Бакоња фра Брне/VI
VI ЂАКОВАЊЕ И ДРУГИ ДОГАЂАЈ
Tек о Новој години Бакоња поче учити књигу. Болешљиви ђакон Шкоранца (правијем именом: Иноћентије Ловрић, син једнога обућара из града) поче му показивати глаголицу. Поваздан Бакоња мрмљаше: аз, буки, вједје, глаголи итд. и мучаше се да научи писати оне чудне грабуље и шкорпије, што се зову глаголица. Такође научи одговарати јутрењу и мису. Бакоња имадијаше умиљат и снажан глас, због чега веома омили фра-Тетки, који, премда бјеше најученији фратар у Б., опет је више то тражио од ђака, но марљивост у науци.
Ево како је Бакоња проводио вријеме прве године свога ђаковања.
Пошто би одзвонио будионицу, обућу стрицу и донео му воде, одастајао јутрењу поспремио стричеве ћелије, онда би чекао свога „вра“ (тако укратко зваше фра-Брну) да се врати са доручка.
— Јеси ли затворија понистре — питаше вра са тријема, јер, и љети, бојаше се ући у собу, ако стакла нијесу затворена.
— Јесам, дуовниче.
— Јеси ли истресâ тапиће и прашину отра?
— Јесам, дуовниче.
— Да ниси доватâ карте на тавулину или орлође?
— Боже сачувај, дуовниче!
— Таа-ко.
Свакога боговетнога јутра Наћвар би изређао сва та питања, а Бакоња увијек једнако одговараше.
На столу „вравоу“ бјеше гомила хартија (већином Наћвареве пјесмице), а Бакоњи бијаше најоштрије забрањено да их не дотиче, но их је вра слагао, чистећи гушчијим пером прашину испод њих. Затијем би се вра извалио у наслоњачу, па ставио преда се два шпажна златна часовника. То му бијаше уживање да слуша како клопоћу она два велика на стјенама и два мала пред њим. Ако се ноћу који устави, онда би се вра одмах пробудио; ако се два сложе у куцању, онда би се доцније пробудио.
Од стрица Бакоња би отишао ка своме заштитнику Балегану, да „струни росу са срца“, како кажу наши. Иначе, по обичају, ђачки доручак бијаше комад хљеба. Из захвалности, Бакоња би помогао кувару исјећи месо, или очистити рибу, или оперушати кокош итд., па онда би се опет вратио ка стрицу.
Сад, ако вра надме образе и прегне главу, Бакоња дохвати са полице један танки, одјељени прутић, па га лагано удјене стрицу под кошуљу и чешка га по плећима. То трајаше најмање полак часа, јер послије куцања часовникâ, то бјеше врау највеће уживање, то га њекако спремаше да узмогне с насладом читати најдубља богословска дјела и писати стихове. А ако вра одмах не надме образе и не прегне главу, онда Бакоња чека док то буде, јер без тога нијесу се раздвајали јутром.
Послије тога изашао би Бакоња и обрнуо би другим лактом тријема, противнијем правцем од кујине, те би закуцао и ушао кроз једна врата између ризнице и гвардијанових соба.
Ту је била књижница, а у исто вријеме и „скула“.
Најприје би Бакоњин нос осјетио задах влаге и прашљивијех књига, па онда би његове очи отишле ка великом Исукрсту на стијени и на катедру под њим, гдје би сједио један фратар. Бакоња би наврх прстâ отишао да га пољуби у руку, па би отишао на своје мјесто, у трећу клупу. У проласку морао се поклонити ђаконима Чимавици и Шкоранци, који сједијаху на столицама, између катедре и клупа. Шкоранца је врло често изостајао, због болести. Најзад би сио Бакоња, као што рекосмо, у трећу клупу, иза тројице својих другова: Мачка, Бујаса и Лиса, које испитиваше један од ђакона.
Бакоња би извадио свој буквар и почео мрмољити из њега, или би гледао слике око себе.
Свуд унаоколо бијаху велики ормани пуни књига, које су махом миши начели, а поврх књига велике слике светаца, провинцијала итд., на платну. Бакоњи се рекло да су њеке од тијех слика од велике вриједности, а то бијаху: свети Фране, сух и безбрк, држи њеку тичицу на длану, а милује ју другом руком; свети Ловре, мршав, висок, млад човјек, држи роштиљ на коме су га крвници пекли; свети Јероним („наш земјак“), сиједе браде до појаса, грбаста носа и крупнијех очију, које је избуљио гледајући људску лубању, те се чињаше да се чуди он њој а она њему; најзад, њеки коштуњав и наполак голи светац, клечи у ваздуху, високо поврх једне гомиле људи, а раширио руке и заковрнуо очима.
Предавање обично почиње гвардијан са ђаконима. То је трајало само њеколико минута. Ако би Бакоња и стигао на вријеме да слуша одговоре ђакона, то њему бијаше сасвијем као турски, толико је могао разумјети. Гвардијана би замијенио фра-Дувало, те испитивао ђаке, или би наредио Чимавици да их преслишава. Дувала замијени фра-Вртиреп, и тада би Бакоња бар њешто разумијевао, јер се тумачаху „крипости“ богословске и кршћанске, „дила милости“, дужности редовничке, изреке светијех отаца итд. Најзад би Вртиреп изазвао Бакоњу да, по стоти пут, пише глаголицу. Ређе би тражио да Бакоња сриче реченице, које се налажаху под сваким словом. Испод „аз“ бјеше „а-ки“. Испод „буки“: „бес-мрь-ть-нъ.“. Испод „вѣдѣ“: „вь-се-дръ-жи-те-лю“.
Вртиреп би препоручио ђаконима и ђацима да „притврде“ малога Јерковића, па би их све предао фра-Тетки који је предавао пјевање.
Тада би и ђакони сјели са ђацима, а тада се истицаше Бакоња, иако му бјеше прва година „скуљења“.
Тетка би се прошетао горе-доље, испред њих, па би замахао прутићем, а на то би се сложили гласови. Бакоњине су очи сјактиле, пратећи сваки покрет прутића, а кад би се вршак тога прутића к њему обратио, те он дао маха своме звонкоме гласу, тада би синуле очи Теткине.
— Браво Јерковићу. Деде јопета сâм: Крсте у-сли-ши нас! Крсте-по-милуј нас. Ки-и-и-ри-је елејсон!
И тијем би се свршило предавање.
Срдар се није мијешао у то, он се бавио привредом. Фра-Блитвар је био заузет другим послом, он је водио манастирске рачуне. Навћвар је предавао црковну повјест, догматику, ерменеутику и... све више ствари, али само послије „сијесте“.
Из скуле опет би се Бакоња јавио своме врау да види треба ли му што, па би отишао да одзвони часове. Из цркве би са осталијем друговима пратио фратре у ручаоницу, те послуживао.
Послије ручка фратри би отишли на своју сијесту, а ђаци на своју, у скулу, гдје би се обично завргла комендија. Сваки се шалио на свој начин, а Бакоња приказиваше све фратре како иду, говоре, њихове узречице и друге особине. Бакоња је био прави глумац.
Послије сијесте отишао би да чешка стрица по листовима од ногу, па би заједно у скулу. Из скуле би на вечерњу, са вечерње у коњушницу да помогне Стипану и чистибаши Шкељу напојити коње.
То бјеше најмилије доба Бакоњино. Лијепо га бјеше видјети, онако стасита и окретна, кад узјаше на гола коња, који се под њим малко пропиње, или граби ситнијем касом, или игра „зечки“. Стипан прорицаше: да никад није било црнорисца бињаџије као што ће бити с временом тај мали Јерковић. И Срдарина рече више пута: „Овај Кушмељић кâ да није од њиове багре! Ово ће бити јуначина, добар војник св. Фране!“
Тако се Бакоњи низао дан за даном у манастиру. С њиме растаху „липос, крипос, богољубнос, милос“, како је оно говорио стриц Чагљина; али је он слабо напредовао у буквару, чему није био он крив, нити је крив био добродушни ђакон Ловрић, који је Бакоњу од првог дана заволио, али који га је слабо могао поучавати, због своје болести. Ако је коме то на души било, било је фра-Брни. Али, опет, и фра-Брне се могаше оправдати, јер човјек који ломи главу са дјелима Јеронимовим, Томе Аквинскога и педесет других отаца, тај се не може бавити почетником.
Уосталом фра-Брне бјеше потпуно задовољан са синовцем, иако фратар то није никада изричито потврдио. Али се то могло судити по њеким биљезима, али највише по томе што на крају љета рече брату Кушмељу, који дође да распита:
— Јето јес магареће крви, али јопета не могу се пуно тужити на њ. Видићемо, видићемо с врименом!
Можете замислити, како је то кнез искитио у повратку и како то одјекну по Зврљеву.
Кркотићи и Зубаци пуцаху од јада, али, поред свега тога, Чагљива, дошавши послом једаред у манастир, тражио је — баш је тражио — да се умили Кушмељићу. А мудри Кушмељић одазва се најљубазније стрицу и поздрави Рору, Рдала, Кркоту, Цонтрону, Чандрљоку и све, све среда.
Кад приспје вријеме берби, сви се из манастира разиђоше преко воде, осим гвардијана, Шкоранце и Балегана. Бакоња оста четири недјеље са стрицем у виноградима, и свијем сељацима омиље и његово се име разгласи и даље од жупа св. Фране.
Па онда опет наста мртва јесен и настави се једнолични живот манастирски. Тако хоћаше трајати до прољећа, да се лицем на Нову годину, не деси немили догађај, који је имао чуднијех пошљедица.
На први дан Нове године уждио сјевер, рек’ би све понесе! Расклимане штице врху тријема и незакачени капци на прозорима лупараху на све стране. Фра-Тетка, једини усталац од све браће, излазио је ноћу два-три пута из своје ћелије, те обилазио тријем, бојећи се да вјетар не понесе откле жеравак и не нанесе га на трулину.
У праскозорје сва четири звона огласише јутрењу, али им се звук једва могаше чути кроз вјетрењу хупу. Фратри, огрнути кабанима, протрчаше тријемом од цркве.
Три најмлађа духовника обукоше се у црквене хаљине и служба отпоче. Бакоња и Мачак, у стихарима, кађаху пред њима. Балеган је вукао конопе иза оргуља, а фра-Тетка, куцкајући по зупцима, тапкао је ногама да их згрије, вртио је главом да му се врат не укочањи, а кад год могаше уграбити, приносио је шаке устима да дува у њих. Тако чињаху и сви остали, а уз то дераху се сви скупа, јер се збиља човјек њеког јада угрије пјевајући. Кад та „дерба“ доприје до највећег несклада, фра-Тетка се наједи, па и он поче немилице ударати по зупцима, те из цијеви излијетаху свакојаки гласови.
Али кад сунце грану, вјетар поче слабити, па мало-помало, утоли сасвим, онда се поврати склад и у цркви. Свако се препаде своје грјешне работе, па да покаје, поче сваки умиљато појати.
Послије службе фратри одоше у трпезарију. Под Исукрстовом вечером бјеше већ поређано осам столица, те фратри посједаше, све по годинама и по старјешинству. Пошто посркаше каву, Балеган отвори врата. Први приступи ђакон Чимавица, те цјелива гвардијана у руку, рекавши:
— На здравље вам младо лито. Дај боже да и’ много доживите!
Гвардијан му даде њекакву књижицу црвенијех корица, па рече:
— Јево ти, синко, ови мали, али драгоцени дар. Ово је „Цвит кршћански’ крипости“ нашега ученога фра-Јеролима Алатовића. Штиј овај либар, синко, дан и ноћ, и ладај се по њему, зарад спасења душе своје. Амен!
Ђакон га поново пољуби у руку, па то исто учини свакоме, понављајући исту честитку. За њим приђоше ђачићи: Мачак, Бујас, Лис и Бакоња. Сваки прими по плету од гвардијана. За њима Балеган, и он прими дукат. За куваром честиташе: млинар Бобан, ковач Тртак, коњушар Стипан, пак возари Бељан и Дундак, а најзад говедар. Фра-Пирија колендиса, кога више кога мање, према годинама службовања. Најзад Балеган расјече њеколико јабука и пошто понуди служинчад, нали чашицу ракије, пак наздрави:
— У име божје, а за добар почетак! У здравље нашег припоштованог оца гвардијана и свију редовника, који су овди и који нису овди, и свега пука кршћанског и његовог поглавице, светог оца папе! Живили!
— Живили! — заграјаше млађи!
— А шта је с Ловрићем? Је ли му ко каву понија? — запитаће гвардијан ђакона Чимавицу посред граје.
Чимавица смигну раменима пак изађе.
Дундака нагоњаху другови да наздрави свакоме фратру, а уз сваку здравицу да искапи по чашицу. Он се смије, а све погледује фра-Пирију (коме, узгред буди речено, тај надимак не бје залуду дат). Фратар намигну, а на то Дундак, у тињи час, сали у се седам купица ракије, уз наздравице.
— Сад, нека ишчати молитву! — рече Бобан.
— Какву молитву!? — запита фра-Тетка.
— Ма, дујо, нику ришћанску молитву! Чућеш је!
Фратри се згледаше смијући се, а то посоколи Дундака, те размахну рукама. Направи се коло око њега, он се прекрсти три пута са три прста „по ришћанску“, метаниса три пута шапућући њешто, па прекрсти руке на грудима, диже главу па поче попијевајући:
— Зелембаћа козе враћа, по дубоку, по широку, да напасе, да намузе, да накупи, угњу масла, да намаже жвале и надимале! Надимљи се црни враже, кâ ’но Грци по полици. Они јесу добри ловци. Стријељаху једну гору и уватише тицу срнадицу. Из ње ваде талога, да намажу таколе. Таколи ричу, таколи бучу, таколи иду шешарскијем путем и налазе шешерскоје дијете. Дијете у... опанке киселило, прстом набадало, а зубма окруживало... господи помилуј, амин!“
Поново заче да клања и да се крсти.
Усред те граје допаде Чимавица, блијед као крпа, а косе му се накостријешиле.
Једва једвице изговори:
— Зло! — па гутну пљувачку и заврти главом и опет ће: — Зло!
— Зло Ловрићу? — запита гвардијан.
— Он је при-ми-ну-ја!
— Шта?
— Да... умра!... умра је!...
Сви потекоше у ђаконску ћелију, која се налазила између Наћвареве и Теткине. Збиља јадни Шкоранца укочањио се, а отворене му очи. На кревету и на поду двије локвице крви. Крај њега, на столићу, њеколико скленица љекарија. Хаљине му побацане врх покривача. Према његову кревету, уз дувар, бијаше други кревет, на коме спаваше Чимавица.
Пошто се гвардијан разабра мало, засу грдњама Чимавицу.
— Гаде, губо, рђо, измету, смрдљива Чимавицо, тако ли си пазија друга, а? Тако си се бринуја за њ!...
Сви навалише на ђакона, ко ће боље. Фра-Срдару не би ни то доста, но га удари два-три пута, а да је могао од налоге у тијесној соби, ћаше га и ногом напипати.
Фра-Брне надимље образе и држи се за трбух. Кадгод би видио што немило хоћаше га забољети у куљи.
Сви грају. Балеган открио мртваца, па га куца прстима по утонулу желуцу, а другом руком маха и говори њешто. Дундак стаде отварати скленице љекарија и сваку мирисаше. Бобан дигао суху ногу мртвога, па јој мјери прстима дебљину. Једини Стипан саставио руке на грудима и гледа.
— Ма шта сам ја крив? Шта сам крив, за ране Исукрстове? — кука Чимавица, кад га једва допаде ред да га чују. — Шта сам могâ учинити? Јето синоћ уватија га огањ и кашљâ је и знојија се, кâ и сваку вече! А то сте знали сви. Баш синоћке би му лакше и разговарали смо се и смијали. Још рече да ће јутроске на матутин, ако витар ујења. — „Ма исто немој ме будити, ако се сам не пробудим“ — рече ми. А јутроске, посли први звона, ја га два пута полако зовну: „Иноценцо! Иноценцо!“ Па кад сам видија да спава (јер сам мислија да спава), ја га остави, јер шта би друго чинија?...
— Таа-ко! Дакле, он је преминуја још ноћаске? — пита фра-Брне.
— Па то се зна! То се одма види! — вели Тетка.
— О, боже! боже! па овако? Без исповисти и без причешћа!
— Шта ћемо, де? Шта ти је, ту ти је!
— Сад не помаже карабулина, него да се уреди што триба уредити! — рече фра-Тетка.
— Али, шта сам ја крив? Шта сам могâ учинити, за блажену Дивицу? — кука једнако Чимавица.
— Ма, болан, ко тебе криви? Ко каже да си шта крив? — тјеши га фра-Брне.
Сад сви почеше тјешити ђакона.
— А зашта ме онда бије? — пита ђакон.
— Зашта, зашта? — вели гвардијан. — Јето тако! Потриба се човику искалити, а ти си млађи, а... ајдемо. Ајдемо-те да се сврши шта је триба!
Стипан, који одавно имађаше зуб на фра-Срдара, излазећи, простријеља га очима, па рече опрхо:
— Лако се искалити на нејачем и на млађем, али није право, а, крижа ми...
— А шта, крижа ти — плану жестоки Срдар — шта би било да сам тебе, а? де?...
Раздвојише их одмах.
— О, о, о! — поче тихо фра-Блитвар. — Ти, Стипане, канда губиш ришпет редовницима, о! о!
— Ја, вире ми, дујо, мало марим, кад ко оће да табачи, па да је и бискуп, разумиш ли? А онај дитић није крив, а мене боли кад видим неправду.
Фра-Срдар се загна на њ, али га срећом његовом уставише, јер одиста ћаше награјисати.
Гвардијан смјеста исплати најам Стипану и изагна га. ФраБрне, хучући једнако и држећи се за куљу, дарова му пет крунаша зато што му је добро пазио кулаша. И тако делија Стипан изнесе стопе из манастира.
Па онда послаше момке с писмом у град мајстору Бортулу Ловрићу, обућару, и јавише му да му је син Иноценцо ненадно преминуо.
Па обукоше мртваца и пренијеше у цркву, гдје му на поређе, почеше чатити бдјења.
Бакоња је лио четвороструке сузе и није се мицао од мртваца. Он једини у манастиру бјеше веома растужен.
У фратарској трпезарији, за обједом, заврше се жестока богословска распра. Фра-Тетка доказиваше да се о великијем годовима не може, без невоље, опојати мртав свећеник. Фра-Дувало је противно тврдио. Пирија и Наћвар бијаху мишљења Дувалова, а остали пристајаху уз Тетку. Сваки се напрезао да се сјети каквијех ријечи из светијех књига, којима би могао потврдити своје мишљење. Вртиреп се опкладио са Наћваром да ће њешто наћи у њекој књизи, па је стога ходио у манастирску књижницу и изгубио опкладу. Најзад оста свак при своме мишљењу.
Сутрадан дође мајстор Ловрић. Бијаше то чачурак, али жилав и окретан, дугачкијех црнијех бркова и црвена носа. Могао је имати око педесет година. Он не показа превелике жалости. Најбоље га утеши Дундак, с којим је до подне осушио оку мученице.
— Виш! — рече му Дундак. — Он бијаше бриљузак, брате. Ти знаш шта ми у Котарима зовемо бриљузак? То је, знаш, јаје које се излеже без коре. А он је био тако јаје, па је пукао од студени...
— Сакррр! — викну мајстор. — На кога се увргао, сакр!? Ја сам се двадесет година ломија по Талији, по Чешкој; бија сам три године у Бечу, четири године у Моравији, у Штирији, у Шлованији, Сализбургу, Шпилибергу, Тренту, Тријешту, Верони, Мантуви, Пјаченци, па у Унгарији, сву сам Унгарију обишâ кâ овај длан, разумиш ли? Бија сам у врага дома! Бија сам у папиној земљи, и тукâ се с Францезима. Дреждâ сам напољу по ноћи, киснуја, одија пишице по десет ура на дан, па никада ни да сам се наладија. А он... што ти кажеш... бриљузак, дође на свит без дуа! Зато га и дадо овди међу ове (додаде шапатом) сите докоњаке, па, па, јето све једнако, сакрр...
— Али, може бити да баш њему утрнуше зуби стога што си ти ија незрила воћа? — рече Дундак, коме се, као и свој манастирској чељади, закачила у памети по која изрека из Светога писма.
Мајстора Ловрића, у младијем годинама, отправи опћина на силу „у солдатију“, јер цијела варош немаде мира од његова бакочења. Кад се, након петнаест година, врну дома, ожени се једном слабуњавом, а већ зрелом цуром, која имађаше њешто свога. У војсци научи цревљарски занат, па је у граду пролазио лијепо. Он је израђивао обућу фратрима, стога му и примише сина. То бјеше једини ђак којему не бијаше род ниједан фратар. Жена Ловрићу умрије послије четири године, а ето видјесмо како син сврши у двадесет првој години свога јаднога вијека.
Сахранише несрећног ђакона, пак се, мало-помало, поче повраћати стари ред у манастиру, али се, у исто вријеме, поче осјећати „жата“.
Чимавица, пошто је четири дана лежао гдје и прије, одједном навали да га премјесте. Он не хтје казати од чега се препао, но кад га ко запита о томе, он набури, а на лицу му се читаху страшне приче. Толико бјеше доста да страх обузме ђаке. А кад још Чимавица заиска и доби допуст да оде дома на њеко вријеме, онда се страх усели у све слуге па дохвати и фра-Брну. Злосрећни Чимавица, не устави се ни на томе, него писа из своје куће стрицу фра-Пињати Ћуку, који у то доба држаше парохију у О. У писму се моли да га старац премјести у који други манастир, јер да је радији „свући се“, но се повратити у В., пошто је кућа сјеновита („много синовита“). Фра-Пињата повољи синовцу, а његово писмо пошље фра-Пирији, додавши сам како би добро било да браћа очате бдјење за покој Шкоранчине душе. Сад приону страх и фратрима, осим Тетке и Срдара. Залуду се ова двојица опираху да се бдјење не чати јер ће се тек након тога распалити машта младежи. Фра-Брне је доказивао да треба, а уз њ пристајаху још четири брата. Заподједе се жестока богословска парба, те се призивали свети оци у помоћ. Али, како обично бива у такијем приликама, надјачани се већма ражестише и остадоше при својој. Јуначки фра-Срдарина не умијаше се прети, но им викаше:
— Она губа, она смрдљива Чимавица, измислила којешта, само да нађе извит како ће се проскитати, а ви одма: тум! бум! одма по сриди свете оце и корабљице! Валај је добро учинија што се очистија одавлен, јер да се опет наврати, напипâ би га ногом ди је најпоштенији! Ћук од ћука, као што су сви његови, а највише Пињатина!... А мртви Шкоранца нека се мени јави, ако је кадар.
Бакоња је пио ријечи Срдарове. Бакоњу заношаше све што је мушко и соколасто, те иако се чудио учености осталијех фратара, дивио се још више срчаности Срдаревој. Не бојати се мртвога Шкоранице, него га још чикати!
Другога вечера пошто стиже писмо Пињатино, сјели фратри да вечерају. Бујас за налоњом поче да чати живот светитеља чији је дан.
— Мали Јерковићу! — зовну Срдарина, прекинувши штиоца.
— Шта велите? — одазва се Бакоња, ушав к њима.
— Ајде ми донеси убрус из камаре, јево ти кључ! — Бакоња се обазрије, мигнувши Мачку.
— А куда ћеш ти? — пита Срдар Мачка.
— Ја... онај...
— Ти, онај, остани ди си, а ти, Јерковићу, донеси шта сам ти наредија.
„Штиоц“ настави: „Блажени же слишав то от ангела, паде ниц на земју, и поклони се, и глагола...“
У томе се Бакоња поврати, блијед као крпа, и предаде убрус. Фратри га сви погледаше. Бакоња се — у ђачкој трпезарији — стропошта на клупу и поче брисати ледени зној са чела.
— Видија си га, је ли? — питају Мачак и Лис.
Бакоња заврти главом, па једва изговори:
— Нисам, али ми се све чинило, да ми је иза леђа...
— Шкопићу! — викну фра-Тетка.
— Шта велите? — одазва се Мачак.
— Ајде ми донеси ону кутију прашка из моје камаре! Заборавија сам га, а триба да га пијем с вином!
Мачак немаде куд ни камо. Види злу игру фратарску, али је ред слушати. Кад је био према школској дворници, стаде га дрека пак се врати.
— Шта је? — питају га.
— Ајме мени! Видија сам га...
— Кога? — запита Срдар, па скочи и стаде према њему.
— Ја не знам... фра... може бити, учинило ми се...
Срдар изађе, псујући. За њим потече Тетка.
Онда Мачак паде на кољена према Исукрсту.
— Тако ми овога распела, дуовници, бија је он... Он, Шкоранца главом!
— Учинило ти се, будало.
— А, није, кад вам се кунем!...
Гвардијан и сви остали не хтједоше слушати даље, него отидоше.
— Он, он — настави Мачак ђацима. — Наслонија се уза зид, а издрељија очи на менека. Ајме мени! Ајме мени! Како нисам умра на мисту!...
— Е, сад се већ нема рашта крити — поче Балеган. — досад сам крија ради мира домаћега, а сад се већ нема рашта крити! И ја сам га видија!
Можете замислити, како то тек пренерази ђаке.
— Јесам... Оно што јест, јест, а ви знате да у мене нису дви ричи! Прикојуче, уочи недиље, кад сте сви били на великом благослову, у први сутон, ја се наслонија на овај прозор, па гледам какво ће вриме. Гледам, гледам, док ми се очи понише пут гребља, а, тамо, он помолија главу прико зида, а издрељија оволике очи у менека. А мени, брате мој, привише се ноге кâ два конца. Оћу да измолим „Поздрав госпин“, а не могу. Како је могâ доприти главом до онолике висине? Биће се попеја на гроб покојног фраФелицијана Фелицијановића...
Још им Балеган каза да се Шкоранца јављао Бобану, Бељану, Тртку и говедару, али да се то крило „ради мира домаћега“, а сад се већ не може крити!
Разумије се да су тога истога вечера дознали и фратри, сваки од свог ђака. Сутрадан, послије благослова, окупише се сви у покојникову собу, гдје се чатило велико бдјење.
Али, на велико чудо свачије, не помаже ни бдјење. Шкоранца се поче јављати још чешће. Најзад он сам објасни Дундаку зашто нема мира.
Дундака срете Шкоранца усред бијела дана, ишао од воза к манастиру. Дундак, слободан, а вјешт како се треба понашати у таквијем приликама, прекрсти се, изговори полако „Поздрав Дивици“, пак запита пудалину: „Душо кршћанска, шта желиш од менека?“ — „Желим, да ти се исповидим!“ — „Душо кршћанска, ајде ка коме редовнику споради тога!“ — „Не, него баш ономе, кога првога удесим! Тако ми је наређено, за педипсу шта сам то пропуштија учинити уочи смрти. Дакле, слушај...“ Дундак мораде слушати сву исповијест до краја, све крупне и ситне грјехове Шкоранчине, чак и то како је крао дуван фра-Дувалу, па га слао оцу у град. Затијем пудалина каза да се залуду појало бдјење, јер да неће имати мира ни станка у гробу, докле он (Шкоранца) не отпјева мису у манастирској цркви. А то ће бити ноћу. А биће кад се наврши вријеме које би протекло, да је жив, до „младе мисе!“
Чим се то разгласи, фра-Брне не пушташе искрај себе Бакоњу, те се поче с њим разговарати које о чем, па, најпослије, поче га запиткивати о ономе што бејше научио као ђак. Бакоња све своје знање истресе пред стрицем у мање од по уре. Онда се вра таче душе, па му ста казивати главније ствари.
Срдар се љутио на „изумисли дичурлије“, а највише на фра-Брну, који је баш „подитињија“. Али кад је морала његова љутња досећи до вршка, онда баш омеча те не караше никога.
— Баш није лоше да се ове будалаштине разгласе! — рече он фра-Тетки насамо. — Наши се људи више боје једнога мртвога неголи стотине живи. А боље по нас ако се приковођани припану, особито ове године, како је слабо родило!
Заиста се преко воде разгласи како се ђакон потенчио, те се не ћаше нико ослободити да се ноћу дошуња, па да би знао е ће благо „приватити“.
|