Хасанагиница

Извор: Викизворник

Хасанагиница

Шта се б'јели у гори зеленој?
Ал' је снијег, ал' су лабудови?
Да је снијег, већ би окопнио,
лабудови већ би полетјели.
Нит' је снијег нит' су лабудови,
него шатор аге Хасан-аге;
он болује од љутијех рана.
Облази га мати и сестрица,
а љубовца од стида не могла.

Кад ли му је ранам' боље било,
он поручи вјерној љуби својој:
„Не чекај ме у двору бјелому,
ни у двору, ни у роду мому“.
Кад кадуна рјечи разумјела,
још је јадна у тој мисли стала,
јека стаде коња око двора;
тад побјеже Хасанагиница
да врат ломи кули низ пенџере;
за њом трче дв'је ћере дјевојке:
„Врати нем се, мила мајко наша!
Није ово бабо Хасан-ага,
већ даиџа Пинторовић беже“.
И врати се Хасанагиница,
тер се вјеша брату око врата:
„Да, мој брате, велике срамоте,
гдје ме шаље од петоро дјеце!“
Беже мучи, ништа не говори,
већ се маша у џепе свионе
и вади јој књигу опрошћења,
да гре с њиме мајци унатраге.
Кад кадуна књигу проучила,
два је сина у чело љубила,
и дв'је ћере у румена лица,
а с малахним у бешици синком
одјелит се никако не могла;
већ је братац под руке узео
и једва је с синком раставио,
тер је меће к себи на коњица,
с њоме греде двору бијелому.

У роду је мало врјеме стала,
мало врјеме, ни недељу дана.
Добра када и од рода добра,
добру каду просе са свих страна,
а највише имотски кадија.
Кадуна се брату своме моли:
„Ај тако те не желила, брацо,
немој мене дават ни за кога,
да не пуца јадно срце моје
гледајући сиротице своје“.
Али беже ништа не хајаше,
већ њу даје имотском кадији.
Још кадуна брату се мољаше
да напише листак бјеле књиге,
да је шаље имотском кадији:
„Дјевојка те лјепо поздрављаше,
а у књизи лјепо те мољаше:
кад покупиш господу сватове,
и кад пођеш њеном бјелу двору,
дуг покривач носи на дјевојку,
када буде аги мимо двора,
да не види сиротице своје“.
Кад кадији бјела књига дође,
господу је свате покупио,
свате купи, греде по дјевојку.
Добро свати дошли до дјевојке,
и здраво се повратили с њоме;
а кад били аги мимо двора,
двје је ћерце с пенџера гледаху,
а два сина пред њу исхођаху,
тере својој мајци говораху:
„Сврати нам се, мила мајко наша,
да ми тебе ужинати дамо“.
Кад то чула Хасанагиница,
старјешини свата говорила:
„Богом брате, свата старјешина,
устави ми коње уза двора
да дарујем сиротице моје“.
Уставише коње уза двора.
Своју дјецу лјепо даровала:
сваком сину ноже позлаћене,
свакој ћери чоху од пољане,
а малому у бешици синку,
њему шаље у бошци хаљине.
А то гледа јунак Хасан-ага,
пак дозивље до два сина своја:
„Ход'те амо, сиротице моје,
кад се неће смиловати на вас
мајка ваша срца каменога“.
Кад то чула хасанагиница,
б‘јелим лицем у земљу уд'рила,
успут се је с душом раставила
од жалости гледајућ' сироте.

Избор[уреди]

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846, Београд, 1988., стр. 372-376.

Извор[уреди]

Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 464-466.