Сенка

1.

Због свега што смо потајно хтели,
хоћу уз мене низ дан да кренеш.

Ма били светови црни ил’ бели,
ма били путеви хладни ил’ врели,
покушај да се не окренеш.

Знаш ли колико живот траје?
Зар не разумеш,
лепа главо?

Само толико, колико умеш
да гледаш и да жмуриш право.
Хоћу да држиш моју руку.
Да се не бојиш ветра и мрака.
Усправна и кад кише туку.

Колико слаба – исто и јака.

Хоћу уз мене да се свијеш,
кораке моје да ухватиш,
да се не загрцнеш кад звезде пијеш
и да не желиш да се вратиш.

Враћа се само ко нема куда.
Наше је куда од безброј чуда.
Знаш ко те тамо жељно чека?

Ти себе чекаш издалека.

2.

Рашнирај своју сенку и шљушти.
Играј се,
чак и кад се бринеш.
Док јесен по нама шиба и пљушти
хоћу да магле са света скинеш.

Ја немам стазе које се мазе.
Ја немам чак ни путоказе.
Хоћу да са мном вечито пламтиш.

У тој будућности далекој некој
ми смо већ били.
Зар не памтиш?

Знаш ли колико живот траје?
Зар не разумеш,
лепа главо?

Само толико колико умеш
да гледаш и да жмуриш право.