Доктор Ивановић

Извор: Викизворник
Симо Матавуљ


Доктор Ивановић


(ИЗ УСПОМЕНА ЈЕДНОГ СТАРОГ СУДИЈЕ)


... Ви знате да сам ја своју чиновничку каријеру започео овдје, у Ребенику, као судски писар. Старјешина ми је био чувени стари Трепек, нашљедни судија ребенички, човјек напрасит, осоран, пун племићке охолости. А у оно вријеме, ни остали његови другови по поријеклу не гледаху с мање висине на нас претставнике плебејског школованог нараштаја. Не треба да вам кажем како сам се спочетка тешко навикавао у Ребенику, јер иако сам сеоско дијете, у Падови се бјех научио на већи простор, на већу слободу кретања, на веће промјене, на већи додир са свачим што потстиче умни развитак. Свршио сам школовање послије талијанске буне, те сам се враћао у завичај носећи у души идеал слободе и вољу да будем пионер у буђењу народне свијести. Међутим у Ребенику не нађох земљиште за то, остадох једини претставник свега тога.

Тако ми протече година.

Почетком друге јесени, настани се у Ребенику млад љекар, сељачког поријекла, као и ја, родом из овога котара, као и ја, из првога кола наших младића који су се у Бечу школовали. Звао се др Ловро Ивановић. Нијесам га познавао, нето, прије његова доласка, случајно у суду познадох његова старијег брата, имућна и угледна сељака, који се могао узети као тип наших загораца, - човјек висок, снажан, плав, добродушан. Звао се Борило. Он ми је причао о своме брату ђаку. Између осталога, рече: "Онако, није наочит, али је бистре главе, од дјетињства понешен за књигом."

Једног јутра затекох у кафани младога љекара и брата му Борила. Заиста никада дотле не видјех тако два неједнака брата! Доктор је био црномањаст, дугачка трупа, кратких ногу, велике главе, али те нескладне размјере тијела поправљаху уњеколико велике сјајне очи и питомо лице.

Пошто се познадосмо и наразговарасмо, понесох утисак да се млади доктор прецјењује, да је увјерен е ће ове бити како он жели, да је хладан и неискрен.

Ивановић је био из богате куће, - знало се да ће његов дио имовине изнијети до 50.000 форинти.

Доктор Ивановић узе господски стан, па се даде у походе. Најприје походи два стара ребеничка љекара. Можете мислити каквим га срцем чекаху ти стари Ескулапови жреци, који су, ваљада, педесет година, пијавицама и рицинусом лијечили све болести то Ребенику и по котару. Па доктор заређа по бољим и средњим кућама. Од женскога свијета потече готово једногласна хвала како је лијепо васпитан, како се по свему може судити да ће бити добар, модеран љекар!

Набрзо се Ивановић додвори и људима од утицаја, свећеницима, вишим чиновницима, богатијим трговцима, чак и старим медицима.

Почех се с њим састајати свакога дана, послије ручка, у кафани, гдје играсмо билијара. Мало по мало, познадох га скроз и увјерих се да је неизмјерно себичан, готов на сваки компромис са својом савјешћу. О нашем народном покрету говорио је с багателисањем, тврдио је да још задуго морамо бити потпуно подложни талијанској култури, јер да немамо ни елементарних увјета за самостални културни развитак.

Ивановић је био веома вјешт играч на билијару, у томе једини у Ребенику према мени. А та је игра била моја велика страст. Послије небројених партија билијара, нас двојица заподијевали смо разговор, причајући један другоме ђачке доживљаје и успомене из два толико различита свијета, романског и германског. По себи се разумије да смо говорили и о нашим љубавним доживљајима. Доктор се поносио својим успјесима на љубавном пољу; по његову причању, био је просто неодољив. Почео је, вели, на томе пољу војевати још као гимназијалац, па доцније, о школскоме распусту, у своме селу имао је харем, а већ у Бечу његовим жртвама не бјеше броја.

Јесен је била лијепа. Доктор заведе у нас сасвим нов обичај, излете у поље, у повећим друштвима мушких и женских. То је била његова заслуга, а то је могао у оно вријеме само Ивановић покренути и извести у Ребенику. У тим излетима весело се проводило: јело се, пило, пјевало, играло а доктор је био душа свега тога; све је он предвиђао, за све се старао. Према удавачама, да се којој не би замјерио имао је једну мјеру љубазности. А утицај његов на женске главе био је велики, иако су га међу собом звале надимком "доктор Патак" због његовог гегања у ходу.

Задуго није Ивановић ниједној срце занио, али, с временом, у односима према њему било их је три врсте: било је оних које су се њему наметале; које су га још проучавале; које су биле сасвим немарне према њему. Разумије се, у тој трећој врсти биле су: најљепше и најбогатије. Од ових, једна се особито истицала објема особинама", а поред тога и господским поријеклом. Само добро оштре очи и добро испитљиве могле су поњекад опазити на докторову лицу као њеки облачак сјете, кад би се забављао са лијепом и богатом племићком, а и она би поњекад се загледала у њега њекако као у недоумици, без израза каквог осјећања. Племенита Ана Ковићева, јединица у болешљиве и сувише побожне матере, била је веома сентиментална, засићена романтичном лектиром.

Кад настадоше вјетрови и магле, ми, самци, не избивасмо већ из кафане. Ивановић се поче дружити са фратрима. Уз то постаде опрезнији него што је дотле био. На махове пак поста веома разговоран и весео. Ја сам тумачио ту плиму и осеку тим да је то у вези са његовим односима са госпођицом Аном, јер се већ знало да свраћа у кућу, да лијечи матер и поњекад да их обје прати у цркву...

Њеколико дана пред Божић вријеме се поправи, настаде "бабје љето", те једнога дана могосмо учинити излет. У тој прилици увјерисмо се да је доктор знатно напредовао у милости лијепе дјевојке. Она га је сваког часа зивкала, те за ово, те за оно, а он је једнако имао чувиду хладна и учтива човјека, али би се ипак на тој чувиди почешће опазило трзање и промјена боје. Ана га гледаше право у очи, често извјештаченом умиљатошћу, као да га сажаљева и у исто вријеме храбри, као да му говори: "Жао ми те што страдаш, али ко зна? могло би бити да ти то буде и накнађено..."

Њеколико дана послије тога, дође доктор као обично у кафану, али необично добро расположен. За вријеме наше партије он је пјевушио, добацивао досјетке, пријатељски задиркивао околне, који се, као свагда, наврсташе око биљара.

Послије игре, доктор ме позва у шетњу, с њеким изразом на лицу, који као да је значио: "Има велика новост." И заиста одмах започе:

- Знате ли шта је ново?

- Да чујем! - рекох, а помислих у себи: доиста ће ми саопштити да се вјерио са племићком!

- Новост је та, - идем да божићујем у село, код својих.

Рекох немарно:

- Па то ће бити лијепо!

- Нијесам видио своје, осим Борила, ово је пета година. А чујем да је стара болешљива, а имам и њеког посла у селу. Елем, све је то за вас споредно, а главно је да вас позивљем као свога госта!

Тада се баш зачудих, јер ни по чему не могох се надати такоме знаку пријатељства. Доктор ме узе под руку и настави:

- Вјерујте, учинићете ми пријатељску љубав а, надам се, и себи велико задовољство, јер и ви сте сељачко дијете. Прво и прво, провозаћемо се по оваквом красном времену, па онда, уживаћемо у својим старинским божићним загорским обичајима! Полагаћемо бадњак, уранићемо на полуноћну службу и пјеваћемо заједно са нашим добрим пуком:

"У се вријеме годишта

Мир се свијету нав'јешта..."

- Затијем, сјутрадан, љубићемо се са лијепим дјевојкама и невјестама, јер обичај то допушта тога дана! "П' онда, братиковићу си га мој", најешћемо се печенице са ражња, погаче испод црепуље, напојићемо се домаћег вина, нагријаћемо се ватре на огњишту, и тако даље, и тако даље. Кажите право: зар вас све то не привлачи?

- Још како! - рекох искрено.

- Е, па онда, ствар је свршена. Поћи ћемо прекосјутра, на Бадњи дан, око осам часова изјутра. Кола ће нас чекати пред градским старим вратима. Узећу онога млађега кочијаша, Јусуфа, - сигурнији је. Остаћемо горе први дан Божића, а другог дана имам посла у граду. Дакле, двије ноћи и један дан.

На Бадњи дан устадох раније. Небо је било мутно и духао је студен вјетар. Иако сам био увјерен да се Ивановић предомислио, ипак се упутим ка старим градским вратима, пред којима нађох спремна кола и кочијаша Јусуфа.

У оно вријеме била су у Ребенику свега двоја јавна и то отворена кола и два кочијаша, један стар, други млад. Стари се звао Ђерек, а млади Јусуф. Немојте помислити да је први био Мађар а други Турчин. Боже, сачувај! Обојица су били наши људи, из горњих крајева, а ко би га знао зашто им баш таки надимци прионуше! Јусуф бјеше прави колос, млад, плав, добродушан, недотупаван, ужасна изјелица, али нити је пио, ни пушио, - права бијела врана међу својим друговима по занату. Мрзио је женске и попове. Љутило га је кад би му се рекло да се њека у њега "загледала", или кад би му њека слушкиња из шале тепала. Да је планинац, познавало се на први мах по говору и изговору, а знало се да је православни и да савјесно држи бескрајне постове.

Кад му се примакох, започех:

- Шта је, Јусуфе, болан чоче? Куда се то спремаш по злу времену, које ево пријети. Кога ћеш то да возиш и куда?

Јусуф се трже као иза сна, јер дотле бјеше бленуо у њешто. И одговори:

- А дотура возићу!

- Кога дотура, болан? Имамо их у Ребенику три, вала боту!

- А дотура Патка! - измаче се Јусуфу, па га спопаде такав смијех да се тресао од главе до пете.

- А тако, Јусуфе, је ли? А бог ти и божја вјера, казаћу ја господину дотуру како га ти то зовеш, па да видиш шта ће бити због тога, да видиш када те онај лав шчепа у своје канџе, па те свега измрвољи, као крумпијер!

На то Јусуфа спопаде јачи смијех.

- А куда ће дотур? Путује ли сам?

- А што питаш кад знаш, кад ћеш и ти с њим! - вели припрости Јусуф.

У томе стиже Ивановић, обучен као да се спрема у Сибирију, са шубаром, бундом и у чизмама. Бјеше добре воље. Започе:

- По свој прилици, спрема се снијег, а то је добро, јер наши сељаци не маре ведар Божић. Кажу: "Сачувај нас, боже, ведра Божића и облачна Ђурђева дне." Сад, ако им донесемо снијег у Голубац, рећи ће се да смо срећни гости... Што си, Јусуфе, тако зинуо пут мене, као да се спремаш да ме прождереш?

- Ја, к'о велим, господине, све је тако, к'о што рече! Знаш ти и то, вјере ми!

- Хајд'! Сједајте! Тјерај!

Посједасмо. Јусуф се прекрсти, па ошину коње.

Сјеверац нам духаше у лице. По цести, која се већ од града пење, па даље, по виноградима и главицама ребеничке околине, није било видјети живе душе. Море је било чивитасте боје; дугачки вали погоњаху се и пропињаху се. Двије или три лађе једрењаче примицаху се нашем пристаништу клањајући се.

Што се већма пењасмо, биваше језивије. На западу котрљаху се мутни, големи облаци, летећи један за другим, а како који стигне на границу неизмјерне тамне површине небеске, онога тренутка утоне у њу! То ми је напомињало војске које се спремају на напад. Главна је на окупу, а заостали дијелови прикупљају се журно. Борба ће настати скоро!

Ивановић је сједио дубоко замишљен, на челу му се удубиле бразде, а очи је окренуо на страну, - израз човјека који бира и омјера сваку ријеч, коју се спрема да изусти. Мени се заче сумња да он не иде кући из сентименталних разлога, него ради свога дијела, а мене да је повео као "човјека од закона". Покушах да одбацим ту помисао, запитах:

- Шта је, докторе? Какве вас то крупне бриге море?

- Мислим о једном чудном патолошком случају, који ме веома интересује, а не могу му ухватити краја.

- Тако! А ја у себи рекох да сте с мислима у Маломе Голупцу, код својих! Доктор ме чудно погледа.

- А што? Оно, додуше, жељан сам и својих, али до мало бићемо заједно... Случај болести који вам поменух може и вас занимати. Да чујете!

И узе описивати болест њеке тежакиње из ребеничког заграђа. Та жена не само што изгледа здрава, нето здрава је дању, али ноћу, сваке ноћи од десет часова, отприлике, па до зоре, спопадну је тешке муке, - трза се, пјени, превија се од загонетних болова, којима се не може знати повода... Доктор рече да намјерава опис тога случаја послати њеком свом професору у Беч...

Након часа и по вожње, нестаде нам испред очију мора. У исти мах почесмо се спуштати у дољу, у којој се налази село Мирац. На помол Мирца, почеше падати прве пахуљице снијега. За њеко вријеме налијетаху искоса" мени с бока, па врло брзо загустише. Јусуф заустави да се коњи издухају, па их потјера добрим касом. Цеста је окретала надесно, ка селу, те нам вјетар са снијегом зађе иза леђа. Пролетјеше нам испред очију гомиле кућица са сламним крововима, над којим се повијаше дим. При дну долине, срете нас њеки сељак, гонећи њеколико говеда и коња. И он довикну:

- Куда сте кренули по оваквом времену, ако бога знате? Не видите ли да ће ударити салаука!

Јусуф се окрену к нама и одмахнув главом започе:

- И ја к'о велим...

- Мучи, кљусино! - прекиде га доктор... - Ти к'о њешто велиш! као да и тебе њеко може слушати! Тјерај и гледај свој посао.

Окренув се к мени настави.

- Прошли смо трећину пута, а још није подне. Истина је да долази опет бријег, већма стрменит, али испод њега, с ону страну, настаје равница, много дужа од мирчанске. Даље су мање узбрдице. Рачуним да ћемо стићи прије сумрачја.

Кад стигосмо под бријег који је доктор поменуо, Јусуф сиђе с кола и упути се пјешке, упоредо са дешњаком. Тада истом загусти снијег, те сам гледао ствари око себе као кроз какву копрену, а одједном, од брзине ковитлања пахуљица, почеше ме бољети очи, те оборих главу и зажмурих.

Вјетар је попуштао, али је био оштрији. Мало по мало, поче нестајати коњскога бахата и зврке точкова, те се вожасмо као по каквој дебелој поњави. Нас двојица погурени, нијеми, стењасмо под бијелим оклопима.

Јусуф поче њешто говорити, али нијесам могао разабрати ријечи. Најпослије заустави кола и онда сам могао чути јасно ове узвике:

- Ај, ај, мој стари Доро! Окупао си се у своме зноју, а шиба те студен вјетар! Јао теби и са мном, стрико Доро! Добро је говорио мени мој покојни кум: "Јусуфе, синко, вели, ко ти је крив што нијеси поп, него кочијаш." Те и ја теби, мој матори: "Боље би било да нијеси коњ, но рецимо дотур! А шта ти могу? Тегли, када ти је суђено! А-е-ист!

Рекох доктору:

- Чујете ли мудровање нашега Јусуфа, како жали коње и свјетује их да буду покорни судбини! На то ће Ивановић срдито:

- Нека га ђаво носи и с њима! Боље би урадио да похита, јер сувише споро одмичемо. Па се исправи и викну момчини:

- Чујеш ти, кљусино, не штеди толико ту твоју браћу, него шибај! Омркосмо у планини.

Јусуф одговори жалостиво:

- Не може се, господине дотуре, и коњи су божји створови! Што се не може, не може!

Било је два поподне. Већ ми се прсти на ногама бјеху почели мрзнути, те почех лупкати стопалима. Доктор узе псовати у себи. Снијег већ није падао пахуљама, него големим лопарима. Кола су се час заустављала, час кретала; коњи су на махове рзали, а Јусуф је све једнако тјешио благим утјехама.

То је ужасно дуго трајало.

Најпослије, кочијаш сједе на своје мјесто и окренув се рече:

- Ево нас у равници, на помол Коњевице. Ако заповиједате, можемо мало свратити у крчму.

- У какву крчму? - запита доктор љутито, али и радознало... - Откад у Коњевици има крчме?

- Од прије три године. Може се лијепо што заложити и попити.

- Добро! - викну доктор... - Поћерај живо, па сврати.

Коњи појурише. Доктор поче трљати руке, неколико од студени, толико, очевидно и од задовољства. Вели:

-Паметна је ствар што се ту отворила крчма, јер је Коњевица средокраћа између Приморја и Босне! Дакле, ту ћемо се поткрепити, па ћемо даље весело.

- А колико је далеко од Коњевице до Малога Голупца?

- Највише час и по, а узбрдице су благе. Моје је село трећа долина од града, - велика и родна долина. Имамо и лијепих дубрава и живе воде у изобиљу. Љети би се могло лијепо живјети у Голупцу. Саградити вилу, па...

Не доврши што је хтио рећи, а ја допуних у себи овако:Па са својом лијепом, младом племићком љетовати тамо. "Јер, очевидно, то му је било у памети!

Усред мећаве и невидјелице кола стадоше. Јусуф викну: "Ево нас пред крчмом! Силазите ако хоћете." Ја назријех њешто велико, четвртасто, црно, близу цесте. С муком сиђосмо и упутисмо се ка црнилу. Оно што ми се видје четвртасто бјеху мрачна врата од крчме. Примакав се, видјех над вратима два прозора, а уз ту зграду прибијала се друга нижа, нижа, из које куљаше дим. Доиста нас нико не чу изнутра, али ми зачусмо смијех звонка женског гласа.

Викнух испред врата:

1 Помоз' бог вама, унутра!

Смијех престаде, а замијени га страховита псовка и настаде њеко комешање. Како бјех

крочио унутра, устукнух и спремих се на одбрану, заоштри ми се е вид и видјех ово: у полутами, за тезгом, назријех њеку стаситу, младу жену која, која проблиједи као смрт! С десне стране, гдје бијаху велик сто и клупа, њеки омален човјек, с ножем у руци, хоће да се отме другом, који га је ухватио састраг, за хаљине. Његове закрвављене очи бјеху обраћене на нас. На први мах помислих да хоће да кидише на Јусуфа, али овај утрча вичући:

- Што би дотуру!?... Што побјеже!?... Шта је, Павле!?...

Па се Јусуф склони у прикрајак, и стаде викати: - Павле! Павле! Држ' га!...

Тада разумјех коме је дар био намијењен. Павао се отрже и хтједе потећи из крчме, али га шчепах одостраг за мишице, подметнух му ногу и он паде ничице, а ја легох врху њега свом тежином! Нож му искочи из руке, млаз крви шикну испод главе му. Стадох викати:

- Држите! Помозите, Јусуфе, конопац! Брзо донеси коноп из кола да вежемо овога лудака!... Полудио је доиста!

Иза врата, која бијаху иза тезге, кроз која се излазило у мању зграду, настаде запомагање оне жене:

- Јао! Немојте господине, вас није хтио! Јао, милостива мајко божја: није хтио вас, није хтио вас, него Ивановића!

У бјеснилу викнух:

- Везујте га!... Јусуфе, камо те?

- Ев', ев', ев', - виче Јусуф, унијевши уже. Њеко клече поред мене и дирну ме у раме. Бјеше стар сељак. Он започе:

- Устани, господине, ако бога знаш! Не видиш ли да је може бити мртав!

Ужаснут, скочих. И она двојица занијемише, укрутише се, зјенице им се раширише. Али опазисмо да Павлу ноге цепте, те њих двојица лагано га окренуше наузнак.

Бјеше страшно погледати га! У паду раскрвавио уста и угрувао чело, те му је лице било од три боје! Раста је био осредњег, али жилав и чврст, малене главе, густих црних бркова.

Стари сељак попрска Павла водом, па му обојица помогоше да се дигне, па га посадише на клупу, леђима уза зид.

Након подужег тајца, Павле се поврати и очи му живнуше. Стари га запоји вином, а он скрену очи на мене. У томе погледу није било ни пријетње, ни мржње, него неизмерна туга. Ја започех:

- Несретниче, што си хтио! На кога си хтио кидисати и зашто?

Он лагано замаха главом. Јусуф се умијеша:

- Е, брже, треба да говориш! Ово је господин судија!

На то стари сељак скиде капу и заусти њешто, али Јусуф настави:

- Ћио си да пробуразиш дотура! Није шала! Десет година тамнице не вали ти!

Ја наредих Јусуфу да одмах преже, да стигнемо несрећнога доктора, који може заглавити по оној "салауци". Затим се окренух сељаку:

- Говори ти, што знаш! Брзо! Немам кад чекати! Дакле, ко је овај човјек и зашто је хтио •убити дра Ивановића?

Старац слеже раменима:

- Не знам, тако ми оба свијета, господине! Ја сам одовуд из села. Дошао сам да купим пића. Тако смо ту сједјели и разговарали се и шалили се, кад ви наиђосте, па ето што би!... А крчмар се зове Павао Размановић, из Малога Голупца. Он је овђе, нема ни четири неђеље.

- Зовни његову жену! - прекинух га ја.

- А оно му је сестра, - рече стари. Павао хукну, исправи главу и гледајући ме право у очи изрече промуклим гласом:

- Ивановић је осрамотио моју сестру. А сад имаде образа ући ми у кућу!... Убио бих га да је Саваотов син!...

Све се окрете око мене. Побјегох. Скочих на кола и викнух Јусуфу:

- Ћерај што брже.

Снијег је вијао јаче. Ни напријед, ни са стране, није се могло видјети ни на три корака!

-Ћерај Јусуфе, ћерај, - понових... - Несрећник ће заглавити.

Јусуф немилостиво шибаше јадне кљусине а мени се чинило да на мјесту тапкају, да се не одмичу. Држао сам у руци часовник и свакога тренутка кресао жигицама; чинило ми се да се сказаљке се не мичу!

Јусуф се окрену и рече њешто, а ја му викнух:

- Не осврћи се, не говори, молим те, него гледај пред коње и са стране, нећеш ли угледати дотура!... Вичи га по имену!

Јусуф стаде викати кроз мећаву:

- Дотуре-е-е! Дотуре-е-е! Е, има ли кога на путу?... Дотуре-е-е!...

- Шта да радим, ако га не нађемо!? - питах се у очајању. Ако је од страха и умора пао у несвијест, те га затрпао снијег!

Јусуф непрестано шибаше и дозиваше. У њеки мах кола стадоше и Јусуф скочи с њих, викнув:

- Ево га! Скочих и ја.

Доктор, у снијегу до кољена, погурен, ослоњен објема рукама на штап, стајао је на цести.

- Дотуре!... Докторе!... - повикасмо оба у један глас, па га узесмо међу се под руке и доведосмо да кола. Јусуф ишчупа из позадине руковијет сијена, те му обриса хаљине и помогосмо му да се попне. Ивановић је, дршћући ужасно, нагло дихао. Јусуф ишчупа још сијена, којим истрља коње. Истом, пошто се одмакосмо, доктор шапну:

- Какав доживљај? Шта кажете, а!?

- Ви сте љути? - додаде, пошто не прихватих ријеч. - Препали сте се јако?

- Не колико ви, заиста! - рекох најпослије.

- Откуда сам, врага, могао знати да су Размановићи ту, на Коњевици, да држе крчму? Јусуф је то могао знати!

- Ако је Јусуф то знао, није могао слутити да ви дугујете Размановићу за част његове сестре.

Ја постадох крут, а он с муком изговараше ријечи, што сам приписивао узрујаности.

- А ви то вјерујете? - запита он још лаганије.

- Не потрза се нож ни за што, послије пет година!

- Хоћете ли ми испричати све што је било? Испричах му све редом што се у крчми дешавало и говорило, сваку ријеч, сваки покрет. Говорах лагано, усиљавајући се, али хтједох да чује све потанкости. За вријеме мога говора, он је јечао, лагано, савлађујући се. Кад сврших, он прихвати:

- Гријех младости, а... најпосле и није, јер је Анђуша била свачија!

- Не вјерујем, - оте ми се сама ријеч.

- Пардон, господине...

Одмах доктор јекну гласније. Из даљине се зачуше пуцњи, а назријех и свјетломрцања под брдима. Ваљда је Мали Голубац на помолу. Запитах Јусуфа, а он одврати:

- Јест, ја! Оно сад прилажу бадњаке. И коњи сад сами иду брже, јер слуте да су на домаку.

Заиста несрећне животиње касаху гушећи се. Јусуф поново узе тепати.

Доктор хукну и прошапта:

- Грозница... Јака грозница.

Ну, помислих, јевтино си прошао према ономе што ти се спремало! Одлежаћеш грозницу, па ћеш опет све заборавити... Питах се, ко је управо спасао доктора, стари сељак, или ја? Или оба скупа? Али, ко је од нас двојице већма спријечио несрећу? Без сумње да не би мене, Размановић би стигао Ивановића.

- Мени је зло!... Брже! - рече он, дишући наглије него до тада.

Кроз мрак уђосмо у Мали Голубац. Из кућа се виђаху велики пламенови. Пред једним двориштем угледасмо запаљену буктињу, а према пламену познадох главу крупнога Борила. Зубљу је држао њеки младић. До њих бјеху двије женске, њека ситна баба и млада, стасита жена. Кад се кола примакоше, гомилица се стаде примицати, а ја брзо искочих и рекох:

- Помозите доктору да сиђе. Разболио се на путу.

Па кроз двориште уђох право у просторију при земљи, гдје је на средини пода горјела велика ватра. До средње зграде, била је двобојна, мања кућа, а са стране дворишта стаје.

Крај огњишта сједио је сељачић и окретао је ражањ са прасетом. О веригама вишаше котао, а на жару бјеху пристављени лонци. У куту је био разбој: за њим преградак, дуж стијена ковчези и хаљине и сељачки, дрвени кревет; на другој страни, оружница са дугим пушкама, јатаганима и кубурама. Еле, богата сељачка кућа, уз коју има још и "кула".

Сједох на домаћинску троножну столицу са наслоном. Ту запалих прву цигару од Травња.

Зачу се тутањ корака у кули, - најприје на дрвеним стубама, па по поду. Дјечак бленуо у мене те заборавио окретање. Ја га опоменух и почех га питати о ситницама. Бјеше сиромашак, из села, слушче у Борила. Доктора не познаје. Борило има још два момка. Најбоља им је млада господарица. Стара се увијек лијечи травама и чека сина да дође да је излијечи. У селу се прича да је доктор изучио четрнаест школа - шест малих и осам великих!

Уђе Бориловица, жена, по стасу и снази, према мужу. Поздрави се са мном, па само што рече: "Шта би брају?" па одмах се даде на спремање вечере. За њом уђе момак и унесе морску рибу, коју смо им ми донијели. За њим, троје-четворо дјеце, која се склонише у кући. За њима, Јусуф, који сједе крај ватре. Најпослије дође Борило, пружи ми руку и рече:

- Добро дошли!

- Дај боже! - прихватих... - Видје ли, што се деси? Доктор је прозебао. Борило заврти главом и рече:

- И не прозебао у онакој трци и страху по мећави!

- Дакле, знаш већ. шта је било?

- Од Јусуфа сам чуо.

Домаћица постави за нас двојицу одвојено, на трпезици, а велику намјести с друге стране огњишта. Домаћин устаде а за њим момци и дјеца. Устадох и ја. Борило се прекрсти и сви у глас с њим започеше "Оче наш". Момак скиде пиштољ с оружнице, и с врата огласи вечеру, па посједасмо.

Наклатисмо се својски, особито Јусуф и ја. Било је за јело: кувана крумпира и граха, рибе печене и пржене, погаче и уштипака. А за, пиће прекрасне хрваштине (вина црвенкаста, танка, реска).

Послије вечере, домаћица испрати дјецу у преградак, момци отидоше да припазе на стоку, а ја и домаћин остадосмо сами. Ја сам пушио, а Борило одупро лакте на кољена, а дланима поднимио се, па гледа у ватру. У њеки мах запитах Борила:

- Пријатељу, каква бјеше цура Размановића, докле бјеше у селу?

Борило ме погледа с изразом као да се домишља: шта хоћу тачно да знам?

- Питам те, је ли она била... свачија? - додадох.

Он одмахну главом:

- То би био гријех рећи!

Након њеколико тренутака, настави:

- Размановићи су нама неки далеки род. Њих двоје, Павао и Анђуша, за рана остадоше сиротани. Павао је много старији од сестре, јер је било још дјеце међу њима, која помријеше. Анђушу узе у кућу наша стара, као помоћницу. Било јој је истом шеснаест година. То се десило оне године кад је овај наш свршио гимназију и провео с нама осам недјеља, а затим отишао у Беч... Шта да вам причам? Пред Божић, откри се да је дјевојче под бременом... Можете мислити како нам је било! Да нас је половина у кући помрло, не бисмо жалоснији били. Прикривасмо бруку до Ускрса, па онда, договорно с њеном тетком из другога села, отправисмо је онамо! Али се ствар разгласи, те дође до ушију и Павлу, те стиже бијесан да, на врат на нос, распрода оно своје сиромаштине, а к мени дође, то толико да ми каже да ће ми убити брата! Нудио сам му двије најбоље своје њиве, обећавао му да ћу удати Анђушу, све је било узалуд, није хтио да чује ни за што!... Овоме нашему писао сам све и свјетовао га да за живу главу не долази кући, док се ствар не заборави...

Борилу потекоше сузе.

Стана се врати из прегратка, погледа расплакана мужа, па сједе до њега и покри лице рукама. Послије дуга мука, запитах:

- Је ли живо дијете?

Он потврди главом. У чуду, жена погледа мужа, па мене, па запита:

- А, о томе је ријеч била?

- О њему, да, - вели он... - А ти и не знаш што је било на Коњевици?

Па јој исприча. Жена је прсте ломила и давала свакојаке знаке чуђења и страховања. Кад он сврши, Стана рече:

- Ето видиш, Борило, како погоди онај мој сан? И памти шта ти кажем, неће на томе остати!...

А Борило поче:

- Јадан ти сан, да сам знао е је Павао на Коњевици! Он је тамо има неколико недјеља. Кад сам ја јесенас пролазио, био је крчмар неки Личанин...

Борило устаде, рекавши:

- Одох да замијеним јадну мају, која не слути од чега јој се син разболио. Немојте јој ни казивати.

Пошто отиде, Стана ће мени:

- Мој господине, да ви знате шта нас је због младога јада стало! Срећом, дијете је мушко. Као јабука је, - на матер! Овај мој просто гине за њим. Хоће, вели, да га доведе у кућу, кад наврши шесту годину...

- Ама, рекох, зна ли доктор да има дијете?

- Како не би знао!? - вели жена и осмијехну се сјетно... - Али га видио није, а није могао и да је хтио, јер већ није долазио кући, ово је пета година. А не бих рекла да га срце за њим боли... А ето, ми чусмо да хоће да се жени, да узимље њеку великашицу?

- Од кога сте чули? - питам ја. Жена се збуни, па намах рече искрено:

- Па... писао нам је.

- Тако? Ја мислим, он је највише стога и дошао овамо?

- Ваљда, - потврди она.

Даљи разговор прекиде нам баба Ивановићка, ситна старица, жутих образа, необично живих очију. Пошто се поздрависмо, рече:

- Ловро је сав у ватри и тужи се да га пробада у грудима, рано моја! Ма кажите ви мени, је ли он здрав пошао? Је ли се што тужио прије поласка?

- Па јест, - рекох, не знајући шта друго да кажем.

- Боже мој, па зашто је онда путовао? Жива сам премрла! Снаха је њешто ружно о њему сањала, - јеси ли причала господину?

- Нијесам, мајо, - нијесам имала кад. Ходи, мајо, вечерај.

- Ја мислим да таке снове, који на зло слуте, треба тумачити с противне стране! Тако су стари тумачили. Шта ви мислите, господине? - запита баба, сједајући за сто.

- Тако сам и ја слушао, мајко, а ви сељаци то боље знате.

Јусуф и два домаћа момка уђоше да се грију и да се налију, па узеше претресати питање: је ли прасе печено? Умијешаше се млада домаћица, па и стара. Било је ту доказа "за" и "против", док најпослије стара ножићем мало распори печеницу, те увјери себе и остале да прасету треба још најмање "добра ура ватре".

Послије тога, било је и мало шале. Старији момак Ивановићев рече Јусуфу:

- Валај, штета за тебе, што се не мрсиш! Омастио би брке!

- Је ли ја, је ли? - запита Јусуф, гледајући онако усплахирено, као што гледа човјек који се налази у великој недоумици шта ће да одговори... - Ја к'о вељу, к'о чуо сам од старијих калуђера, брте си мој, да човјек, вели, на путу и у туђој вјери смије премрсити.

Сви се насмијаше, па и стара.

Ја клонух. Умор, јело, пиће, ватра чињаху своје. Слушао сам те разговоре, као да из даљине допиру. У томе дође Борило и рече:

- Ловру је све горе! Иди сад ти, Стано, горе а ти, стара, прилежи.

Али оне обје отидоше. Онда ће Борило мени:

- Видим да се једва држите од дријема. Ако заповиједате, хајдемо у камару. Постеља је готова.

Устадох с натегом и рекох показујући кревет:

"Овдје је мени добро" Свукох горње хаљине и легох. Осјетих да ме он покри, па онога трена утонух у несвијест, као никада дотле...

Кад се пробудих, нијесам се могао освијестити. Осјећао сам се добро одморен, али у исти мах веома лијен, у оном блаженом расположењу духа и тијела, како се само млад човјек осјећа послије добро заслужена спавања. Пипам под собом вунен простирач, под њим слама, над собом потежак вунен покривач. У помрчини, кроз неку пукотину, отсијеваше као прамен свјетлости, као од далека пожара; оздо, са пода свјетломрцаше пламичак и мирисаше дим; из угла допираше нечије ркање; напољу лајаху пси... Па одједном, као што то бива, све ми изиде пред очи, све, у свима потанкостима, необичном брзином!

Питах се: је ли могуће да сам све то доживио за један дан? Та, чини ми се да је од онога разговора са Јусуфом пред градом протекло три дана! Још се запитах: је ли могуће замислити овако два неједнака брата, онога јунака, припроста, душевна и поштена, и онога, ниткова, себичњака и лажова, у чијој се кожи скупила сва човјечја неваљалства, све гадости!? Каква је то немила шала усудова? Зар не би боље било по наш народ да остане у мраку незнања, него да се од њега одвајају таки синови, који ће му на тај начин из свијета доносити тобоже лучу видјела? Да је тај остао неук, доиста мање би штете од њега могло долазити...

Напипах жигице, упалих свијећу на столици. Бјеше пет и по часова. Обукох се и изидох у двориште, гдје ми величанствен призор заплијени очи. Са средине неба сијао је пун мјесец и расипао злаћану свјетлост по снијежној смрзлој површини. Милијуни трепетљика трепераху на све стране. Кратке и дуге сјенке пружаху се по неизмјерној бијелој равници. Контуре зграда, дрвета, брјегова, оштро се одржаваху према чистини неба. Пијетли појаху, пси лајаху, различити гласови стоке са свих страна допираху. Сјетих се да освиће Божић, те, чисто очекивах још да чујем пјесму невидљивог збора небесника: "Слава на висини богу, а на земљи мир међу људима добре воље!" - А тих људи "добре воље" свакако бјеше доста у Малом Голупцу! Сви они тада спаваху, пошто поткријепише душу молитвама и славопојкама маломе Исусу и његовој пречистој матери.

Обузе ме језа и отрже ме од божанственог привиђења. Вратих се и сједох крај огњишта. Пламен лазну и освијетли два дјечака, који спаваху на поњави. Бјеше онај мали пецибрав и други, њешто старији. Спаваху дубоко, с уживањем, као што је доиста спавао мали "цар свјетова", под окриљем своје мајке и благе стоке, у витлејемској штали, - како доиста не почивају обични цареви земаљски!...

Брава шкргну и уђе Борило, изнурен, блијед са црним колутовима под очима. Сједе и бризну у плач.

То ме поврати у збиљу живота, од које се бјех много удаљио. Запитах:

- Шта је, Борило?

- Зло је! - одговори он кроз јецање... - Зли удес! Дошао ми је брат тобоже на божићковање, послије толико времена, а овамо довео га је зли удес његов. Дошао је да га сахраним!...

- Неће бити тако, човјече, - рекох. - Није свака болест на смрт.

- Бојим се, да ова јест, - вели он, гушећи се ... - Не варају знаци и слутње... Ви људи од школе не вјерујете у снове али... Не вјерујете ни у судбину, али... Њега је стигла! Није крив Размановић, што га је судба намјестила на Коњевици. Страва ме хвата, срце ми се леди, али се бојим божјег прста!... Није већ при свијести!

Устадох нагло и рекох:

- Хајдемо горе заједно.

Нађох доктора гдје лежи отворених уста, усијаних и укочених очију, жутих, утонулих образа, - тако преображен да га не би познао, - да не би мотао вјеровати е то може бити за неколико часова. Дихао је нагло и, након сваког другог-трећег дихаја, јечао је. Са стране сјеђаху мати му и снаха, погружене, очајне. Све троје упријеше погледе на моје лице, да би на њему читали утисак.

- Докторе! Докторе! - почех га звати. Болесник скрену малко оне велике, зажарене очи на мене.

- Шта је то, докторе? Једва чујно одговори:

- Finis!

Рекох њешто, - изреку њеку храбрења, затим, повукав домаћина за рукав, изидох из собе.

Борило и стара стигоше ме на дну стуба. Кад изидосмо у двориште, обоје ме на један мах питају:

- Шта је оно рекао?... Шта је?

- Чујте, пријатељи! Овдје треба збиљска и брза помоћ, коју ми нијесмо кадри дати. Требају лијечници! Сад је око шест часова. До девет, могу бити у граду. Одмах ћу потражити и послати вам оба наша стара љекара, који могу бити овдје одмах по подне. Борило, пробуди кочијаша и нареди му да одмах упрегне!

- Зар на Божић, прије свитања, да ми идеш из куће, а дошао си ми у госте!?... Пишите докторима, па нека носи Јусуф, па ће бити свеједно, ако је суђено, помоћи ће!

- Не! - рекох одлучно, - ја идем... Друго је жива ријеч, а друго је писмо, а у оваквој прилици не можемо се ослонити на Јусуфа. Не задржавај ме, не дангубимо, послушај ти мене!

Баба узвикну:

- Златни мој господине, то те бог учи доиста! Пусти га, Боро, јер он зна шта ради, ка'оно онај, који је богу по вољи!

На то Борило отиде у шталу, баба уђе у кућу, а ја, да ми се живци смире, узех ходати по дворишту.

Јусуф чупав, подбувен, мрзовољан, као човјек који би радо отспавао још два-три часа, изведе коње да напоји. Борило који бјеше за њим изишао, уђе у кућу.

Изненадише ме кавом, што је у оно вријеме била велика ријеткост по нашим селима. Попих двије здјелице. Она два малишана још спаваху. У прегратку дјеца грајаху. Ја сам храбрио матер и сина, како сам најбоље знао. Дадох им ријеч да ћу послати оба старца, пошто, пото! Разумије се, узеће она друга кола.

Поздравих се са старом. Борило ме испрати до кола, носећи вунену шареницу да ноге обавијем. Навукох јаку и натукох капу па одлијетјесмо.

Село бјеше будно. По двориштима, пред њима, по путовима, било је чељади и сви нас посматраху са чуђењем. Пошто изидосмо из села, коњи потекоше касом, а Јусуф се обазрије и поче:

- А наш дотур умријеће, а? То ме немило дирну, те викнух:

- Језик прегриз'о, да бог да! Што зло проричеш, узмо једна!

Јусуф се нимало не збуни, нити се увриједи, него слегну раменима и вели:

- А, богме, то његови кажу. Па онда, бр'те мој, није бог узалуд посл'о онај сан његовој снаји. Па онда, ако ћемо право знам и: ја њешто!

Сјетих се оне напомене Станине о сну, о коме се у кући помињало, а како сам већ био у мистичним струјама, то ме заголица, те му рекох да ми исприча.

- Бр'те мој, ружан је то сан! - започе Јусуф. - К'о вели, к'о она, снаја Стана, вели: "Чекамо ти ми мога дјевера дотура, к'о знамо да ће доћи у село. Цијело село чека га. Обашка су мушки, обашка женске. Мушки су сви на броју, и стари и млади, и жењени и нежењени, али међу женскима нема једне старе, нето све листом цуре и невјесте. И још њешто. Људи су сви у тежачком руву, а све што је женско у руву је стајаћем и окићено. И још њешто, - што је најгоре зламење, у тој гомили ниједнога дјетета не бјеше, а дјеца су живот, знаш? Кад, вели, угледасмо у даљини коњаника на бијелу коњу, у бијелој одјећи. Ко снијег се бијели! Сав онај народ гракну од чуда, а коњаник к нама, лети к'о муња, па кад нам се примаче, одједном нестаде бијелца под њим, а он, оставши на ногама, поче играти. И сви познадосмо да је то наш Ловро, без хаљина, у кошуљи пребијелој! Тада се ухвати коло око њега и заори се пјесма, а у томе се пробудих".

Јусуф умукну, не скидајући очију с мене. Ја слегох раменима, а он као одмахну главом и заврши:

- Ако то није јасно, онда није ни овај дан, што настаје. П' онда, бр'те мој, знам и ја њешто!

Кога то ђавола он зна! рекох у себи. Шта је томе блесану наврло јутрос да се по други пут позивље на њекакво своје "знање".

На истоку зарудјеше први праменови, као отсјеви далеког пожара. Мало помало, румен се раскола по истоку, те сунце помоли своје сјајно лице. Јусуф заустави кола, скиде калу, устаде, прекрсти се три пута и изговори:

- Сунце на исток, господ бог на помоћ! Дај нам, боже, срећан пут и срећан овај дан! Ко данас слави рођење Ристово, славио га у миру и весељу!

Пошто сједе, окрете се трупом напола и стави нову торбу преда се и рече:

- Баба поклонила Јусуфу нову новцату торбу - шта мислиш!

Из торбе извади цијелу погачу, печену плећку прасетине, и скленицу вина, а затим извуче иза појаса ножић и даде ми га, рекавши:

- А то је попудбина! Једи господине! Ни на крај памети не бјеше ми да бих могао јести у то доба, али кад неочекивано дође преда ме лечење и погача, прохтје ми се силно, као да сам дотле само то желио. Брзо свукох рукавице и наклопих се, готово као што би и Јусуф, само што би он жватао спорије.

Не бјех ни опазио да смо већ стигли до злосрећне коњевичке крчме. Била је затворена, али врата на мањој згради бјеху отворена, а кроза њих куљаше дим. Јусуф отрча онамо и стаде у диму, пред вратима. По покретима руку, судих да с њеких разговара што је врло мало трајало. У чуду се питах шта то може бити? Ваљда њека порука од Борила Размановићу? Кад се врати, мрднух главом а он, сједавши одговори:

- А ништа. Нека знају да и ја њешто знам. Ја га гурнем и покажем остатак јела, - три четвртине погаче и половину плећке.

- 'Вала! - вели Јусуф. - К'о велим: "На путу се!" И то баш на путу путујем, а не, рецимо, да сам у кући. Дакле, велим, да се, с помоћу божјом, смијем омрсити!

Прекрсти се, па започе лагано "слагати".

Мене вино загрија изнутра, а споља ме озари сунце, те задријемах. Како ли се угодно изненадих кад ме трже глас Јусуфов...

Бјесмо пред старим вратима града Ребеника, одакле смо тројица пошла, двадесет и четири часа раније!

Ја препоручих Јусуфу да не прича по граду догађај у крчми. Дадох му напојницу, па отидох смјеста ка ближем старом лијечнику, којега застадох у кући. Испричах углавном шта је са Ивановићем и додадох да је баш његова жеља да му обојица притеку у помоћ. Знао сам колико ће им то поласкати. Старац изјави да је смјеста готов на полазак, а посла свога момка с писмом ономе другом.

Отидох у свој стан и легох, те спавах до мрака. У кафани ме одмах заокупише питањима. Бјеше се разгласило да је у Коњевици био атентат на нас двојицу, али да сам ја савладао и разоружао нападача. Ја исправих причу, а изврнух да је нападач био пијан.

Сјутрадан био сам позван на ручак у Тренка. Он и стара госпођа одмах ме дочекаше питањима о догађају. Разумио сам да они знају истину, те не изоставих ништа, јер ми је намјера била да се Размановић не потрза на суд.

Прође и трећи дан Божића, а не добих никакве вијести о болеснику, - доктори се не бјеху вратили. Али, дан за тим, истом што бјех устао, дође ми у стан Јусуф и од прве рече:

- Ето, умро дотур!

За њеколико тренутака нијесам могао проговорити.

Јусуф настави:

- Умро је синоћ, прича Ђерек. Он, Ђерек, бр'те мој, остао је са дотурима у Голупцу све до ноћас. Они су се хранили у попа, а он у Ивановића. Јад и жалост велика, вели, и у селу! Е, није шала, изгубише свога првога господина, - знаш, до сада још није било господина из Малога Голупца!...

Задуго ћутасмо обојица, па Јусуф додаде:

- Е, ето видјесте ли, што учини женско! Ђаво нека их носи!