Велесова књига

Историја на брезовим дашчицама

"Велесова књига" је материјални доказ који говори о настанку, развоју и сеобама Словена. Она обухвата живот словенских племена од средине седмог века пре Христа, па до последње четвртине деветог столећа. Била је позна јесен 1919. године. Грађански рат у Русији још је трајао, али се већ назирао пораз белих. Пуковник царске руске војске Фјодор Артурович Изенбек (1890. Ст. Петерсбург, - 1941. Брисел), тражећи сигурно склониште обрео се на имању Куракинових у Украјини. у предивном дворцу наишао је на пустош. Домаћини су били мучени, па убијени, све вредно је опљачкано, унутрашњост демолирана. Тумарајући некада пребогато опремљеним просторијама и покушавајући да себе убеди да је све што види само део ружног сна, у углу једне собе, крај гомиле књига, пуковник Изенбек је приметио неколико разбацаних дашчица. Кренуо је на ту страну више ради књига... Били су то, испоставиће се касније, кораци који ће ући у историју. Када је пришао гомили, прво што је запазио били су урези на дрвеним дашчицама. Пуковник Изенбек је био и члан Руске академије наука, познати руски интелектуалац, па му као образованом човеку није било тешко да претпостави да урези на дрвеним плочама нису тек пука декорација, већ да је реч о некој врсти писма. Покупио их је и као да бежи од духова главом без обзира напустио ово место са призорима страве. После одисеје која је уследила истраживања ће показати да је реч о једном од најранијих писаних извора о Словенима и њиховој писмености, те да су прве дашчице исписане половином седмог века пре наше ере. Пуковник Изенбек је крстарио Русијом онако како га је ратни вихор носио, а једина имовина био му је омалени ранац на леђима. У њему су биле дашчице за које још није знао шта су, али је имао предосећај да је реч о нечем значајном, односно о некаквом писму. После пораза белих Изенбек је поделио судбину својих политичких истомишљеника. Избор није био велики - или Сибир или избеглиштво. Пуковник се одлучио за ово друго. Напустио је Русију, али је као једини пртљаг понео дашчице. Најпре се обрео у Турској, а потом у Југославији. Остало је забележено да је боравећи у Београду 1923. године Изенбек консултовао неке наше стручњаке, а онда дашчице понудио меродавним установама на експертизу. На жалост или на срећу, ко зна, тек дашчицама са урезаним чудним писмом нико није хтео да се позабави. Руски лист "Ново време", који су емигранти покренули у Београду, забележио је да је Изенбек, кад је схватио да ће морати да напусти и нашу земљу, дашчице понудио београдској Библиотеци и Музеју уз малу надокнаду, али их они нису откупили. Брисел је био следећа станица пуковника Изенбека. Живот наставља у окружењу својих земљака избеглица, а дрвене дашчице годинама таворе у картонској кутији све док их једног дана није видео Јуриј П. Мирољубов. Било је то 1939. године, тачно две деценије пошто је Изенбек нашао дашчице. Јуриј Мирољубов био је први истраживач овог текста исписаног на дашчицама. Петнаест година трајало је његово, како је сам записао, "тумачење шуме архаичног текста". Азбуку на дашчицама заменио је словима познате абзуке.

"Дашчице су биле од брезе димензија 38 пута 22 сантиметра и дебљине око пола сантиметра", остало је записано у Мирољубовљевој заоставштини. "Ивице су биле неравне, а површина која је била стругана пре писања, односно урезивања слова, била је префарбана неком мрком материјом која је с временом потпуно потамнела. Касније је све премазано машћу или неком врстом лака." На неким дашчицама поред слова биле су представљене главе бика, на другим сунце, на трећим разне животиње, па Мирољубов мисли да су то били симболи месеца у години. Сва слова нису била једнаке величине, нису била истог облика, па је овом истраживачу било јасно да их није писала једна особа и да нису написане у кратком периоду. После деценије и по преписивања и тумачења овог, сада више није било дилеме, најстаријег словенског писма, тешки услови живота и рада у емиграцији приморали су Мирољубова да потражи нов азил. Одлази у Америку и сав материјал предаје Руском музеју у Сан Франциску. Опет пролази извесно време док дашчицама није почео да се бави Александар А. Куров који је радио као астролог у Архиву Руског музеја у Сан Франциску. Куров је све коментаре објављивао у руском часопису "Жар птица" који је излазио у Сан Франциску од 1954. до 1959. године. Због своје уске специјалности Куров се више позабавио настојањима да нађе везе ових текстова са Индијом и Вавилоном, него жељом да растумачи време и начин настанка дашчица. Иако су и Мирољубов и Куров доста времена провели тумачећи азбуку на дашчицама, Сергеј Лесној је, ипак, први прави истраживач ове књиге. У неколико обимнијих студија објављених у Канади и Америци, Лесној између осталог пише да је цео простор на дашчицама исписан без прекида и преноса, није постојао нови ред, никакви знаци интерпункције, нагласци или скраћенице. Иако је познато да се некада давно писало на дрвету, ово су прве дашчице за које је сазнала наша историја. Претходне су пронађене у пустињи Такламакан шездесетих година овог века, али ниједан историјски документ до данас нађен није написан овим писмом које је у суштини веома блиско ћирилици. Уследиле су бројне анализе, а пошто је у свим текстовима дело називано "књигом" и то књигом посвећеном богу Велесу, каснији истраживачи усвојили су назив "Велесова књига" и тако је остало и до данас. Посматрано са историјског аспекта она обухвата раздобље живота словенских племена од половине седмог века пре Христа, па закључно до последње четвртине деветог века. Анализа Лесноја била је заиста детаљна и из текстова које је објавио видело се да су дашчице прикупљане у дужем периоду, да су их исписивали различити аутори. Текст није хроника у данашњем смислу речи већ скуп података о религији, обичајима и историји старих Словена. "Велесовом књигом", односно њеним преводом, позабавио се и наш стручњак за живот Словена), професор Радивоје Пешић. Радећи на њиховом преводу и коментарима и исправљајући поједине делове текста које је превео Јуриј Мирољубов, професор Пешић није успео да до краја заврши тај рад. Смрт га је прекинула 1993. године управо када је радио на обради "Велесове књиге." Професор Радивоје Пешић је записао да је ова књига општи зборник религиозно-поучног карактера у који су, истовремено са слављењем богова, описима верских обичаја укључени и крупни одломци посвећени историји. Књига је заправо документ који даје широку слику настанка, развоја и сеоба словенских племена и њихове улоге у историји. Радећи на обради "Велесове књиге", професор Пешић је тражио аналогије и правио паралеле, трагао за писаним изворима којима је потврђивао да словенска писменост потиче из много ранијих времена него што је записано у уџбеницима. Тако, на пример, наводи дело "О писменима" бугарског калуђера Храбра из десетог века који каже да постоје два степена словенске писмености: до прихватања хришћанства и после примања нове вере. А онда се професор Пешић

враћао уназад у трагању за доказима о писмености код Словена. Тако у једном делу архиепископа у Мајнцу Храбануса Мавруса из 847. године налази податак да је неки филозоф Етик, по народности Скит, заправо Словен, да је рођен у Истрији и да је у првој половини четвртог века начинио слова за словенско писмо. Дакле, још у четвртом веку постоје докази о словенском писму. У "Житију светог Јована Златоустог" из 389. године, између осталог, пише: "Скити су, сигурно је, постоје многи докази, били једно словенско племе. Трачани, Сармати, Индијци и сви они који живе на крају света преводе Реч Божју на своје језике". Та писменост, дакле, није била примитивна, јер превођење богослужбених књига подразумева високи ниво културе и писмености. А везу Скита са Словенима налазимо и у "Велесовој књизи". На једном месту пише како је Скиф (Скит) био брат Словена настањеног на северу Украјине и да је населио области у близини Црног мора. Када су се Римљани појавили на историјској сцени и када су кренули у освајачке походе, дошли су у додир са Словенима који су већ били на северу Апенинског полуострва. А да су се Римљани суочили са Словенима почетком наше ере, види се и из записа Помпонија Мелија који више пута помиње Тергесте, данашњи Трст. Према мишљењу већине филолога, тергесте на словенском значи тржиште. Значи да је већ почетком наше ере у Истри било значајних градова са словенским називима, што је доказ присутности већег броја Словена који су већ тада заузимали читаву основу Балканског полуострва широким појасом све до ушћа Дунава. Да су Римљани ступили у везу са Словенима почетком наше ере, говори још један податак: Помпоније Сабин, који је умро 60. године, у делу "Георгика" каже како су Скити (Словени) знали за справу коју су користили на леду и коју су називали санке. То што су Римљани познавали словенску реч санке и њихову намену, говори о блискости живота ова два народа. Професор Пешић је Велесову књигу користио као извор за бројне доказе о пореклу и писмености Словена. Она не разматра само писменост, већ и настанак, постојање и кретање читавог словенског народа. Огромно подручје које су заузимали Словени у тренутку настанка писане историје непобитан је доказ њихове старости. Пут етногенезе је дуг и спор, па тако и настанак овог народа и његова богата историја која траје више од пет хиљада година нуди нове истраживачке продоре, суочавају науку данас са веома сложеним искушењима.

О. РАДУЛОВИЋ

ПАНТЕОН СЛОВЕНСКИХ БОГОВА

Словени су народ који о себи говори као о потомцима својих богова. Богови су били њихови преци, учитељи и родитељи. Зато се они пет пута дневно купају да би чисти изашли пред своје богове и славили их... "спевовима, песмом, игром, позориштем и смехом".

• СВАРОГ је Свебог, Небо, Апсолут. Он није персонификован већ се у њему садрже и из њега произилазе сва остала божанства, а основно тројство чине Сварог, Световид и Перун. (створитељ, заштитник, разоритељ).
• СВЕТОВИД - ЗАштитник: онај који даје увиде и просветљење. Његов симбол је рог пун медовине (светог нектара, амброзије, која помаже улазак у сфере светлости и проширење свести). Његов континуитет је Свети Вид. Видовдан. Његова животиња је коњ, а свето дрво липа.
• ПЕРУН - Бог грома и кише. Разградитељ, у смислу прочишћења и стварања подлоге за ново и више. Његово дрво је свети храст (записи који се и данас поштују). У хришћанству га наставља Свети Илија.
• БЕЛОБОГ I ЦРНОБОГ - двојност основних енергија које одржавају Космос: плус-минус, споља-унутра, дан-ноћ, итд. Њихово вечно надметање проузрокује свеукупно кретање и креацију непрегледног мноштва облика појавног света.
• СУРИЈА или ХОРОС - два имена за Бога Сунца. Сунце, као животодавни извор веома је поштовано. Хорос је такође Бог Сунца у старом Египту, а Сурија у Индији. Нека словенска племена сматрају себе Синовима Сунца - "Суре или Суренжи који живе на обалама Плавог (сињег) мора".
• СТРИБОГ - Бог ветра и ваздуха
• РАДГОСТ - Бог гостопримства. Израз поштовања сваког људског бића, као дела менифестације Бога. Култ путника-намерника. Симбол: хлеб и со.
• ЧИСЛОБОГ - Бог броја и мере. Онај који брине о Космичком реду. Симбол ми је мандала која се састоји од основних геометријских облика као основе савршенства и хармоније. Спознања да су основна тајна свих наука: број и мера.
• ЈАРО - симбол младости, пролећа сетве. Атрибути: гостопримство, молитва, купање. Биље - све што се сеје с пролеће: јаро жито, ...
• ЛАДА - невеста, чуварка породичних и моралних вредности: част, родољубље и љубав. Цвет: перуника.
• ВЕЛЕС - Велики отац народа који је Словенима дао драгоцена знања: ратарство, пчеларство и грнчарство. Он штити шуме, птице и звери. Њему је посвећена Велесова књига.
• СМУРГЛ - заштитник огњишта и духова предака. Источник крсне славе коју Срби и данас светкују и штују. Симбол му је огњиште ограђено са четири кремен-камена, између којих је равнокраки крст а све то затворено у ромбу који симболише кров (могућа претеча српског симбола са оцилима. Да ли су се током времена окренула?).
• КРИШЕН - слављен о Коледу и симболизован бакљом (кријеснице, кресови, у индијској традицији Кришна).
• ВИШЊИ - Свевишњи (такође постоји у индијској традицији као Вишну). Свето дрво: Вишња.
• КОЛЕДО - Врло значајан празник који се и данас прославља на дан сунчеве прекретнице. Коледари. Стари Словени су само тада и на Русаље приносили животињске жртве, као и на дан Црвене планине, тј. Карпата, исказујући им тако захвалност због заштите коју су приликом разних најезда налазили у овим планинама.

др РАДИВОЈЕ ПЕШИЋ

Велесова књига

#1(D-16А/II)

Велесову књигу ову посвећујемо богу нашем који нам је уточиште и снага. У она времена бејаше човек благ и одважан да га назваше оцем Руса. А тај човек имађаше жену и две кћери. Имађаше он стоку и краве и много оваца и пребиваше у степи и нигде не могаше наћи мужеве за своје кћери и мољаше богове да род његов тако не усахне. I Дајбог услиши молитву његову и по тој молби даде му што је молио. Тако бејаху ожењени они који су међу нама. I дужни смо веровати јер јасно је да бог Велес пород доноси. Дужни смо боговима нашим и стога им одајемо хвалу: Нека је благословен вожд наш сада и за век и векова. Изговорише то волшебници и одоше.

#2(D-9А)

Беше у то време отац словенски Богумир и имаше три кћери и два сина. Они поведоше стоку У степу и живеху у трави као у време очева. I беху они богу послушни а разумом бистри. I тако тада мати њихова која се Славуни звала и о њима бринула рече Богумиру седмога дана: Имамо кћери наше да удамо и унуке видимо. Тако рече а (Богумир) упреже запреге и оде с коњима. I стиже до дуба који беше у пољу и устави се крај ватре. I угледа три мушкарца на коњима како му се приближаваху а ови му рекоше: Здраво буди шта радиш? Исповеди им Богумир муку своју а они му одговорише да су и сами у походу да жене нађу Врати се Богумир на своју степу и доведе три мужа кћерима. Од тога су настала три рода сједињена и славна Отуда происходе древљани, кривићи и пољани јер прва кћи Богумирова имала је име Древа друга Скрева и трећа Полева. Синови пак Богумира имаху имена Сева и млађи Рус. Од њих происходе Северјани и Руси. Три мужа беху три весника: Јутро, Подне и Вече. Населио се род тај на седам река где обитаваше иза мора у зеленом крају и стоку разводио још раније пре доласка на карпатске горе То беше време пре хиљаду триста до Германареха У то време беше велика борба на обалама готског мора и тамо преци наши ... кургале из белог камења под којима сахрањиваше бојаре и вође све у сечи пале ...

#3(D-9Б)

Дођосмо из краја зеленог до готског мора и тамо наиђосмо на Готе који нам пут препречише. I тако смо се борили за ту земљу и живот наш. А до тада бејаху очеви наши на обали мора и реци Ра. I са трудом великим пребациваху своје људе и стоку на другу обалу идући ка Дону а тамо Готе видеше на југу и готско море. А Готи намерни беху да противу нас иступе и тако приморани бејасмо да се боримо за живот наш и опстанак јер Хуни су ишли за стопама наших отаца, нападали на њих, људе убијали и стоку им отимали. I тако је род славни ишао до земље где сунце ноћу спава и где је много траве и ливада плодних и река рибом пуних и где нико не умире. Готи још беху у крају зеленом за мало претекоше очеве наше који пођоше од велике реке Ра која нас одваја од других људи и тече у море Фасисте. Ту мушкарац рода белојарског прелази на другу страну реке Ра и претече тамо синиске трговце пошле у Фражец јер Јегуни на свом острву чекаху трговце и пљачкаху. Бејаше то пола столећа до Алдореха а још раније беше род Белојара силан. Хунски трговци дадоше се за белојарским мушкарцем говорећи му како ће му дати сребро ... за то ... и два коња злата. Он оде и избеже подвали Хуна, прође мимо Гота тако сурових и дође до Непре. I кнез је у њих без части два пута убире данак. Тако се трговци дошли к нама, повратише до синске и не вратише се више никада.

#4(D-10)

Богумиру богови дадоше сва овоземаљска блага ... ... и беше у нас овако ... а међу старијима у роду бирасмо кнеза којега још у старо доба вођом називаху и старешином ... то беху кнезови дуго времена и Грци их неће заменити биће до краја како и наликује мужу тог рода да даје потомке који управљају нама. А после Богумира беше Ор са синовима својим. А када Хуни почеше велику борбу за утврђивање своје велике земље ми пођосмо одатле до Руса. Сада су дошла друга времена, дужни смо да се окупимо и идемо напред, да не говоре како смо оставили нашу земљу и освојили туђу, него кажу како се боримо за себе. Зато Русичи, не остављејте Грке на вашој земљи, већ се борите за њу ... У то време река Ра беше граница с другим земљама, а данас се окомише наши непријатељи на нас. Ми смо дужни да се боримо за наше унуке, да задржимо степе наше и не дамо земљу никоме ... тако смо дужни да радимо другачије. Нећемо спаљивати дубове на пољима, нити сејати па њима нити жњети по пепелу, јер имамо степе травнате, разбодићемо стоку чувајући је од непријатеља ...

#5(D-1А)

Савест нам заповеда да речи не прикривамо и о роду нашему само истину казујемо. Истину рецимо о њима, о првом бану нашем и кнежевима које смо сами бирали и смењивали. Кисек поведе род свој и стоку у степе на југ и тамо где сунце сија пребиваху. I дође к њему отац Ор и рече: Обојица имамо децу, мушкарце, жене и старце да бранимо од непријатеља. I тако учинише, постадоше једно племе - сјединише стоку, па бејаху угодни и достојни боговима својим за век и векова. Кад почеше већати, једни одлучише да буду једно а други не. I тада отац Ор покрену род и стада своја и упути се у далеку земљу. Овако нам тада каза: Тамо ћемо подићи град. I то Голињ беше јер степа беше гола. I Кисек пође даље и све људе своје поведе на друго место да се не мешају са људима оца Ора. Преци тако створише земљу и населише је, као што и Кисек оде са људима и створи земљу другу и на њој се насели. На тај начин поделише се и омеђише и тако постадоше туђинци један другоме. Имаху они хлеб и со и не сукобљаваху се. I Кисекови и људи оца Ора бејаху славни и од тог времена слава им је текла јер су мач и стрелу знали.

#6(D-2А)

Још у стара времена бејаше речено да ћемо ако се са њима ујединимо створити ... велику ћемо изродити Русколањ нашу од Голуња и три стотине градова и села где се дубова огњишта диме. Тамо је Перун наш и земља. I ево птица Матер Сва пева о том дану и ми очекујемо то време када ће се Сварожи круг код нас завршити. Потом ће Матер Сва доћи к нама. Говораше нам Матер Сва кад бејасмо бедни: Браните земљу нашу добро. А Венди кад одоше на запад Сунца, тамо пред непријатељем земљу поделише и непостојану веру имаху. Борбени и силни бејаху и људи веру у реч имаху. Ми нисмо глупи лишени разума и не верујемо док не сазримо. Венди, вратите се земљама нашим у степе древне и гледајте каква беда бејаше до исхода из Петоречја који оста на десно одсечен од нас. I птица Сва говораше да ће огањ понети пепео до нас и Голињ порушити и спалити. Богови Купало и Дажд, даждите јер та земља бедна разорена је и коњима утабана док синови твоји јашући коње њоме протицаху. То богови у степама овима дасуне слаше у срџби. Морамо их слушати не као у време Анта јер ти Анти секоше мачем многе и похараху дом твој јер туђинци домове не граде.

#7(D-2Б)

Тада нас је отац Ор предводио, Киј је водио Русе, Шћек је водио своје племе а Хрват своје Хрвате ... А пошто смо ми унуци богова одвојише се Хрват и Шћек од других, а ми населисмо карпатске горе. Тамо бејаху други градови изграђени и имасмо саплеменике друге и богатство велико. Тада нас непријатељи нападоше и ми се склонисмо до града Кијева и Голуња и тамо се населисмо. Огње своје палисмо до Сварге и жртве приносисмо за благодарност боговима. I тако тада Киј умре а тридесет лета владаше нама. А после њега беше Лебедјан кога називаху Славер и он живеше двадесет лета. А потом беше Верен из Великограда такође двадесет, а потом Сережењ, десет. На престолу они постигоше победу над непријатељем, зло таме отклонише са синова и градише за нас и за вас. I тада Готи у степу дођоше чинећи нам зло али одважност имаху преци наши борећи се за живот и постадоше славни јер славише богове. I тако смо ми унуци богова, Сварога нашег и Дајбога. I тада трпесмо зло а пре силу имасмо велику и бранисмо се од нечастивих Гота и Варјага за многа лета. Тада нас Илмери подржаше и тако победисмо непријатеља. А они десет царева имаху који као вуци беху и лављу храброст имаху. Кад их нападосмо, они почеше лукавство чинити и да се одбране, они мачеве сахранише.

#8(D-3А)

Над нама надлеће Матер Сва, јер недаће нове нам притичу. Границе наше беху слабе те непријатељи многи нам домове и огњишта палише. Туга надви наш крај. Дим спаљених степа изви се до Сварге. I Жал нас оплакује. Матер Сва кличе до Вишњег да нам шуму за ватре огњишта наших подари. Он посла помоћ те сâм са оцима нашим удари на непријатеља. I тада Германарех одступи а Готи преко Мале Калке утекоше до обале мора. I тако земљу ослободише до Дона. I по тој страни реке Дона је Калка Велика граница између нас и других племена. I тамо Готи ратоваху четристо година са својим непријатељима. Тада ми почесмо сејати земљу нашу и богато обрађивати земљу Алана. На тржницама размењивасмо стоку, кожу и масло за сребро и злато, пића и намирнице. I живот наш беше после тога спокојан и миран док Готи поново не ударише на нас. Та борба потраја десет лета. Удружисмо се и одбранисмо земљу и светиње наше од непријатеља. Свети нас зато походише. Први свети Колада а други Јаро и Црвена Гора и Овсењ Велики и Мали. Ходе Свети као добри домаћини градовима и селима нашим да спокој на земљи проносе и творе.

#9(D-3Б)

Идите браћо наша племе за племеном и род са родом и борите се за земљу нашу како и доликује нама и никако другачије. Јер Руси смо, славимо богове наше песмом и игром, светковином у славу њихову. Јер населисмо земљу коју прстима на ране привијамо да би кад умремо могли стати пред Мармору. А она је говорила: Не могу кривити онога који је заточеник земље и не могу га од ње одвојити. А богови наши тамо, говораху: Руси су то јер привише земљу на ране своје и донеше је до Нава. У то време, кнезове бираху и много вођа и кнезова бејаше. I ти сви кнежеви беху од обичних мушкараца. Јер беше овако: Земљу радите за себе, а кнезови будите како је речено да бринете о људима. А хлеб, храну и све за живот од људи свакога дана имаху. Други кнежеви данак убирају и синовима власт предају од оца на сина и тако од дедова до праунука.

#10(D-4А)

Ево Дајбор силан у помоћ долази људима нашим. Зато се не бојимо у њега веру имамо и бришност његову осећамо. I чекасмо дан тај када смо имали ... Воронежац беше место где се Готи уселише. Руси га не одбранише и мало нас остаде у њему. После битке огањ сажеже огњишта и поља наша у прах и пепео што га ветрови разнеше на све четири стране. Тада Руси напустише своје место. Не благосиљејте ту земљу руску, али памтите је. Тамо је крв очева наших проливена и она је по Праву наша. Воронежец је славу пронео Русима и Сварогу. Привите је уза се свом силином својом, вратите је кнежевима вашим, сачувајте божију Русију. Јер пашњаци њени отхранише и обукоше наше кнежеве и огњишта. Служимо јој и одбранимо је јер одева нас, храни и поји одувек и до смрти. Служаху је и они, а многи кости своје положише, као у време Менземита Анти. Словенима назваше нас јер част и славу појемо боговима. Ништа не тражимо, само славу узносимо. молитве казујемо док тела умивамо и славу....

#11(D-4Б)

Пијмо суру-напитак у славу пет пута дневно, огањ запалимо у Дубу. I тако Сноп величамо и говоримо хвалу њему јер смо Дајбогови унуци и не смемо заборавити славу своју. А вековима раније Анти бејаху на руском пољу и у прошлости ми Руси пребивасмо са њима ... а тада на Волињ дођоше ... бејаху непријатељи храбри. Тај Волињ првог рода беше. I тада Анти Менземирови однеше победу над Готима разбивши их на све стране. А за њима потекоше Хуни, жедни славне крви и та борба сурова беше. I тада се Готи сјединише са Хунима и са њима на очеве наше нападоше и бејаху разбијени и уништени. Затим ударише Обри на кнеза и убише га. I тако синови мора одоше од Руса. Богови руски не траже људске жртве нити животињске једино плодове, воће, цвеће и зрневље, млеко, суру напитак од трава справљен и мед. Никада живу птицу ни рибу. То Алани и Варјаги боговима приносе жртву другу, страшну, људску. Ми то не чинимо јер смо Дајбогови унуци и не идемо стопама туђим.

#12(D-5А)

То је жртва наша мед, сура од девет ... на сунце стављена три дана, а потом кроз вуну процеђена. То ће бити и наша жртва боговима Права, какву и наши преци даваху. Јер од Дајбога происходимо и постасмо славни и славимо богове наше. Никада не тражисмо нити молисмо за добра наша и богови нам рекоше: Идите Русима а никада непријатељу. Матер Сва о слави нам појаше, о победама над непријатељем и ми јој веровасмо јер слава по птици Вишњој небом руским проносила се о нама ... I тада кнеза нашег бирасмо да о нама брине. Ако непријатељ пређе границе наше које не сачувасмо да ратнике сазива. А ко смо ми, то Сноп зна. Јер славу узносимо, не молимо и не стрепимо за животна богатства. Погледајте оца нашег Ора по облацима што ходи узнесен силом Перуновом. I виде Ор тамо како Перунко кује мачеве за непријатеље и кујући рече му: Ове стреле и мачеве имамо за ратнике и не смете их се бојати јер спусте ли поглед, војника ће бити мање него прстију на рукама, а ако ли се до земље сагну, звери ће постати као прасад умазана блатом и смрад ће носити трагом својим. Тако ће о њима говорити као о смрдљивим прасадима и свињама. Тако говораше Перунко кујући мачеве. I Ор је то рекао и о томе приповедао очевима нашим. Таква бејаше борба наша за живот и јунаштво много векова уназад. I данас верујемо да беше тако.

#13(D-5Б)

Дођоше Тиверци до сињег мора и Сурожа к вама и рекоше: Памтимо шта беше од нашег савеза са Антима. Беше много руске крви проливене на њој и тако за века до краја ова земља ће бити славног племена и рода. Јер славимо богове, не искамо од њих, тек моћ њихову славимо. I величамо претка нашег Сварога, који беше, јесте и биће вођа наш од почетка до краја.

#14(D-6А)

Беше кнез Славен са братом му Скифом. I наста деоба велика на истоку и они рекоше: Идемо у земљу илмерску. Тако решише и старији син остаде код старца Илмера. I пођоше на север и тамо Славен свој град сагради. А брат његов Скиф крај мора беше и беше стар и имаше сина својега Венда, а после њега беше унук који владаше степама јужним. А крви много беше од тада и деоба велика за сетве и њиве на обе стране Дона и до горе руске и до пашњака карпатских. I тамо су радили и Кола за вођу свога изабрали, јер он непријатељу отпор пружио, поразио и отерао. I о томе је са родом својим говорио и сазваше веће. Тако створише земљу нашу која је постојала петсто лета, а потом се појави међу Русима неслога и истрошише снагу у непријатељству, сукобима и раздору. А и непријатељи на очеве наше нападоше са југа и потукоше их на Кијевој земљи, приобаљу морском и степи. Кренуше ови на север и сретоше са Францима који пођоше у помоћ непријатељу. I Скифи се показаше, разбише непријатеља силом и поразише. Тако бејаху Хуни разбијени до руске степе и тај пут одбијени. I то је за наук: Поступимо и данас тако и победићемо.

#15(D-6Б)

Вратили смо се у степе да се попут очева наших о пашњацима старамо. Своју траву и цвеће гајили су и за њих крв проливаху. А Голињ остависмо непријатељу. Голињ беше окружен а непријатељ ... Све градове наше опасаћемо као што очеви наши некада чинише. I свако дете земљу ће поштовати, целивати и за њу спремно бити да мре. I на степу нападаху многе војске али победу не однеше и уточишта не нађоше. Наши су се очеви за то борили. Од пораза нас је Перун спасавао. Из праха земље ницала је војска Сварогова и нама у помоћ ратну долазила. А деда наш Дајбог предводише их. I очеви су наши побеђивали. Не веровасмо у чуда и молећи се пожуривасмо богове наше да нам помогну у победи. Молимо их, јер су земљу нашу упрљале ноге туђина. I видели смо како је то било: бацили су се на њих и разбили их јер су на нас напали. О томе вам приповедамо.

#16(D-7А)

Кисек (говораше) људима својим пред напад и ови омрзнуше непријатеља, ударише на њих и разбише их. I ми имамо обележје те моћи коју Јав непријатељу не даде. Пре бејасмо слаби, а сада смо јаки и бројни. Непријатеља није много као нас, јер ми смо Руси, а они нису. А тамо где је пала крв наша, тамо је земља наша. I то непријатељи наши знају и њихов труд узалудан је, као што беше некада у време наших очева. Понављајмо те речи и ниједну од њих не заборавимо. Рецимо браћи нашој: Сила божја биће уз вас и победићете непријатеље који вам земљу отимају. Занемеће да више никада погану реч не изговоре. Будите синови својих богова и сила њихова биће уз вас до краја. Хлеб наш спалили су у огњу, и стоку нам уништили. Оружјем смо одбранили југ и надјачали непријатеље.

#17(D-8А)

Погледајте се - имате птицу на челу која вас води до победе над непријатељем ... а потом одржите. I она блистајући пред нама водила нас је светом. Тако беше у она времена када су Руси ишли са Вендима а ови желели да понесу богове своје до мора. Тамо се угнездише и градише храмове, а бејаху тамо многа здања и богатства. Храмови беху украшени златом и сребром и многи дрвени богови наводише у искушење. Другима то не беше право јер их је вређало и наши сродници не имаху спокоја. Арапи су долазили на тржнице и трговали децом. I та земља, приповедају, постаде мрска и зла за живот. Тако смо кренули Карпатским горама до Кија али и тамо бејасмо у непријатељству са злим народима. Певали смо о славним данима Руса, песме које су нам очеви оставили, о срећном животу у степама и о слави предака. I тада војвода Борбец поведе Русе до Голуна, а по смрти доби чин Перунове храбре војске. Не заборављамо да смо синови очева наших и са љубављу их памтимо. Говоримо да наша снага потиче од њих ... Говоримо ...

#18(D-8Б)

.... о њима који се стараху о нама. Ми тада нисмо имали место за молитву већ смо молитве обављали пред кладенцима и изворима где је жива вода текла. Беше волшебно, а вуци грабљиви нису долазили. Сада се сећамо времена Алдореха који је призивао жреце. Ми тако нисмо радили боговима и слово нисмо држали. А лепотице наше су отимали и одвозили. Међу нама беше свађа због тога. Тамо смо живели под Готима. А у том веку управљаху родовима кнежеви. Кнез беше Бравлин који одузе Аланима морску обалу. После битке населили смо је и разводили стоку, а Скитима давали да напасају стоку у степама. Они су тада били у беди јер су се Грци повратили и изнова их заузели, а ту смо од тада већ двеста лета. I данас имамо другог кнеза Бравлина, праунука деде свога, који рече: Идите на југ, на грчко поље. Грци су од Алана одвојени, они тргују у степама и стоку нам отимају. Отерајте их на море и прогнајте одавде, јер ово је земља руска и она је крвљу нашом натопљена. Имајте веру у нас јер смо са вама данас као и пре.

#19(D-1/II)

Заборависмо добра стара времена наша и пођосмо незнано куда. Примисмо промишљено поруку прошлости не стидећи се обеју страна Права и Нава. Јер Дајбог нам подари сјај светлости зоре створивши земљу из бездна. Тако нам душе предака сјаје зором из Ирија ... А Грци починише зла Русима у име богова њихових. Ми мушкарци не знадосмо куда да идемо и шта да чинимо јер недоступно беше нама што је у Праву Дајбогом дато. Ова борба у Јаву, живот је наш - одемо ли из њега - у смрт идемо. Јер Јав из Права створен је, а Нав вечит. I у Праву је Нав. Не заборавимо поруку прошлости и у њу уткајмо душе наше јер све што нас окружује вољом богова створено је. Тај дар божији пронађимо у нама и чинимо по Праву. Душе наших предака из Ирија нам сјаје и Жал нас оплакује и поручује: Не заборавите Прав, Јав и Нав ... А ми заборависмо не чусмо истине глас ... не бејасмо достојни Дајбогових унука. Зато молимо богове за чистоту душе и тела по угледу на претке наше. Да сједињени са боговима у једини Прав будемо и тако унуци Дајбога. Руси, велики је ум божији и у њему творите славу и проносите. ... живот наш пролазан је као и ми сами и попут коња наших радимо и у миру животе наше на земљи живимо.

#20(D-2А/II)

Прави мушкарац није онај који обавља умивање у жељи да буде исправан, већ онај чије се речи са делима поклапају ... о томе у прошлости рекоше: Чинимо добро по угледу на наше претке. I ми узоравамо бразде и временом ћемо постати славни. Али Борусе и Русе разби рука непријатеља и злодела се тада починише ... и кнез наш немоћан беше. Он посла своје синове у одбрану, али их непријатељ порази јер не уважише што већем беше решено. Поделише се, а од нас данак узимају. I данас кажемо: Кнежеви наши не треба ... на југ да одлазе и земљу освајају ... за нас и потомке наше. Јер тамо Грци нападаху чим се Боруси од нас раздвојише. I беше сеча велика много месеци ... сто пута се Русија рађала и сто пута разбијена беше од севера до југа ... Наши очеви су стоку разводили и отац Ор их повео у Руске крајеве. Пре тога живели смо тешко, а наша страдања се окончаше кад населисмо огњишта на руску земљу. I ево прођоше две таме од тада, а потом Варјаги дођоше ... и земља паде Хазарима у руке којима данак давасмо. А беше и народ Илмерски са сто до двеста крајева. I народ наш који дође касније до руске земље, насели се међу Илмерце. Они беху браћа наша ... нама слични и од зла нас чуваху. Окупљаху се већа да одлучују и тако беше. Оно што не проглашаваху не беше. Кнежеви беху бирани од сабора до сабора и живели смо узвраћајући им помоћ ...

#21(D-2Б/II)

.... и бејасмо принуђени да се у шуме повучемо и живимо као ловци и рибари. Тако смо могли од опасности да се склонимо. Преживели смо једну таму и отпочели градове и села да подижемо свуда. После друге таме беше велика хладноћа и кренусмо на југ јер тамо многа места беху травна ... а тада Римљани стоку нашу узимаху по цени која нам беше добра и са нама беху од речи. Пођосмо до јужног зеленотравја и имасмо много стоке.

#22(D-3А/II)

Молимо Велеса, оца нашег, да пусти у небо коње Суријине и да нас обасја Суријин златни круг. Јер он је Сунце наше које нам домове осветљава и пред ликом његовим огњишта наших домова су бледа. А богу ватре, Смурглу, рецимо: Покажи се и устани на небесима и сијај блиставом светлошћу. Називамо га именом Огњебог и одлазимо да радимо. I тако сваког дана обављамо молитву, обедујемо и одлазимо у поља да радимо како богови заповедају сваком мушкарцу коме је одређено да ради за свој хлеб. Ми, Дајбогови унуци љубимци смо богова и плуг божји држећи у десници певамо у славу Суријину. Тако до вечери пет пута дневно славимо богове и испијамо сурицу у знак благодарности и заједнице са њима који у Сварги такође за нашу срећу пију ... У славу Сурије запевамо и гле, коњ његов златни небом језди ... а после рада домовима се враћамо, огањ ложимо и обедујемо. Затим великој божанској доброти која нас окружује захваљујемо и на починак одлазимо јер тама нам узима дан. Такође дајемо десети део очевима нашим, а стоти властодршцима ... I тако живимо поносни јер славимо богове наше и молимо се телима умивеним водом чистом.

#23(D-5А/II)

Подробније о почетку нашем рецимо овако: Хиљаду петсто година пре Дира прадедови наши дођоше до карпатских гора, тамо се населише и живеху мирно јер родовима управљаху очеви од рода а најстарији у роду ... Перун нам беше наклоњен и тако живесмо петсто лета, а затим пођосмо на исток до Непре. Та река тече ка мору, а ми се уз њу населисмо на северу, тамо где је Припута називаху јер отиче ... живесмо тако петсто лета док родовима управљаху већа и богови нас чуваху од оних које Јазги називаху. Илмераца бејаше много староседелаца. Тако стоку по степи разводисмо и богови нас чуваху. Отац Ор је добро рекао, имали смо многа добра и живели богато.

#24(D-5Б/II)

Остадосмо сами јер нас Јазги напустише и одоше на југ. Кренусмо и ми водећи стоку и бикове наше. Јата птица летела су на нас. Тада нас у степи нападе племе Костобока. Много је крви из отворених рана потекло. Непријатељима својим Костобоци одсецаху главе на које су се обрушавале јата врана. Стрибог је дувао у степи и беше олуја до поноћи. Беше то сеча велика. Јазги и Костобоци разуларено убијаху и бикове наше. Потраја та борба двеста лета, а онда род наш поче одлазити у шуме. Затекоше тамо Готе Германареха који ту бејаху сто лета. Окомише се на нас и беше то још једна велика борба. Готе протерасмо до Дона и Донца. Геманарех тада испијаше вино у братству са војводама нашим. Тако утврђен беше нови живот.

#25(D-8/1/А)

Покорише нас туђини, јер ми гладни и опустошени бејасмо. А они железо наоштрише да наше животе униште. Због тога Асколд и Рурик по Непру пођоше да наше људе у борбу позову. Али ми Дира имадосмо и не желесмо са њима поћи. Судбина беше да грешке своје разумемо и да наше време буде другачије. Асколд своју војску стави на лађе и пође да отима другима. Грцима је градове палио, пустошио и жртве боговима у земљи њиховој приносио. Нећемо чинити као Асколд јер смо Руси. Варјази нисмо који Русима и слави њиховој велико зло начинише. Рурик није Рус јер хита по степи убијајући трговце који му верују. По старим гробљима ходимо и тамо где под травом зеленом наши преци леже, промишљамо. Одговор од њих иштемо, каква да буду дела и пут наш.

#26(D-8/1/Б)

Ту се наши рођаци почеше делити - ко ће бити старији. Киј оде очевима и прецима умрлим. А када нас је Киј напустио настала је беда и велика свађа међу Русима који се побише за расцеп и поделише. Тада Грци из својих земаља ударише док ми за борбу нисмо били спремни и нисмо их могли напасти нити са стране нити их опколити. Ратници су се борили за голи живот не могавши помоћи суседима. Мушкарци нису имали вере и у биткама су се само бранили. У походима Кијевим боље беше. Код Кија је вече пред битку отпочињала прича о победи. Певаху о походима очева и како Русколањ паде од зверстава Гота и Хуна. Анти и Готи су стрепели од Кијеве Русије и одлазили у своје крајеве. Ми знамо за два краја - један беше Венда а други Гота. Ти Готи долазили су до нас и они ојачаше, а Венди ослабише. А около беше земља Литва и они се називаху Иљми, а ми их зовемо Илмери.

#27(D-8/2/А)

Иде црвена зора нижући камење на свој накит. Поздрављамо од срца као Руси, а не као Грци који не знају за богове наше и из незнања зло говоре. А ми се славним именом називамо и славу доказујемо на непријатељском железу кад на њихове мачеве идемо. Као да и медведи ослушкују славно име и јелени застају да другима приповедају о Русима: Они не нападају већ се бране, а Грци ратују због похлепе своје. Зато се Руси поносе и хлебом дочекују, а Грци га отимају другима. О тој слави орлови кличу на све стране јер су Руси слободни и силни у степи.

#28(D-8/2/Б)

Ишли смо до Непре обалом готског мора и видесмо луталице једино руске, док племена Хуна и Јазига слободна бејаху. Вође њихове ратоваху с нама и делише нас. Од јутра до јутра гледасмо зло које се Русима чини. I чекасмо час доласка бољег доба. Спознали со да морамо снаге удружити и поћи стопама предака и послушати речи које нам упутише. Пођимо до наших степа и боримо се за животе као војници, а не као стока без разума.

#29(D-8/3)

Долетела нам је птица на дрво и запевала. Свако њено перо сијало је другом бојом. I ноћ се претворила у дан јер је певала о биткама из прошлости. Сећа нас на борбе непријатеља и очева наших који нас гледају са неба сињег и осмехују нам се. I тако ми нисмо сами јер су они увек уз нас. Сећамо се Перуна и гле, небом језди весник на коњу белом. I он мач подиже до небеса, расеца облаке и грми. А нама жива вода потиче коју испијамо јер Сварог извор живота на земљи дарује. Крава Земуња на пољима сињим траву пасе и њено млеко тече по житу небеском и звездама над нама ноћу сјаји. Обасјава нам једини пут Права који желимо да следимо. Потомци славни носе у срцу Русију која јесте и биће земља наша. За њу се боримо и за њу умиремо као што дан умире без Сунца и као што Сунце гасне. I као што таму смењује вече које умире уступајући своје место ноћи. А ноћу Велес ходи Сваргом по млеку небеском до својих здања и зором нам врата свога храма отвара. А ми очекујући да нас прими у блистави храм, појемо песме и Велеса славимо од века до века као јагањци чисти. Велес је прецима нашим подарио знања да земљу ору и траву сеју и жито жању у пољима родним, да сноп у кућу стављају и поштују као оца божанског. Слава нашим очевима и матерама што нас научише да богове поштујемо и показаше нам пут Права који следимо и боговима славу појемо и Словени смо.

#30(D-8/3/А)

Наши преци основаше Сурож и Грци на наше тржнице долазаху. Боравећи на њима они осматраху нашу земљу. Много младих слали су који куће и градове градили су и трговали. I појавише се војници са мачевима и оклопима и убрзо земљу нашу узеше у своје руке и утврдише своје игре. Тад видесмо да Грци празнују, док Словени за њих раде и земља која четири века наша беше постаде грчка, а ми пси које камењем протерују. Данас се поново за њу боримо и крвљу је нашом натапамо, да као и некад живимо спокојно од нашег рада. Лети небом Перуница и носи рог славе који испијамо до дна. I витеза у нас постаде десет пута више него у непријатеља наших. А Перуница рече: Како сте ви, Руси изгубили оранице своје. Од данас се морате борити за њих. А Сурија рече: Идите Руси и учините тако. А ми смо дошли у наш крај и пробили обруч да направимо пролаз и одлучили: Коме је Перун досудио тај ће у рај доспети, и у Сварги ће му бити вечна храна. Може бити да ћемо данас погинути, али други излаз у животу немамо. Боље да смо мртви него да живи туђинцима робујемо. Робу никад није добро под деспотом, чак и када му је овај наклоњен. Слушамо наше кнежеве и бранимо нашу земљу. А Индра нам помаже да снагу чувамо и останемо чврсти. Да витези наши на бојном пољу одоле снагом божијом која нас у победу води.

#31(D-8/3/Б)

.... приносимо жртве нашим боговима за Русе и гатамо гледајући на лет птица. Непријатељ ће бити распршен у прах и крв. Имаћемо снаге да обруч пробијемо јер су с друге стране Грци као бабе. Мачеви су им танки, штитови лаки и покосићемо их јер немају помоћ ни од богова својих. А Сурож ће као и пре бити наш и нећемо им се покоравати. Грци говоре да су нам дали своје писмо, а ми смо примивши га своје изгубили. Памтимо оног Илара који у жељи да нашу децу подучава, мораше се крити по домовима да не сазнамо како наше писмо учи и нашим боговима жртве приноси. Победићемо Грке јер је тако говорио и Киј наш отац. Рекао је такође да ћемо уништити и непријатељски Хорсуњ. Држава ће наша бити велика и у њој кнежеви, градови, небојено гвожђе и потомство многобројно. А Грка ће бити мање од нас. I стајаће пред нама погнутих глава. Биће још много ужаса и недаћа али ће од два постати једно и уједињено. Победићемо и учврстити нашу земљу. Богови ће нам даровати вечну славу и ништа нас неће зауставити да се као лавови један за другога боримо и слушамо кнеза свога. А Перун ће уз нас остати до победе. Слава боговима нашим за век и векова. Нека је благословена Русија земља наших предака и нека се испуни воља божија.

#32(D-14А)

А Германарех, унук Алдореховог унука нападе нас са севера. Ови непријатељи на челу рогове носише. Варјази нас наговараху да их нападнемо, али ми не могасмо ратовати на две стране јер су и једни и други непријатељи и међу њима не беше разлике. Са моћном коњицом и бројним ратницима тада нас и Јазги нападоше са Танаиса. I тама за тамом пристижаше и надираше, а ми смо само божију помоћ имали. Богови су нашу снагу пред напад удесетостручивали. Белобог поведе наше ратнике и коњицу и волшебници у шумама дограбише мачеве и у рат кренуше. Видесмо чаробњаке како велика чуда учинише. Како им из руку ка Сварги пружених израстаху ратници небески. Они јурнуше на непријатеља и сахранише га. I видесмо тамо птице велике како нам долећу. А устреми се на непријатеља бијући крилима Матер Сва и клицаше нам да земљу бранимо. I борили смо се за огњишта племена нашег јер смо Русичи. Јурите браћо наша, племе с племеном и род с родом и туците непријатеља на земљи нашој јер она само нама припада. Не враћајте се поражени. Нека вас ништа не заустави јер сте под окриљем Сварога чија вас рука води у победу.

#33(D-14Б)

Кад нас непријатељи нападаху, узимасмо мачеве у руке и побеђивасмо. А говораше Матер Сва да је будућност наша славна. I одлазимо у смрт као у празник. Приповедали су нам да смо некада давно, још док имадосмо храмове у Карпатима трговали са Арапима и другима. Дошљаци Радгоста уважаваху и ми им дажбине узимасмо честито, јер поштовасмо богове како нам је и поверено. Рекоше нам да веру непоуздану не примамо чиме очевима нашим почаст одајемо и дрвећу без воље не прилазимо. Неће руке наше уморне од плуга бити већ од мача, јер нам поверише да на границе наше идемо и од непријатеља их бранимо. I ево, дим се до неба уздиже, што беше туга велика очева, деце и матера наших. Време је ратова. I не говоримо ништа друго. Само то. Варјаги стигоше до Непре, освојише земљу нашу и одведоше људе. Људе не одводите. Ако нас не послушате, искусићете мачеве наше. Одведите Рурика из земље наше и вратите га тамо одакле дође. Границе наше непријатељи опустошише и земљу нам опљачкаше. Ратујемо једино, да нашу земљу одбранимо.

#34(D-11/А II)

Молимо се и клањамо се првом Триглаву и њему велику славу појемо. Хвалимо Сварога, деда божијег који је свему роду божјем зачетник и творац је свега живог, вечни извор који тече лети свуда, а зими и никада не мрзне. I том живом водом напаја и живот нам даје док не стигнемо до ливада рајских, блажених. А богу Перуну, громовнику, богу битке и борбе говоримо: Ти оживљаваш нас непрестаним окретањем круга и водиш стазом Права кроз битке до Велике Тризне. I сви погинули у борби - нека вечно живе у Перуновом пуку. Богу Световиду славу узносимо јер он је бог Права и Јава и њему појемо песму јер је светлост кроз коју видимо свет. Гледамо и у Јаву опстајемо, а он нас од Нава чува и стога му хвалу појемо. Певамо и играмо њему и призивамо бога нашег да он земљу сунце и звезде постојано у светлости одржава. Слава сва Световиду, богу нашем што отвара срца наша да признамо лоше поступке и добру се окренемо. Нека нас у загрљај као децу прими јер овако стоји: Оно што створено је - половичним умом не бива виђено. Јер тајна је велика, како то Сварог бива у исто време и Перун и Световид. Два бића у небу садржана, Белобог и Црнобог су, а њих оба Сварог држи и заповеда. За њима долазе - Хорос, Велес и Стрибог, а затим - Вишењ, Лељ и Летиц.

#35(D-11/Б II)

Затим - Радгост, Кришни и Колада, а за њима - Удрзец, Сиви Јар и Дајбог. За њима следе - Белојар, Лада, Купала - Сенић, Житнић, Венић - Зрнић, Овсенић, Просић Студић, Ледић и Љутић, а за њима - Птичић, Зверић и Милић - Дождић, Плодић и Јагодић - Пчелић, Ирестић и Кленчић - Језеркић, Ветрић, Сломић Грибић, Ловић и Беседић - Снежић, Странић и Свендић - Радић, Светић, Кривић Красић, Травић и Стеблић, а за њима следе - Родић, Масленић и Живић - Ведић, Листвић и Цветић - Водић, Звездић и громић - Семић, Липић и Рибић - Брезић, Зеленић и Горић - Страдић, Спасић и Листверић - Мислић, Гостић и Радић - Странић Чурић и Родић - а ту већ Смургл - Огњебог јаростан и прек рађа се брзо. То је суштина Триглава јер сви од њега потичу и њему се опет враћају. А ту је дивни Ириј и тамо Ра река тече делећи Сваргу од Јава, а Числобог одбројава дане наше и богу своја бројања саопштава: када је небески дан а када ноћ. I он дане дели на дане Јава који су дани божији и ноћ у којој само је бог наш Дид - Дуб - Сноп. Слава Перуну - Огњебогу који стреле на непријатеље шаље и верно стазом предводи која је част и суд у војника. Он - златорун, милостив и праведан.

#36(D-7А II)

Слава боговима нашим што имамо веру која људске жртве не тражи као Варјази који увек жртве приносаху називајући Перуна-Паркуном. Ми као жртву давасмо само плодове поља и свог рада: просо, млечни мрс и томе за дан Коладе додавасмо јагње, као и за дан Русаље с пролећа и Црвену Гору. То чинимо у спомен на Карпатске горе. У то време наш се род називао Карпени, а кад се склонисмо да у шумама боравимо, називаху нас именом Древићи, а у пољима нас зову Пољани. Они који Грке слушају за нас говоре да смо људождери, а то је лаж, јер уистину није тако. Ми имамо другачије обичаје. Тако они који желе другога да унизе о њему зло говоре и луд је онај који се од таквих речи не брани. Дуго времена управљасмо родовима, а старци из рода, Венди, одлазаху рођацима да суде под дрветом Перуна. А такође тога дана играсмо игре пред очима стараца: јунаци показиваху снагу, брзо ходање, певаху и плесаху. Тог дана сељани су одлазили у лов и дивљач доносили старцима који су је с другим људима делили. I волшебници делише боговима жртву у знак захвалности и славу узносише. У време Гота и доласка Варјага биран је кнез међу вођама и тај је младиће у сурове битке водио. А Римљани нас осматраху смишљајући нам зла. I дођоше на нас својим колима са гвозденим оружјем и напаше нас. Дуго смо се од њих бранили да одржимо ...

#37(D-19)

А ово се видело у Наву: Огњебог се удаљавао од змаја чудесног. Натапајући земљу из њега је текла крв коју је лизао. Тада је дошао силни мушкарац и расекао змаја надвоје и постала су два која је опет расекао и постала су четири. I тада мушкарац завапи боговима за помоћ. А ови од Сварге на коњима дојездише да змаја убију, јер његова снага не беше људска нити божанска, већ црна беше. А тај змај, то су непријатељи који долазе с југа. То су боспорски ратници с којима дедови наши ратоваху. Грци нашу земљу за себе желе, али је не дамо јер је наша. А тај змај је страдање наше. Борићемо се и животе положити њу која се простире од нас до Пољана и Древића и Руса. I стиже до мора и гора и степа јужних. I то је Русија. I само од ње помоћ имамо јер смо Дајбогови унуци. Молимо Бога да огањ пошаље како би Матер Сва славу пронела на крилима својим до предака наших. I ту песму појемо уз ватре вечерње и старо слово говоримо о слави, о светом Седморечју где су били наши градови и за које су наши очеви ратовали. А ту смо земљу напустили а сада се у другој земљи за опстанак боримо. У прошлости смо имали Голуњ и у њему градове, села и огњишта. Умивамо тела и душе наше у жељи да остане света руска Голуњ, у којој непријатељи од предака наших страховаше. Од пашњака овчијих простире се земља на дан пута од нас ... до других, где сада они обитавају и одакле нас у прошлости отераше. Непријатељи нам прете и суров дан пред нама жедан је крви. I пролићемо је за земљу руску ... I камен отете земље за нама вапи и борићемо се до смрти ... Поштујте сина мога који је умро за њу ...

#38(D-21)

Злу силу од двеста опремљених војника храбро поразише. А ми смо морали сачувати што је остало и саградити скровишта за наше богове. Градили смо зидове од храста, а често двоструке и тамо чувасмо ликове наших богова. Имали смо много скровишта у Новгороду, на реци Волхови. Имали смо их и у Кијеву граду и шумама божијим. Имасмо скровиште у Волињи и у Сурожу на мору сурошком, плавом. Велика је увреда за нас што су сурошка скровишта препуштена непријатељима, те наши богови у прашини леже јер Руси немају снаге да одоле непријатељу. Одећа нам беше подерана као у скитница које се ноћу по шумама вуку и одећу на рите цепају. Тако су Руси рите на себи носили, не бринући о томе. Желели су да у скровиштима богове славе који не примаху жртве, јер беху љути због њихове лењости. А птица Матер Сва о слави нам је говорила и молила нас да славу очева повратимо. А ми не имасмо храбрости да пођемо у рат и мачевима своју земљу узмемо и од непријатеља очистимо. I већ хиљаду триста година кријемо наше светиње и жене нам говоре да смо будале, да смо разум изгубили јер пред њима као јагањци стојимо. Да не смемо кренути у одбрану и мачем разнети непријатеље наше. I Купало нам поручује да морамо бити војска чистих тела и душа. I тако полазимо стопама његовим који је заштитник наш у праведној борби. А онда стајемо пред ликом Свароговим. Одлазећи у борбу ми хвалимо богове као што чинимо и у данима мира. I Купало нам говори да ћемо доживети време и бити поштовани због славе своје. I опет се срести са прецима нашим.

#39(D-22)

Испричаћемо и то како је Квасура добио од богова тајну справљања сурине. А она је гасила жеђ која нас је морила. А ми се у Радгосту боговима радовасмо. Плесали смо и венце до неба бацали и певали узносећи славу боговима. Квасура је био мушкарац силни и од богова омиљен. А Лада је дошла к њему и рекла му да мед стави у воду и на сунцу осури. Тако Сура учини да се он у сурицу претвори. А њу пијемо у славу божију. У вековима пре Кија, тај мушкарац омиљен беше боговима и предаде (тајну) оцу Богумиру. А овога Сварог поучи како да справља квасуру коју називамо сурином. I то беше у Радгосту нашем. А када наступе дани јесени завршавамо жетву и радујемо се томе. I ако тада неко скрене с пута и почне неразумно говорити то је од Црнобога. А други постане радостан и то је од Белобога. I тако имамо и пријатеље и непријатеље... Кујући мачеве против сила непријатељских ми их силом божијом поражавамо на обе стране. А тај Богумир суру поче справљати кад му славу прорекоше. I он боговима говораше хвалу... и тако су установили себи родове по узору на бога. Имали су родове тих родова као што је Сварог отац, а потом су синови његови. I ми се покоравамо као што се покорава родитељу, јер он је отац рода. А тај род су ратници од Кија до кнежева кијевских.

#40(D-23А)

Са старих пашњака где су Руси пребивали, Новојари су пошли на југ и у степама ратовали десет векова. А то су такође Руси који су своје кнежеве бирали од рода свога. Родови су од сваког племена давали свог кнеза, а кнежеви су бирали кнеза старешину. Тај беше вођа у ратовима. Тако смо живели у тој земљи, док нас Грци нису напали и на нашој земљи се населили, не марећи за Русе. Зато Руси узеше мачеве и отераше Грке од својих морских обала. А Грци су ратовали заштићени гвозденим оклопима. Била је велика сеча, вране су летеле над разбацаним људским телима и њихово се грактање у општем метежу ширило пољем. Оне су кидале грчке лешеве, а руске нису, јер беху заштићени од погибије вољом богова. Тада и сунце са месецом зарати због те земље. I небо их је штитило да не падну у немилост Јелина. Мајке су оплакивале синове који крв пролише на бојном пољу и то поље поста руско. Новојари насељаваху ту земљу до данас, јер припада нама због крви проливене мачевима. Јелини су обећавали нашем кнезу старешини, да неће ићи до земље Нера, нити аланску децу отимати јер имају морске обале. Знамо да преци наши који на бојом пољу изгинуше, нису отимали од непријатеља земљу и због тога ни ми туђу земљу узимати нећемо. I од Германареха, који нас је са севера нападао, бранили смо се јер је готска земља наша. Њу Белороги засејаше костима својим и крв своју пролише и зато је она наша.

#41(D-23Б)

I птица Матер Сва пева о нама и славу нам прориче: и нама самима и мачевима нашим. Пошли смо до светог поља и одолели непријатељима северним и поразили непријатеља јужне. Германи беху поражени од Руса јер смо ми оца нашег Перуна синови, а Дајбога унуци. Сварог нам је показао пут којим су отишли: Германарех оде на север, а Јелини на југ. Тако смо одбранили и ујединили нашу земљу и нисмо давали синове своје, јер синови наши цене немају. У наше степе надире мноштво других родова, а ми равнодушни нисмо. Помоћ не тражимо, јер је она у мишицама нашим и на врховима мачева којима сечемо непријатеља.... .... Птица Матер Сва поје нам да подигнемо мачеве у одбрану. Бије она крилима и прашину до Сварге подиже. Од непријатеља нас брани, јер је за нас брижна. Ми побеђујемо, јер крик њен допире до срца наших. Суру испијамо пре поласка у битку и победу односимо, јер тај напитак богови створише. I биће нам сура, жива вода у последњем часу Велике Тризне у част оних који за земљу своју погинуше.

#42(D-25А)

Беху у Карани, малом граду на обалама руског мора. I тамошњи кнез решио је да Јелине порази и отера их од Руса. Опремио је војску и коњицу и пошао у борбу. Јелини су плакали и молили да данак плаћају. А тај данак беше овце и вино. Тада су Јелини, видевши да Русичи много пију, решили да их нападну. Волсев, долазећи на приношење жртве са братом му Соловеном, рече Русичима: Не опијајте се тим поклонима. Али Русичи их не послушаше и опише се. Тога дана Јелини су их напали и разбили, а видевши ту пропаст Русичи су пошли у степе. Тамо су се населили, снагу прикупили и непријатељу узвратили. Победили су вољом богова јер су ови били уз њих и руке им оснажили. Непријатељи су се тукли желећи да стоку гаје и сами у том прекрасном крају владају. А ми смо се молили Триглаву Великом и Малом. I Триглав нам се придружио и коњицом непријатеља поразио. Богови су надвладали. Видели смо многе мртве које су богови поразили. I ми ћемо следити наше богове и као велика Перунова војска непријатеље наше ћемо разбити. Однећемо победу као Сварожићи који славу очева својих проносе и до дана данашњег на (бојном) пољу све непријатеље побеђују.

#43(D-25Б)

Творац наш Сварог, овако каза оцу Ору: Створени сте ви рукама мојим и синови сте творца и као такви деца моја, а Дајбог ће бити отац ваш. Њему будите послушни и што вам он каже тако чините и тако радите. I бићете народ велики, победићете све родове туђе који из камена снагу црпу и чуда творе - кола без коња и друга чудеса мимо чаробњака. Тада ће сваки од вас војник постајати помоћу заклетве. Али војници ће се претворити у робове говорника и од мноштва тих речи изгубиће мушкост и потчинити се поклонима и злату. Због тога ће се продати непријатељу. А богови вам говоре: Љубите завет оца Ора, природу и живот и љубите другове своје и чувајте мир међу родовима. Од тада беше седамдесет кнежева наших као што су: Мезислав, Борислав, Каменобранеш и Горислав. I тако изабрани они беху да одлучују колико то људи од њих захтеваху. Тада су се кнежеви много трудили. Био је Кисек велики и мудар. А када је умро, за њим бејаху други и сваки је чинио нешто добро. Русичи то памте и за сваку Тризну их славе. Три пута одају пошту у сећање на синове наше. То нико не заборавља да не би проклетство божије и људско навукао и пред људима име своје окаљао до века.

#44(D-26А)

Беше у то време један добар домаћин. I беше он благ и богови му дадоше много оваца и говеда који су пасли у степи. I беше много траве и богови даваху приплод за стоку његову и умножаваху је. I дође пред њега странац и рече му да његови синови пођу у другу земљу, у чудесни крај где сунце залази и на златном одру спава. Коњаник дојаха и рече сунцу: Иди сунце у твоје плаве шуме, седи у своја кола и са Зором се одвези на исток. Рекавши то он одјаха у друге крајеве. I вече дође за њим, а коњаник каза: Сунце је зашло иза својих гора и одвезло своја златна кола. I волшебност своју притајило. I коњаник одлази у друге крајеве. А Зора иде носећи светлост и одежду Дајбога стреса. I искре теку до краја небеског. Тако је он приповедао. I двојица синова пођоше тамо где сунце залази и видеше много чуда и траве златне. I вратише се да оцу испричају о красоти тога краја. Многа племена и родови пожелеше тамо кренути и сви пођоше том домаћину. I тада отац Ор рече својим синовима да предводе родове. Не желеше они једни од других да се деле али кнез поведе људе своје на југ, а Ор у приморски крај. Тамо беше велика суша и пустиња и они кренуше до планина које населише. Тако су живели пола века, сакупили велику коњицу и одјахали у друге крајеве. На свом путу, сукобљавали су се са многим војскама на које су наилазили. Видели су многе топле земље и прошли крај њих јер тамо већ живеху многа туђа племена. Вођени боговима ишли су даље. Чувамо успомену на та времена и следимо пут наших очева. Прочишћавамо се молилтвом, прањем и умивањем. А умивајући се молимо се за чистоту душа и тела наших. Те молитве установио је Сварог, а Купало нам је на њих указивао.

#45(D-26Б)

Не заборављамо наше обичаје: перемо своја тела и умивамо свој дух у чистој води живој. Радимо и молитву обављамо сваког дана. Суру пијемо пет пута дневно хвелећи богове наше радосно, јер је сура напитак и млеко наше које нам од Краве долази. Живимо справљајући житне траве у млеку од које свако свој део узима. I како време отиче, тако долазимо до плаве реке јер време пред нама није вечно. Тамо срећемо претке своје и матере где у Сварги стада напасају и снопове увезују. Живот им је као наш, само тамо нема Хуна ни Јелина, већ им кнезује Прав. I тај Прав је истинит, а Нав је испод Јава. Тако је дато и биће од Световида за век и векова. А бог тамо са нашим прецима који су живећи на земљи страдали, и многа зла имали, разговара. Тамо зла нема, већ зелене траве. Живи се по вољи божијој што је за људе част. I ми ћемо гледати рајске степе на небу плавом. А то плаво је од бога Сварога. I Велес тамо води стада у златна житна поља. Нико не плаћа данак и нема робова. Жртва је њихова какву неверници не знају: вино, мед и жито за молитву. Узносимо славу боговима који су очеви наши а ми синови њихови. Бићемо их достојни чистотом тела и душа које никада неће умрети. I не умиру оне у часу смрти наших тела.