И љубовца која за те дође!
"Сјутра прије нег’ сунце огрије,
"Пукнути ће на граду топови,
"У пољу се коњи покупити,
"Потећи ће пет стотин’ парипа
"Од све Босне и Херцеговине,
"И потећи три стотин’ хатова
"Све од Шама и Мисира равна,
"И потећи седам бедевија
"Седам бана од седам земаља,
"Осмо кулаш дужда од Млетака,
"И кобила црна Арапина.
"И моји ће трчат’ осам коња.
"Ако Бог да и срећа јуначка,
"Да који год добије дјевојку,
"Опет ћу је теби поклонити."
Покорно се Комлен поклонио,
Љуби краља у бијелу руку,
Па он оде низ бијелу кулу,
Оде јунак ноћцу преноћити,
Одморити себе и ђогина.
А кад свану и зора заб’јели,
Тад пукоше на граду топови,
У пољу се коњи покупише,
Покупише па упарадише:
Напријед су пет стотин’ парипа
Од све Босне и Херцеговине,
А за њима три стотин’ хатова,
За хатима седам бедевија
Седам бана од седам земаља,
Осмо кулаш дужда од Млетака,
И кобила црна Арапина.
Па када се коњи наредише,
Наредише па упарадише,
Бојна седла бацати почеше,
Комлен ђогу колане потеже.
Сви јунаци стали те гледали,
Гледајући млади говорили:
"Боже мили, да чудне будале!
"Бојно седло не збаци с ђогина,
"Нег’ на токе колане претеже.
"Није шала ни пола сахата,
"А камоли пуна два сахата
"Претрчати пољем грабешкијем."
Кад се лепо коњи наредише,
Краљ изведе лијепу дјевојку,
Тад на граду топови пукоше.
А да ти је погледати било,
Све је поље магла притиснула
Доста мртви коња и јунака.
А кад прошли по мегдана били,
Сви хатови прођоше парипе,
Бедевије прођоше хатове,
А најпрви Арап на кобили,
За њиме се Комлен натурио.
Док Комлену доцкан на ум дође,
Баци ђогу за уши дизгине,
А пљесну га руком по сапима,
Сину ђогин пољем грабешкијем
Како зв’језда преко ведра неба,
Одмах прође ђогин бедевију.
Угледаше грабешке дјевојке,
Угледаше па пјеват’ почеше:
"Весели се, лијепа Луцијо,
"Тебе ђогин доби на кошију."
Како ђогин дође на биљегу,
С њога скочи Комлен барјактаре,
Прихвати га од Грабежа краљу,
А Луција косната ђогина,
Пак дворјанске слуге дозиваше,
Те им млада поче говорити:
Да ђогата свилом покривају,
А краљ узе Комлен-барјактара.
Кад с њим краљу у град улазио,
Онда пуче три стотин’ топова,
И толико ситнијех плотуна,
А кад краљу двору своме дође,
Ту радосно чинише весеље,
Вино пише, ноћцу преноћише,
А кад свану и зора заб’јели,
Краљ изведе лијепу Луцију,
И изведе двије уз Луцију,
И даде му седам мазги блага,
И шест златна руха ђевојачка,
Пак му даде тридест пратилаца,
Да га здраво прате до Котара,
Здрав Комлен оде у Котаре.
А кад био у поље котарско,
Далеко га ујак опазио,
У сретање њему полетио,
А каде се сретоше јунаци,
Руке шире у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље,
Па одоше у бијелу кулу,
Започеше чинити весеље.