Добар друг
- Ф. Милер -
На зидању неком два друга бејаху,
Чекићима својим радили су рад;
Студени је ветар са севера дувô,
А далеко доле ширио се град.
Раденици пуки обоје су били,
Радили су рада, кад им даде ко;
Образи им беху измучени, бледи;
Сиротињско руво у ритама сво.
Богаташу једном градили су здање,
А помаман вихар витлао је све,
Љуљаху се даске; и сироти људи
Требали су доле да сиђу што пре;
Ал' је доцкан сада! — Припуцаше греде,
И полете с треском све у један мâ' —
Само једна даска што под њима оста!...
Они зваху помоћ да им когод да.
О држ'те се само! Помоћ вам је блиска...
Али танка даска повија се тек,
Хладна пропаст зија... Један ветрић само,
Па ће да им сконча мученички век!
Тада рече први: Време дође мрети,
Не може нас даска одржати та,
Тек би једном могла сачувати главу,
Док не стигне когод, да му помоћ да. —
— Брате — рече други — на огњишту моме
Многа нејач чека хранитеља свог...
— Онда ја ћу доле; Бог нека те чува!
И, сети се кадгод и другара твог...
Рече — и у часу поскочио доле,
А гранитска стена прими крвав труп:
Како се је звао? Не умем вам касти:
Ал' је био веран и племенит друг!
1. маја 1880 год.
Голуб, бр. 5. стр. 70.
