Долап
| Долап Писац: Милан Ракић |
Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкрипу као дете чуо.
Стара груба справа давно ми је знана.
Један мали вранац окреће га тромо,
Малаксао давно од тешкога труда.
Вуче бедно кљусе сипљиво и хромо,
Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.
Вранче, ти си био пун снаге и воље,
И долап си стари окретао живо.
Тешила те нада да ће бити боље;
Млад и снажан, ти си слатке снове сниво.
Ал' је прешло време преко твоје главе,
Изнемогло тело, малаксале моћи;
Познао си жнвот и невоље праве,
И јулијске жеге и студене ноћи.
О; како те жалим! — гле, сузе ме гуше, —
Оличена судбо свих живота редом,
Тебе, браћу људе, и све живе душе,
Једнаке пред општом неминовном бедом.
Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати?
Ту крај твојих ногу жуборећи тече.
Али бич фијукне ... Напред, немој стати
Док не падне најзад спасоносно вече.
Подне. Ти си гладан. Ти би траве хтео,
Свуда око тебе буја трава густа,
И мирисе њене ћув доноси врео.
Али бич фијукне. Збогом, надо пуста!
Ти си, као и ја, од младости ране
Осетио општу судбу што нас гази,
И гладан и жедан проводио дане
Све у истом кругу, све на истој стази.
Ти си као и ја, на јулијској жези,
Док жубори вода крај тебе у виру,
Сањао о срећи, награди и нези,
Сањао о добром, заслуженом миру.
O, ко змија љута кошуљицу своју,
Оставити беду, несрећу и злобу,
И ударце бича стечене у зноју,
И свемоћну подлост и општу гнусобу!
Пусти снови! Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир;
Награду за труде небо ће ти дати:
Мрачну, добру раку, и вечити мир!
|