Ја усадих виту јелу,
Виту јелу у камену.
Не обиђох[1] за годину,
Ни за другу половину.
Кад ја одох да обиђем, 5
Ал се јела понијела[2]:
Из врха јој бисер капље,
Из сриједе пчеле лете,
А из стабла Дунав тече.
Бисер беру дјевојчице. 10
Пчеле тресу невјестице,
Дунав пију кошутице.
— Кошутице, росна ти си.
Гдје си била, те си росна?
— "Ја сам ишла на далеко, 15
Своме брату по дјевојку." —
Је л’ далеко та дјевојка?
— "Није врло ни далеко:
Три дни дана преко мора,
И четири преко поља!" 20
Је л’ колика[3] та дјевојка?
— "Није врло ни голема:
Добру коњу до гребена,
А јунаку до рамена." —
— Је ли л’јепа та дјевојка? 25
— "Није врло ни лијепа:
Кано груда б’јела сн’јега,
Из чела јој сунце сјаје,
Испод грла мјесечина."
