Зона Замфирова/11

Извор: Викизворник

Глава једанаеста

Глава једанаеста


У њој су нека страшна и луда привиђења и снови, што су били природна последица испричана у прошлој глави, а што ће опет исто тако (унеколико, наравно) бити узрок ономе што ће се испричати у идућим главама.


Кад је дошао кући био је Мане као у грозници. У грудима му беснела бура, а у глави ројиле се силне мисли и слике. Претурају се једна преко друге, а глава да прсне. Ни тумарање по улицама, ни покушај да се разгали у веселом друштву и да заборави немио вечерашњи догађај, да свирком и игром заглуши буру која му је беснела у грудима, — све му то није помогло! Зато је и дошао кући раније него што обично суботом долази, јер се надао да ће бар ту, у старом и скровитом и мирном свом гнезданцу, моћи одахнути мало и утешити се; да ће му кућна ноћна тишина и благи санак бити мелем овим новим ранама његовим...

Бацио се онако обучен на дуги миндерлук што се пружао уз читаву једну страну простране гостинске собе. Била је субота. Кандило је горело пред иконом Богородице, коју је Мане сву окитио и покрио сребром, и блага полусветлост падаше на измучено лице Манино. И годила му та свечана и побожна ноћна тишина суботске ноћи и полутама и светлост од кандила, које је на махове час тињало час плануло, па се светлост и тама потискивале сваки час по шареном ћилиму на поду... Мислио је о Зони и о вечерашњем састанку и разговору, о Манулаћу, о прошевини, о свадби њиховој и о животу њиховом после свадбе, па се трже уплашен и од саме помисли те. Врати се опет мислима синоћњем догађају. Мислио је о глупом смеху Васке измећарке, а у ушима му једнако звони оно страшно јасно смејање поносите чорбаџијске кћери које се чуло из авлије. И страшна му беше и сама помисао на то како је смешан, како бедан морао изгледати кад је остао сам на сокаку онако гадно исмејан од једне глупе измећарке и од једне хладне и бездушне чорбаџијске кћери!

Па тек она реч „куче у чашире“ како му се увртела! Он би да је заборави, а она му се једнако намеће као насртљива досадна мува коју не може човек да отера, — тако га заокупила та реч!...

Дуго није могао склопити ока ни заспати иако је то желео и одагнавао мисли. Неки полусан и полујава беше то, па се једно и друго наизменце преливало.

Мисли о вечерашњем. Хуче и љути се. Пред очима му жива слика звезданог неба, месеца и Зоне како стоји умотана у бундицу своју с истуреном левом ногом и погледом на страну; сећа се измећарке како подаље стоји, и чује једнако речи њене и види Манулаћа како са спуштеним рукама стоји као ступац некакав и како се смеши, и чује како се овај цери... Ху, зар је и он ту био, а он га задуго није опазио! Каква брука!! Бар да није то пред њим било! Љут, пође на њега, трже се и разабра се мало. Којешта! — помисли Мане — па Манулаћ није ни био ту. Он је у то доба већ обично у кревету.

А срећа што није био, јер и без тога доста је бруке и срамоте. да, мисли Мане, сами су били. Био је само ноћни стражар, па и он је далеко био; шта је он могао чути? Ништа. А Зона и Васка биле су ту, али оне неће смети никоме казати. А сачувај боже да је још ко ту био! Пуцала би му сутрадан брука по целом граду. Не, не, — тешио се Мане — није нико био, само оне, само женске, а оне не смеју од мушких ништа да кажу, а могу се смејати до миле воље, — то толико... Гледа оне женске прилике у сенци високих зидова како стоје подаље једна од друге, али Манулаћа нема ту, — он се не смеје, него оне. Ах, тај смех страшан је, иако га сутрадан нико неће чути! Па и она матора тетка Таска, и она ту; смеје се и она, а прихватиле и оне друге две тетке, Калиопа и Уранија. Само се тетка Дока не смеје, него се љути: планула, па скида папучу и полетела на њих да се бије, а Мане скочио и зауставља је и преклиње да се окане, да не купи комшилук на ту бруку. А она га и не слуша, него се обрецује на њ, вели му: „Ај си, келешу ниједан! Овој си је наше женско знање!“, па заокупила папучом по оним женама, па уза сваки удар само викне: „Еве, тој ти је за куче у чашире!“ а он тада полете и викну на њу из свега гласа... Трже се и разабра.. Шта је ово? помисли Мане, каква дока, какве друге жене! Нико више није ту био, само њих две.

Прекрсти се и захвали богу што је све то само сан био. Но, само би му то још требало да су оне биле синоћ ту!... би му брука све до Куршумлије, Ристовца и Сукова. Умирио се мало и стао опет размишљати, и већ га глава заболе, а жељени сан никако да наиђе. Излазе преда њ и привиђају му се све неке чудновате слике као човеку у врућици, и те су слике прелазиле из јаве у сан, и обратно, и најзад није више
могао разабрати и разликовати: шта је његова распаљена будна машта, шта бунило, а шта варљиви санак створио!... Све је то чудновато страшно и њему немило било што је тада видео у Тим сликама...

Сви весели, само он тужан; сви пусти и обесни, само он бедан; свима до шале и смеха, само он стоји и служи свима, па и оним најгорима, за подсмех. Осећа и види да је све пропало за њ... Не зна, не сећа се кад је то могла бити прошевина и прстен и кад брже је дошао сам дан свадбе, само чује песму, чује страшне оне речи:

 - Јеси л’ чуо да сам испрошена?

и оне још страшније речи:

   Је л’ ти жао што се растајемо,

   растајемо, а не састајемо!...

страховито му тутње у ушима и разлежу се по грудима његовим, и он се склања и бежи испред подсмешљивих и пакосних погледа света. Већ било венчање, прошао ручак и сад после подне грдно весеље у кући чорбаџи-Замфировој. Све се слегло ту. Силан свет се окупио, па прекрилио све одаје, доксате, авлију и сав сокак; на све стране само оро видиш — једно, друго, треће оро, како се таласа и шарени!...

Све весело, па игра, пева, пије и грли се, само он, тужан, повукао се неопажено у један ћошак у авлији и одатле, скривен од очију свију, гледа сав тај шарени џумбус и весеље и тражи очима њу... Мало после, ето и ње, Зоне. Излази из куће, спушта се достојанствено као голубица низ високе камене степенице доле у авлију. Води је Сотираћ, Манулаћев брат од тетке, који је девер уз девојку, храмајући мало, јер га убијају нове лагиране ципеле, у које једнако гледа. А Мане је гледа неданимице и нетремице. Притиснуо руком груди, јер му срце силно лупа, па се повлачи још дубље, јер се боји да га срце не изда — да свет не чује ту силну лупу срца и да га не опази... А Зона лепа, лепша но игда, и блеђа но икада. Уста скупила, као да ће да се заплаче и гледа сањиво, уморно и тужно по другарицама које се скупиле око ње. Певају другарице:

   Је ли ти жао старих стазица,

   старих стазица и другарица?

Зона се љуби с њима, а оне је гледају, смеше се на њу очију пуних суза, а после је загледају и разгледају јој одело. А она у богатом и шареном венчаном оделу. Пустила дугу косу низ плећа и преко груди, а низ дугу косу пушта се тел, блешти и трепери тел међу црном бујном косом, па му изгледа Зона сјајна и свечана као заветна икона. На плећима бундица од ружичастог атласа, и испод бунде либаде; либаде покрива јелек, кошуљу од жуте бурунџук-свиле, а кошуља беле груди. Доле свилена сукња и шалваре од јума басме. Све то разгледају другарице и питају је: је ли јој жао куће и мајке, је ли јој жао што ће да иде у туђу кућу туђој мајци, што неће више код мајке да ноћи! А њој очи пуне суза и готова је да заплаче. Крај ње стоји мали сестрић њен, Костадинкино Миланче; ухватио се за теткину сукњу, а девојке и момци напали га, па га резиле, веле му: „Их, какав си па и ти!... Тету Зону ти искају да гу украдну!... Нећеш више да спијеш код тету — ће гу украдну. А ти си ћутиш ту, а имаш си такво убаво краљевско име!... Јазук, Миланче!“ А дете их слуша и гледа час у њих час у Зону, па се смеши усиљено и виче „јок!...“, после постаје озбиљније, па тек силно затрепће очима, а сузе му силно грунуше. Силно се приљубило Зони, обгрлило јој колена, плаче, бацака се, грди Манулаћа, бије Сотираћа девера ногом и дере се — виче мајку Костадинку!

„Нане, поскоро ће да ни украдну тета-Зону!“ А Зона силно бризнула тада у плач. — „Свирите, ништо, виче стари Замфир, што заћутасте! Што је овој саг?! Је ли панаија, та да смо жални и да плачемо, — ели свадба, та да смо весели и да трупамо?!...“ Тада засвираше Цигани и све полете и поче се хватати у коло. Ту однекуд и луди Гане Клинчар — и њега привукло весеље. Свега две ствари у свету још воли: девојке и ливене ексере; и увек му пуна шака ексера, а то добија већином приликом силних својих прошевина. Тек бане у кућу, па проси девојку. Они га одбију, кажу му да је испрошена већ, или да немају девојке на удају и даду му шаку ексера, а он прими, каже: хвала, и смеје се на ексер, а на девојку одмах и заборави... И он је сад ту, дошао и он на овај џумбус.

Сви га дирају, а он опет ником не остаје дужан. Девојке га зову и питају га хоће ли да им буде часник. једна га зове за девера, друга за кума, трећа за старојка, а он им одговара пелтечећи:

„Не-не-не може! И-и-ич не може! М-м-ладожења ’оћу сам, а д-е-де-девер, ете-ете, и ку-ку-кум, — ете-те, нећу сам!“ А оне га питају коју ће да узме, а он каже: „Све по авлију и по сокак“. Сви се смеју и веле: „Лелее, лудо је, ама па си знаје што си је поубаво! па му дају ливених ексера пуну шаку, а он одлази задовољан и церека се на нове ексере. Тада се и Зона насмеја онако кроза сузе.

Гледа је Мане, па му се учини тај њен осмех кроза сузе као зраке сунчане кад продру кроз кишне облаке и сунце се осмехне на земљу... И она се ухватила у коло с читавим буљуком девојака, другарица својих. Похватале се до ње све њене вршњакиње: Тимка Калтагџијска и Дика Грнчарска, Ленче Кубеџијско и Генче Кривокапско, Зоне Ставрино и Јоне Мамино, па играју и певају ону омиљену Зонину игру „Јелку тамничарку“... Играју и певају:

   Нане, кажи тајку

   да ме младу дава

   за наше комшијче,

   за младо банкерче!

Мало после ето ти и Манулаћа: води га мајка и гура га да се и он ухвати и да игра. Он се отима и неће, а она га милује по образу, љуби и моли га и храбри га да игра. И он се ухватио, па игра, сасвим по оном: „Како играм да играм, само да се наиграм“. Играју сви; кликћу и подврискују уз оца силна ћеманета, зурле и дахирета. А Мане се све више склања и повлачи украј, и све тужније му око срца гледајући шта се све догађа. И гледајући непрестано играње оне суклате Манулаћа, паде му тешко; стеже му се срце и помисли у себи: „И у чем нисам бољи од овога зевзека Манулаћа, — и она опет волије њему него мени?!...“ и црне мисли све више, као црна ноћ, све више омотаваху и притискиваху болну душу његову, докле га из тих мисли не трже силан смех, од којега се тресла сва авлија и висока трокатница богатога хаџи-Замфира. Само се чуло са свих страна силно пљескање длановима, и узвици „Лелеее...“ и опет страшан смех одасвуд...

Трже се Мане и стаде зверати на све стране око себе да види чему се то смеју тако силно. Погледа, а све очи и руке упрте на коловођу: њему се смеју. Погледа и Мане на ту страну. Погледа боље, кад ал’ коловођа није као друге коловође, него стари Жућко, стари пас Замфиров!... Шта је ово, ако ко бога зна? помисли Мане, па се само прекрсти од чуда и рече: „Господи боже, и овој чудо у свет да видим!“ Погледа опет боље, да га очи какогод не варају. Како би то било да пас води коло?!... Присећа се да ли је икада видео да пас води коло. Ако ико, он се баш свога века доста наиграо и био коловођа, али да је пас кадгод водио коло, тога се не сећа! И после, откуд би пас могао дати бакшиш свирачима?!... Онај Манулаћ би још и могао повести коло, али пас — баш никако!... „Леле, пшешко играње — има ли га у свет?!...“ рече Мане. Протрља очи бојећи се да га оне можда не варају. Али не, не вара се! Баш главом он, стари Жућко, чији се ноћни лавеж из мирне хаџи-Замфирове авлије бестрага далеко чује и распознаје. Лепо се ухватио и он у оро и води оро. И, зачудо, па некако баш и изгледа на коловођу! Или се то, можда, само очи навикле, па изгледа тако!... На десно раме пала му дуга танка кићанка од накривљена феса, а на лево раме исплазио језик, па му ландара лева шапа му на леђима, а десном накривио фесић; испрсио се, па силно заплеће ногама, а на ногама му празничне гајтанли-чакшире и око паса траболос-појас... „Их, што је несрећник!“ веле једни. „Лелее, куче у чашире!“ смеју се други, а он игра, па и њему смешно, али ништа не говори. Смеје се и он, срећан што му се дала прилика да забавља госте и што га сви пријатно гледају; јер све је то појурило са сокака у авлију, а околни комшијски зидови пуни начичкани радознала света И све се то тресе од силна смеха, а највише се смеју баш сами младенци, Зона и Манулаћ. Манулаћ се пустио из кола, па се само лупа рукама по колену: превија се и заболеше га већ слабине, а вилице му осташе разјапљене, па не може да их састави од силна смеха који је све обухватио, и авлију, и комшилук, и сокак. Сви се тресу од силног смеха. једни вичу: „Леле, тугоо, куче у чашире фатило се у оро!“, а други почели да вичу: „Уа, уа!“ и сити гледања и његовог играња питају: „Ако ли, море, да му прикачимо на реп тенџеру?!“, а трећи прихватају радосно и предлажу још: „Па да га напудимо да јури, ете, у чашире кроз сокаци и по друге ма’але?!“ И готови су већ да потраже тенџеру, а измећарка Васка већ пошла по њу да му је привежу на реп и викну за њим једно „Уа!“, али се ту сада Зона умешала, па не да. Смеје се, истина, али га ипак брани, зауставља их и вели им: „Мори, ћорави ли сте, што ли, ћорче ниједне? Мори, неје то Жућко!... То си је Мане, Мане кујунџија!... Не давам ви га!... Тугоо!“ рече, па се засмеја и једва говори од смеха. „Мало ли је зар муке и бруке његове, та саг да му врзујете та п тенџеру јоште да понесе?!...“

А Манулаћ све скаче од радости и смеха држећи тенџеру коју му је донела и предала Васка... А од силна смеха разглавиле су се вилице и остале тако разглављене, па не може да их састави, него му притече у помоћ мајка, удари га једном песницом одозго по глави, а другом одоздо по доњој вилици, док му једва састави. А он се дере: „Уа, уа!“

А Мана облио мртвачки зној. Стегло га нешто у грлу, дави га, притискује му груди... Око њега се све врти, а земља чисто тоне под њим, — и он јекну силно: „Л’же, кучка!... Неје оно Мане; ја сам Мане, а оно је куче! Овој су мађије!... Куче куде је водило оро?“ па наби фес на очи и наже кроз свет да бежи. Али некако не може. Тешко корача — смета му нешто; као да гаца кроз дубоку воду и да хоће уз воду — тако тешко одмиче, а све полетело на њега, и виче: „Уа!“, а он сваки час пада, па се опет диже и опет бежи. И брани се рукама, а њих тешко диже: малаксале му; он пада и опет се диже и граби напред, а за њим се једнако ори оно страховито: „Леле, куче у чашире!“ И он се опет саплеће, пада, мучи се да се дигне, али већ не могаше, — а утом се и пробуди...

Беше гола вода... Седе на миндерлук, ухвати се за чело и, тешко дишући, гледаше унезверено око себе и не вероваше чисто оној тишини и усамљености у којој се сада нађе после малопређашње тишме и вреве! дуго је тако ћутао погружен и несрећан, док се једва разабрао и увидео да је то само сан, страшан и ружан сан био. И тек тада одахну душом, прибра се мало и размишљаше хладније.

Прекрсти се и захвали богу што је то само сан био, и што тако, хвала богу, није још и ту срамоту доживео да му се сав свет смеје!...

Зора је већ забелела, гугутке и голубови гукали испод стрехе, кандило догоревало, а он још седи и размишља о страшној синоћној јави и још страшнијем сну ноћашњем, и о Зони, која сада мирно и безбрижно спава, јер је легла мирне савести, иако га је синоћ онако љуто и немилосрдно увредила...


ЗОНА ЗАМФИРОВА - Сремац, Стеван