Аутор:Јосиф Бродски

Из Викизворникa — слободне библиотеке

LEPTIRIKA

I

Da kažem da si mrtva?

A živela si tren mali.

Mnogo je tuge u šali

Tvorca! jedva

mogu da kažem

"živela" - a istog trena

kad si rođena

na mom si dlanu

nestala, ali meni

ne da mira

isti iznos od dva zbira

u istoj dnevnoj smeni.

II

Zato što su dani za nas

ništa. Oni su

ništa. Oni nisu

za hranu, i spas

očima nećeš dati: oni

su na fonu belom,

ne vladaju telom,

nevidljivi su. Dani,

oni su kao ti; ali

šta može da donese

umanjen za deset

puta jedan dan?

III

Da kažem nema te, i sve

je bez tebe? Ali šta je

to što u mojoj ruci traje

kao ti? cvet

nije plod nebitka.

Po čijoj poruci stoje

tako slivene boje?

Nije li bitka

izgubljena, u ovom svetu,

gde reč, tuđa boji,

loše stoji

uz čarobnu paletu.

IV

Na krilcima tvojim

Zenice, trepavice -

da li lepotice, ptice -

čiji detalji

reci mi, čije je to lice,

leteći portret?

Kakav je, reci, tvoj svet

zrnca, mrvice,

tvoja mrtva priroda:

stvari ili plodova?

ili čak ribljeg ulova

pobednička oda.

V

Moguće je, ti si pejsaž

i, uzevši lupu,

ja otkrivam grupu

nimfi, igru, plažu.

A da li je tamo dan?

ili je tamo očaj

kao noću? i sjaj

kakav je

prekrio nebeski fon?

Čije u njemu lice zrije?

Reci, od kakve je materije

bio satkan on?

VI

Ja mislim da si

druga meta:

zvezda, lica, predmeta

u tebi su obrisi.

I ko bi taj juvelir

što, ne mršteći veđe,

u minijaturi pređe

rukom ceo svemir,

i što nas ko napitak

hvata kleštima,

jer, tamo gde te ima

i mi smo bitak.

VII

Kaži, kakva je mera

tebi bila dana

samo na par dana

kraj jezera,

i kakva to čarobna slika

čuva prostranstva?

A ti nisi nikakva šansa

i tebe će bez lika

skriti mrežica i ram,

i u sudnjem danu

zadrhtaćeš na dlanu

i blesnuće plam.

VIII

Ti mi nećeš kazati,

i ne bez razloga,

da je u zlu zaloga

ili u strahu, jer si ti

već legla nauznak.

Da li si živa ili ne -

ali u svakom delu Božjem

kao bliski znak

reč je darovana

za govor i pevanje:

produžavanje bunila

minuta i dana.

IX

A ti - ti si oslobođena

dnevne cene.

Ali, sasvim bez dileme

tako je bolje: za

kog vraga biti na nebu

zadužen na listi.

Ne pitaj da li su isti

tvoj vek i tvoja težina

dostojna ćutanja:

i zvuk je poput bremena.

Nestvarnija si od vremena

i sva si tišina.

X

Ne osećajući, ne

živeći bez dilema,

ti si lakša od polena

iznad cvetnjaka, koji je

kao zatvor,

gde se iz očaja

mešaju san i java,

ali zato,

kad letiš na livadu

da tražiš jelo

i vazduh začcelo

budi u nama nadu.

XI

Tako radi pero,

niz ravninu klizi

po otvorenoj knjizi

ne shvatajući dobro

sudbinu svojih reči,

gde su se pomešale

mudrost i jeres, ali

bez ruke koja leči,

u čijim prstima reč bludi

potpuno bez lica,

koja ne skida polen s latica

već teret s grudi.

XII

Takva lepota

za koju više nema ni retka

za hvalu, a dosetka

bednija je od života:

i na pitanje gde ste,

ako se na to cilja

da je svet satkan bez cilja,

a ako i jeste,

cilj taj nismo mi.

Dragi entomolože,

svetlost se probiti ne može

i nema čiode u tami.

XIII

Da li ti reći "Zbogom",

kao obliku dana?

Postoje ljudi čiji je sanak

običan lišaj

zaborava;

ali pogledaj:

za to je krivo

samo to što za leđima

nemaju dane

s posteljom za dvoje,

i tavne sanje,

i prošlost - već oblake -

sestre tvoje!

XIV

Ti si lepša od Ništa.

Tačnije: ti si jasnija

i bliža. Po tome što sija

u tebi - ima li išta

sličnijeg njemu.

Kroz tvoju blagu

putanju, ono je poslalo snagu.

Po svemu

ti si crta dnevne smene,

dostojna pogleda,

kao laka pregrada

između njega i mene.

1972.