Вечни пламен
Не као над судбом Јевтареве кћери,
Но кô на водама старог Бабилона,
Оне су, велике у највећој вери,
Чуле скривен поклич кô рог Јерихона.
Оне су, кô негда крај живих буктиња
Што су умирали са осмехом верни,
Чуле шум сокова згаженог растиња,
И не паде зато уздисај бисерни.
Јер та дивља снага која се не гаси,
То је песма шума и горске мирноће,
Шум храста ког залуд грувају таласи
А он зна шта може, а он зна шта хоће.
И тој снази нема сузе ни уморства,
У крвавој бури она кришом сања:
Вера која живи од млека упорства
Трпи ноћну језу за осмех свитања.
(Без датума)
