Јанковића ослобађа Туркиња дјевојка
0001 Чету купи лички Мустајбеже
0002 По свој Лици и около Лике,
0003 Тријест добрих покупио друга:
0004 А каквих је друга сакупио
0005 Све по пушци и десници руци!
0006 А кад бише чету сакупио,
0007 Диже чету у гору планину.
0008 Лов ловише три недиље дана,
0009 Али чета ништа не ухити,
0010 Па су дошли к Зеленом језеру,
0011 Гди је чета починула била,
0012 Па погледа доли низ језеро,
0013 Па угледа јелу витовиту:
0014 Сјаше јела кано сунце жарко,
0015 А бесиди лички Мустајбеже:
0016 „Да нам бора, мојих тријест друга!
0017 Што ’но сјаје као сунце жарко?
0018 Та давно је сунце умакнуло,
0019 А још мисец истекао није.”
0020 Отолем се чета подигнула,
0021 Па одоше у равно Језеро.
0022 Кад су дошли јели витовитој,
0023 То под јелом једно момче спава:
0024 О јели је џевердан висио,
0025 Вас џевердан од билога сребра,
0026 У коси му три драга камена
0027 С џеверданом до дви пушке мале,
0028 Обе пушке златом оковане,
0029 А уза њу пала и челика,
0030 У којој су три драга камена,
0031 Они сјају камо сунце жарко,
0032 А испод њих једно момче спава,
0033 Од Котара Јанковић Стојане!
0034 Па бисиди лички Мустајбеже:
0035 „О дружино, моји соколови!
0036 Смије ли се момче савезати?”
0037 А дружина њему одговара:
0038 „Борме смије, лички Мустајбеже!”
0039 Па скочише, руке му свезаше,
0040 И на њ тешко гвожђе навалише.
0041 А кад момку савезаше руке
0042 И тешко му навалише гвожђе,
0043 Тад му вели лички Мустајбеже:
0044 „А Бога ти, незнана делијо,
0045 Откле јеси, од кога ли града?
0046 Чијега си рода и племена?”
0047 Њему момче по истини каже:
0048 „Ја сам амо од равних Котара
0049 По имену Јанковић Стојане.”
0050 Кад то чује лички Мустајбеже,
0051 Он му стаде ’вако бесидити:
0052 „А Бога ти, Јанковић Стојане,
0053 Има пуно дана и година,
0054 Откад тебе по планинам’ тражим.
0055 Да твој буде Котар наоколо,
0056 Сад се, бели, откупити не ћеш!”
0057 Па га води ка бијелој Лики.
0058 Кад су дошли у бијелу Лику,
0059 Ту бесиди лички Мусајбеже:
0060 „О дружино, моји соколови,
0061 Свлачите му јуначко одиље,
0062 А мећите најгоре хаљине!
0063 Кад дођемо у бијелу Лику,
0064 Видит ће га Личкиње дивојке,
0065 За њим ће се кучке помамити,
0066 Јер је липши од сваке дивојке;
0067 Оне ће га избавити жива.”
0068 Кад дружина њега разумила,
0069 С њега свлаче јуначко одиље,
0070 А облаче најгоре хаљине,
0071 А на главу капу вучетину,
0072 А под капу туру од перчина,
0073 У којој су моћи од помоћи.
0074 Кад су били посрид Лике биле,
0075 Гледале га Личкиње дивојке,
0076 Гледале га, тер су бесидиле:
0077 „Мили Боже, на свему ти хвала!
0078 Откле она незнана делија,
0079 Гди су њему савезали руке
0080 И толико гвожђе навалили!”
0081 Бога моли Јанковић Стојане,
0082 Да му пухне витар са планине,
0083 Да б’ вучију капу оборио.
0084 Бога моли, Бога и домоли,
0085 Па му пухну витар са планине,
0086 Вучетину капу оборио
0087 Па му сину тура од перчина,
0088 Сину лице кано сунце жарко,
0089 А бесиде Личкиње дивојке:
0090 „Добар Боже, на свему ти хвала!
0091 Откада је Лика постанула
0092 И нас мила породила мајка,
0093 Не видисмо биснијег јунака.
0094 Јесмо чули, а видили нисмо,
0095 Тамо кажу у равним Котарим’
0096 Бисан јунак Јанковић Стојане.”
0097 Кад су дошли ка бијелој кули,
0098 Билој кули личког Мустајбега,
0099 Па да видиш личког Мустајбега!
0100 Прихватио од тамнице кључе,
0101 Па до девет отвори тамница;
0102 Која тамна понајдубље била,
0103 У њу тура Јанковић Стојана,
0104 Па му вели лички Мустајбеже:
0105 „Туте тамни и остави кости!”
0106 Па он узе својих тријест друга,
0107 Оде с њима пијаној механи
0108 Пити вино за недиљу дана.
0109 То зачула лијепа Фатима,
0110 Липа кћерца личког Мустајбега.
0111 Иђе цура тамници на врата,
0112 Па дозивље Јанковић Стојана:
0113 „О делијо, Јанковић Стојане,
0114 Чула јесам, а видила нисам,
0115 Да таквога не има јунака
0116 У Турчина ни у каурина.
0117 Већ се турчи, Јанковић Стојане,
0118 Узми, болан, мене за љубовцу.
0119 Ја ћу молит старца бабу мога,
0120 Да те вади из тамнице тамне.”
0121 А вели јој Јанковић Стојане:
0122 „Борме не ћу, лијепа Фатима,
0123 Не ћу ти се јунак потурчити,
0124 Волим моју главу изгубити,
0125 Него мојом виром приврнути.”
0126 А вели му лијепа Фатима:
0127 „Је ли вира, Јанковић Стојане?
0128 Хоћеш мене узест за љубовцу,
0129 Одвести ме билом двору твоме?
0130 Ја ћу тебе избавити лако,
0131 Избавити из тамнице тамне.”
0132 Ал јој вели Јанковиц Стојане:
0133 „Тврда вира, Туркињо дивојко!
0134 Прво камен растопити стина,
0135 Него мојом виром приврнути!”
0136 А кад чула Туркиња дивојка,
0137 А кад чула Јанковић Стојана,
0138 Па одлази билу двору своме,
0139 Разболи се болом брез болести,
0140 Па дозивље остарилу мајку,
0141 Па је мајци тихо бесидила:
0142 „Моја мајко, моја милоснице!
0143 Чудно ме је заболила глава,
0144 Умрит хоћу, а приболит не ћу;
0145 Ходи к мени, моја мила мајко!”
0146 Кад је к њојзи мајка долазила
0147 У нидра јој главу завлачила,
0148 Па украде кључе из џепова:
0149 То су кључи од тамних тамница.
0150 Па је старој бесидила мајци:
0151 „Моја мајко, моја милоснице!
0152 Зови мени моју невистицу,
0153 Да је мени алал заискати,
0154 Умрт хоћу, а приболит не ћу.”
0155 Кад је мајка ричи разумила,
0156 Она иђе у другу одају,
0157 Све невисти по истини каже,
0158 Све јој каже, што је и како је.
0159 Кад невиста ричи разумила,
0160 Она скаче на ноге лагане,
0161 Па је ето зави у одају.
0162 Кад је зави нева долазила,
0163 Па да видиш лијепе Фатиме!
0164 У нидра јој главу уносила
0165 И узимље од сандука кључе,
0166 Па је Фате неви бесидила:
0167 „Трчи, нево, ако Бога знадеш,
0168 Ено плаче чедо прималено,
0169 Хајд забави сина јединога!”
0170 Па се неве на ноге скочила,
0171 Да забави своје чедо мало.
0172 Оста цура у топлој одаји.
0173 Кад се мркла ухватила ноћца,
0174 Па отвара шипћене сандуке,
0175 Тере купи благо небројено,
0176 Пак ено је у подруме коњма,
0177 Пет је добрих избирала коња:
0178 Себ’ једнога, Стојану другога,
0179 На три меће небројено благо,
0180 Па ево је тамници на врата,
0181 Па отвора дубоку тамницу,
0182 Она вади Јанковић Стојана;
0183 За билу га ухватила руку,
0184 Па га води у топлу одају,
0185 У одају, гди му је одиље,
0186 Па је њему цура бесидила:
0187 „Узми своје, Јанковић Стојане!”
0188 Ал да видиш Јанковић Стојана,
0189 На се меће све своје одиље:
0190 Он облачи кркали-чакшире,
0191 А на њима копче позлаћене;
0192 На нидарје троје токе меће,
0193 Дво’е од сребра, а треће од злата.
0194 Улеже се мукадемом пасом,
0195 За пас меће два чифта пушака,
0196 Пак он веже сарук око главе,
0197 Вас је сарук од жежена злата.
0198 Сину момче кано сунце жарко!
0199 Па ми добре посидоше коње,
0200 Па одоше билу двору своме,
0201 Веселећ се, весела им мајка!
0202 А када је освануло било,
0203 Јанковића санак опхрвао,
0204 Па бесиди лијепој Фатими:
0205 „Могу л’ мало поспавати, душо,
0206 Хоћеш, Фате, почувати стражу?”
0207 А вели му лијепа Фатима:
0208 „Спавај, душо, Јанковић Стојане,
0209 Само спавај, колико ти драго,
0210 Ја ћу цура почувати стражу.”
0211 Леже момче под јелом зеленом,
0212 Чува стражу лијепа Фатима.
0213 Мало вриме постануло било,
0214 Стаде јека зеленога луга:
0215 Ал ево ти личког Мустајбега,
0216 А за њиме тријест друга добрих.
0217 А да видиш лијепе Фатиме,
0218 Жа’ јој бише момче пробудити,
0219 Па је цура сузе проливала;
0220 Отиште се суза од образа,
0221 Па ми паде на бијело лишце
0222 А на лишце Јанковић Стојана,
0223 Пак је Стојан на ноге скочио,
0224 Па бесиди лијепој Фатими:
0225 „Што ми цвилиш, липото дивојко?
0226 Оли жалиш старца бабу свога,
0227 Ол ти мајку оставити жао,
0228 Оли жалиш свога завичаја?”
0229 Ал му вели лијепа Фатима:
0230 „Ја не жалим старца бабе мога,
0231 Нит ја жалим миле мајке моје,
0232 Нит ја жалим свога завичаја,
0233 Него тебе, Јанковић Стојане!
0234 Ев’ одовда старца бабе мога,
0235 С њиме тријест подобрих јунака,
0236 Сви јунаци кано соколови:
0237 Погубит ће и мене и тебе.”
0238 Кад то чуо Јанковић Стојане,
0239 Пак он стаде Фати бесидити:
0240 „Драга душо, лијепа Фатимо,
0241 А ну сиди код јеле зелене!”
0242 Па он јами палу и челика,
0243 Тер насиче горе боровине,
0244 Па њу покри гором боровином.
0245 Ето т’ иђе лички Мустајбеже
0246 И за њиме тријест добрих друга.
0247 Први јаши лички Мустајбеже
0248 На малину добру коњу своме,
0249 На Стојана сабљу повадио.
0250 Дочека га Јанковић Стојане,
0251 Па му оте сабљу оковану,
0252 Па је баци у траву зелену.
0253 Бег потеже копље од мејдана,
0254 Да погуби Јанковић Стојана.
0255 Стојан му је копље прихватио,
0256 Приломи га на двоје на троје,
0257 Па га баци у зелену траву.
0258 За прси га руком ухватио,
0259 Па га свали са коња малина,
0260 И веза му руке наопако,
0261 Па га веза за јелу зелену.
0262 Ал ево ти Осман Танкосића
0263 На алату, добру коњу своме!
0264 На Стојана сабљу повадио.
0265 Ал да видиш Јанковић Стојана!
0266 Он прихвати палу и челика,
0267 Одсиче му при рамену руку,
0268 Па га веза за јелу зелену,
0269 Па прихвати бијесна алата,
0270 Па се њему на рамена баци.
0271 Ал ево ти тријест добрих друга:
0272 А да видиш Јанковић Стојана!
0273 Он прихвати палу и челика,
0274 Па је на њих јуриш учинио;
0275 Тријест бише глава откинуо,
0276 Па се јунак натраг повратио:
0277 С Фате скида гору боровину,
0278 Па је Фати тихо бесидио:
0279 „Драга душо, лијепа Фатимо!
0280 Ето т’ бабе личког Мустајбега,
0281 Хоћу л’ њему ја одсићи главу,
0282 Ол га пустит билу двору свому?”
0283 Одговара лијепа Фатима:
0284 „А бора ти, вирни суђениче!
0285 И потла ће нами зажињати,
0286 Ето т’ бабо, па како ти драго!”
0287 Кад је Стојан ричи разумио
0288 Па прихвати палу и челика,
0289 Па посиче личког Мустајбега,
0290 И посиче Осман Танкосића.
0291 Па на коње благо товарио,
0292 А када их натовари блага,
0293 Оде Стојан с Фатимом дивојком
0294 И одоше к равному Котару,
0295 Пак дозивље фратра духовника,
0296 Па покрсти лијепу Фатиму.
0297 Липо име Фати надивао,
0298 Липо име Катина дивојка.
0299 Стојану је Бог и срића дала,
0300 Лип му пород Ката породила:
0301 До три кћери и четири сина.
0302 Ал је кћери прве породио,
0303 Да невисте заве не чекају,
0304 Нека није међу њима кавге.
0305 Онда било, сад се спомињало,
0306 Кано Јурјев у години данак,
0307 А ми браћо, да се веселимо
0308 Све у страху Бога великога!
