Још крајем неба

Још крајем неба Писац: Стеван Луковић

Још крајем неба запад се црвени,
Зеленим долом давно сутон лежи,
И благи вео нија се маглени,
Ваздухом топлим што се тихо свежи;

Нија се, диже и врх поља шири
На којим живот умирени спава.
И дуго, тихо, да шум јулски смири,
Свежине пуна ноћ се спушта плава...

Спушта се с миром, и док с неба јасна
Вечерња звезда блиста пуна сјаја,
Низ пуста поља моја шетња касна
Проводи тугу глухом сетна таја.

Мирно се вече шири тако мамно,
Чежњиви дрхат летње ноћи слива
У тајни шапат кроза жбуње тамно
Вечерњи ветрић где се свежи скрива.

А ми кроз поља пролазимо сами
И тупо њени не престају гласи;
Знаш ли свој живот? Живот који чами
Без ичег штоно срећну младост краси?

Знаш ли свој живот?... Ни наде да крене
Мртвило дана из пустиње сухе.
Ни млада љубав ни радости њене,
Ни јадна милост апатије глухе.

Ништа... сем чежње очајничке твоје,
Упорства да се илузије бране,
Штоно их живот расипа куд које,
Ко влажни ветар лишће на све стране.

Извор

• 1903. Песме Стевана Луковића. стр. 31-32.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стеван Луковић, умро 1902, пре 124 године.