(Дете и гуслар)
| (Дете и гуслар) Писац: Бранко Радичевић |
(Дете и гуслар)
Ђокина мајка по кући шушка,
Оће она да је све у реду,
А Ђока по земљи се ваљушка,
Не зна за овога света беду,
Он изнутра на вратôца гледа:
„Мати, мати, ево један деда!
Слеп је, мати, седе дуге браде,
Ал' у торби нешто он имаде.“
Ђока скаче, матери око врата,
Она с њиме одлази на врата.
Из торбе је утим извадио
Старац гусле па их удесио,
Удесио, уз њи беседио:
„Ој, давори, ти Србијо тужна,
Ој Србијо, робињице сужна!
Турске ноге тебе јадну тлаче,
А у теби свако јако плаче.
Ди су дани душанови бели?
Ди су ваши огњевити мачи?“
Тако старац у(з) гусле уздише,
Гусле баца, јер не може више.
А Ђоки се то на срце дало
Те је дете говорити стало:
„Чу ли, чу ли, мила моја мајка!
Дад ми амо мача од бабајка,
Да протерам одмах Турадију,
Да избавим јадницу Србију.“
Пламенога мача он доита —
Ал' га опет на земљицу ита!
И на земљу чарну доле пада
Те се ваља по прау од јада:
„О зашто сам, Боже, ја малачак?
Зашто, Боже, још тако слабачак?“
|