Бој у Фундини
| БИТКА У ФУНДИНИ Писац: Илија Пламенац — из ратнички успомена војводе Илије Пламенца — |
Било је то у љету године 1876, кад је рат отпочет и кад је један дио јужне војске црногорске опсједнуо град Медун, у коме се бијаше затворио један бимбаша са 3 топа и 400 низама . Са војском, која је држала у опсади Медун, те спријечавала да се истоме додаје икакве помоћи (било у храни, џебани[1] или војсци) из Подгорице и држала фронт турској војсци, која је пошто по то од Подгорице хтјела да продре к Медуну и даље, — командовао je В. Пламенац и В. Марко Миљанов (овај потоњи као у своме родноме мјесту, но баш тијех дана био је јако оболио, те није могао имати удијела у овоме боју). — Други дио јужне војске — као што је познато — под командом Војводе Божа Петровића, налазио се у Пиперима и на оној страни ишчекивао непријатеља.
Војска у Кучима, на освитак боја у Фундини, састојала се из: 1 баталиона цеклинског, 1 бат. љуботинског, 1 бат. мартинићског, 1 бат. братоножићског и око 5 до 600 Куча, који још тада нијесу били формирани у баталион; дакле свега око 3000 војника.
1. Августа, око 7 сати изјутра, кренуо је Мехмед паша са силном војском из Подгорице пут Куча, а за њима одмах на коњима велики тајин и џебана, што су намјеравали да унесу у Медун. Кад је В. Пламенац опазио толику силу, која је бројила преко 30000 војника, обазрео се на своју малену војшчицу и истој у име охрабрења рекао: „да их је мање, не бисмо имали што сјећи овога пута.“ А сам у себи тешко је сумњао да ће моћи шта учинити један на десетину. Ипак имајући у виду храброст и ријешење своје војске, није клонуо духом нити убрзао са распоредом својијех, догод Мехмед паша није превалио Какарицку гору, као најпрву косу која се из Ћемовског поља ка Кучима подиже. Тада је послао 3 батаљона, већи дио цеклинског, љуботински и братоножићски у прву линију, која се продужавала од спрема Медуна па на ј.-ист. неким висовима, што се налазе иза (погледом од Подгорице) и испод Хелма, највисочијег[2] врха у тој околини, са задатком, да из сухомеђом ограђених шанчића дочекају чело непријатељске војске. Сам Војвода са осталијема (баталионом Мартинићским, Кучима и око 200 Цеклињана, које је био код себе задржао) чекао је добро прикривен са западне стране Медуна, како ће Турцима у своје вријеме ударити са лијевог бока и потиснути их од Медуна, а у сваком случају бити готов да притекне у помоћ првој линији.
Војска је турска слиједила напријед без икаквог устезања или двоумљења, да ће јој ико смјети на пут стати, те је тако једним доста широким фронтом, коме је средина од прилике на врх Хелма ходила, дошла и заузела тај врх са његовом источном и западном страном, гдје је — негдје око подне — дочекана са живом паљбом из позиција оних трију црногорских баталиона. Чела појединих одјељења турске војске ушанчили су се и отворили ватру на Црногорце, којих је све мање бивало ушљед изгибања а од никуд појачања, а Турцима све већа сила придолазила, тако, да је —поред све одлучне храбрости — готово десно крило наше војске (цеклински баталион) већ почело изнемагати, пошто је на њега главна сила напала, будући оно најближе Медуну.
В. Пламенац, опазивши велику муку понајвише на десном крилу, као и на свој линији без разлике, а знајући за њихово одважно ријешење да неће нико да узмакне, пошље им одмах у појачање Куче, којима је много сметнула паљба с Медуна, да онако хитро полете у помоћ, као што је потреба захтијевала. Но та иста паљба допринијела је ратној срећи наше војске у првој линији тиме, што је ставила у забуну турску војску, која се усколеба од изненадне пуцњаве са стране и нагне к томе новоме правцу. У таквој забуни турској приспију и Кучи, преотму неке турске позиције с бока и оборе на Турке најбржу паљбу, а чим то осјете она друга три баталиона — сви једанак, поменувши Бога а за Господара и Отаџбину полете на јуначки јуриш: они с чела, Кучи с лијевог бока, а В. Пламенац с осталијема (бат. мартинићским и су 200 Цеклињана), који су се постепено приближавали, у најзгоднијем тренутку и то баш онда, кад је црногорски јуриш показао почетак повољног успјеха, — изненада као гром из ведра неба — удари готово с леђа некијем турским колонама и проузрокује на тај начин велики неред у свој њиховој војсци. Ова није имала ни далеког појма о снази црногорској, него је много силнијом сматрала; те из те бојазни, а најодважније нападнути на свој линији, Турци окрену плећа и стану бјежати. Прве колоне ломиле су и у неред стављале позади стојеће, а Црногорци сустопице[3] слиједећи нијесу им давали ни једнога слободног часа да се окрену и поуреде, него тијем витешким начином сва она силовит војска би сломљена и тјерана шачицом јунака опет до преко Какарицке горе, од куда је и дошла, падајући свијем путем као муве пред оштрицом црногорског јатаган све до мрклога мрака, када су их на конак[4] справили.
У повратку логору, Црногорци су морали кроз мртве љешине турскијех војника, којих је тога дана толико оставило тудијен своје кости, да им се управо броја не знаде, али се рачуна, ако не више, око 7000 мртвијех, међу којима 6 бимбаша и преко 70 нижих официра. О броју рањених ни збора[5] нема. Од стране црногорске пануло[6]их је око 200 (да се стави округла цифра) мртвих и близу 300 рањених.
Пошто су се повратили на мјесто, одакле су оно у јутру посматрали силовиту Мехмедову војску, кад се бијаше отегнула пут Куча, са тога истога мјеста Црногорци стану сада расматрати бојиште и све што се на њему догодило, а Војвода са задовољством рече: „ето, хвала Богу и срећи Нашег Узвишеног Господара као и витешкој мишици вас Црногораца, обистини се она моја јутрошња, и у толико сам сада веселији у колико сам јутрос забринутији био!“
Иза тога слиједио је мирни но опрезни ноћни почивак иза тако срећног окршаја и тим начином заврши се славни бој у Фундини, који добива своје име по једноме селу, гдје је највише турских војника пануло.