Апис (1)
Из Викизворникa — слободне библиотеке
Пуковник је о министру Миловановићу знао много. Миловановић о пуковнику много мање: да је син неког убогог лимара, да му је порекло сиротињско, и жалосно, да је по баби Македонац, да је краљоубица, убица његових драгих пријатеља Александра и Драге Обреновић, да га називају Првим сином отаџбине, Извршним одбором Србије, најзад да је Димитријевић човек с којим се не треба шалити, да он, иако само мајор и начелник Штаба коњичке дивизије, поставља министре војне, он, Свети Бик а не краљ Пера, чика-Пера, стара кукумавка која зазире од младог мајора. Миловановић је такоде знао да сва непријатељства, јавна и тајна, уперене против њега, долазе од господина Димитријевића. Упознат је и са изјавом истог господина, датој на јавном месту, априла 1909. године, да је он, Милован Миловановић, зрео да се пошаље на небо, цару Лази. Досије, који је пак пуковник градио о личности господина Милована Миловановића, министра спољних послова Краљевине Србије, у њеним најсудбоноснијим часовима новије историје, из времена аустро-угарске анексије Босне и Херцеговине, био је много занимљивији и изаткан од финих, па и пикантних идеја. Било је у томе досијеу разних извештаја, лажи и истине, почев од тврдњи да Миловановић свесно, на сат и фат, продаје животне интересе српског народа, па све до тврдњи војног аташеа из Рима да је господин Миловановић, српски посланик у Риму, члан једне римске масонске ложе. Према томе, закључио је пуковник, Миловановић има још газда и газдарица, не само Србију.
Белешка бр. 16. Досије М. М.-вића. (1909) стр. 12. Писано рукописом Драг. Т. Димитријевића али без потписа. Отац г. М. М., Ђорђе, који је назидао кућу у Р. улици, босоного сељаче из с. Жабара крај опи. Тополе. Чувао свиње кад га је спазио госп. Јеврем. Нешто га запитао, па после бистрог одговора узео за питомца. Војн. школовање у Русији. Успешно. Када се млади Ђ. вратио, постао адутант књаза Михаила. После Вуч. буне, заједно са књазом, пребегао у Румунију. Уз сагласност књаза вратио се у Србију кн. Алек. Карађордевића. Неко време без посла. Судија у Гргусовцу и Јагодини. После повратка књаза Милоша попечитељ ун. послова.
Текст који даље следи непознатог је аутора, штампан писаћом машином, а писан са литерарним амбицијама: У животу Србије све брзо бива. Син босоногог чувара свиња из села Жабара, најмлађи Милован, већ у петој години учи француски и уместо млека пије белу кафу. Као студент у Паризу, на сахрани Виктора Игоа, носи српску заставу, највећу у погребној поворци, а можда и највећу која је икад развијена на Јелисејским пољима, све у жељи да Французима покаже да на Балкану постоји једна мала земља која воли Игоа, чита његове књиге и жали његову смрт. Тај исти студент, после бурног политичког крштења у Србији 1902. постаје српски посланик у Риму, пријатељ талијанског краља, а талијански председник владе, господин Титони, прима га у кућу и кад болестан лежи у постељи. Прима га и руски цар Никола II, а царица Александра изјављује да никада није упознала тако културног, шармантног и забавног човека.
Поред овог текста додато је рукописом који није онај са почетка белешке: Када се после завршених студија вратио из Париза у Београд, био је више Парижанин него Београђанин, више Француз него Србин. Само је донео не само репутацију одличног правника, већ и љубавника који је могао да опустоши и континенте (као и сваки Србин!) а камоли један Париз. Многе паришке госпођице са жалошћу су примиле вест да их Мило заувек напушта. Меду уцвељенима је била и једна Египћанка беспримерне лепоте. Миловановић није напунио 25 година када је на Сорбони бранио дисертацију за доктора правних наука. Професор Рене наградио је младог Србина златном медаљом за одлично одбрањену дисертацију. Професор је још рекао да ће млади господин Миловановић служити на част школи у којој је учио и на част својој земљи.
На маргинама овог текста залепљен је исечак из новина. У горњем углу написано је »Пијемонт« 8. 6. 1910. и потпис Д. Д., што свакако значи Драгутин Димитријевић. Читајући овај исечак јасно се види да је Србија одрекла сваку част господину Миловановићу називајући га издајником Србије, српске мисли и свих поробљених Срба. Наслов чланка гласи: »Гробна плоча Србије«, а одмах затим се каже да гробну плочу Србије, у лицу Милована Миловановића, треба одмах уклонити како би Србија устала из гроба. Уклонити или убити? У Србији је то исто. И нешто даље опет писаћа машина: Г. Миловановић је први српски министар који се београдским улицама шета у пратњи двојице телохранитеља.
И даље: Често поправља фасаду своје куће угруване каменицама које бацају српски патриоти који су, у време анексионе кризе, тражили да сву власт преузму прави синови Народа, принц Ђорде, Престолонаследник, и његов пријатељ мајор Димитријевић, Апис, да Србија, уз помоћ ова два света Бика заплива у рат са Аустријом. Непријатељи, у оштрој слици пуковниковог сећања, сад седе један насупрот другог у салону који у пуковнику асоцира Алибабину пећину. Пуковник лепо види господина министра, његове образе, кожу лица, јаке бркове, очи, благе и меке, рекло би се племените, топле. Министар има близу педесет година, али се чини много старијим. Или је то само привид? Људи његовог кова могу да манипулишу својим изгледом, покретима, па чак и бојом очију. Могу да старе и да се подмладују, по жељи. »Шта бисте попили, господине Димитријевићу?« питао је министар и дохватио тешку кристалну боцу и још тежу чашу. »Порто?« Пуковник је раширио руке у знак извињења. »Хвала, али не пијем алкохолна пића а до других ми није.« Министар је напућио усне и подигао обрве. »Гле! Да ли добро чујем? Официр па не пије? Зар има тога, господине Димитријевићу? Онда сте свакако поштовалац женског пола?« »Нисам ни то,« рекао је пуковник тврдо. »Значи витез без мане и страха. Лепо. Онда ћете дозволити да сам попијени чашу портоа. Ја сам, господине Димитријевићу, љубитељ добре капљице и доброг залогаја. Гурмам, кажу Французи. Моја слабост су речни ракови поточари којих је наша земља пуна. Волим и речну рибу, сома дунавског нарочито.« Пуковнику је намах постало јасно да су разлике између њих двојице небројене и велике. Миловановић је заиста Европејац, човек школован, ерудита, полиглота, одличан оратор, већи од господина Нушића, већи од проте Велимировића, човек начитан и свему научен, добру и злу, моралу и неморалу, богат, размажен, велики женскарош, епикурејац, лопов и ловац на лопове, сладострасник, човек окренут свим задовољствима овога света, човек коме је само до себе, човек у коме не може да буде неке велике идеје, косовске понајмање, још мање култа саможртвовања и одрицања. О полагању живота на ма чији олтар ни говора. Такав човек не може да води Србију у овим бременитим временима, кад је на прагу обнова Српског Царства јер није Србин, изрекао је пуковник, неколико дана касније, своме пријатељу Аци Благојевићу, за време ручка у кафани »Коларац«. Да, да. Разлике су биле велике. Разлике су биле и у љубави према Србији. Димитријевић је Србију волео и као мајку (и сад је воли, док му вештица копа раку) као заручницу и будућу невесту, а Миловановић као неку даљњу, бангаву и баксузну рођаку са села, која блатњавим опанком може да укаља перзијанер, да смртно досади баљезгањем. »Увек сам се питао откуд вама надимак Апис,« рекао је господин министар испијајући порто. »Али треба вас видети овако големог, на тој малој столици, при дневном светлу и више не питати! Штета што се раније нисмо упознали. Били смо у време анексионе кризе свако иза своје барикаде али, времена се мењају. Заборавићемо оно што је било. Слажете се?« Пуковник је покушавао да се осмехне, да забашури оно што мисли, али му то није полазило за руком. »Чим сам у Вашој кући, барикада нема«, рекао је. Миловановић је испио још један гутљај и наставио не дозвољавајући пуковнику да дође до речи. »Одмах да вам кажем, као председник владе, да наша земља има официре изникле из народа, везане за народ и његову судбину. То је добро. Ништа горе од аристократа и племића официра као што су руски, на пример. Стари радикали вас називају милитаристима, али они ништа не знају о милитаризму, баш као ни социјалисти, са Туцовићем на челу. Туцовић је глуп и једностран. Рећи за пруске официре да су милитаристи, разумем. Али то говорити за српске официре! Глупо! За мене су српски официри браниоци отаџбине.« »Хвала на томе мишљењу,« рекао је пуковник. »То ме заиста радује... Господине министре председниче! Ви водите ову земљу, а наступају догађаји који по својој тежини надмашују анексију и оно што се поводом анексије догађало.« »Још нисте заборавили ту несрећну анексију!« »С тим још нисам начисто. Питање је још увек присутно у мени: да ли је требало намах изгинути или лагано умирати?« »Лепо је што обелодањујете своју дилему. Видите, знам шта сте у то време о мени мислили, а можда и данас тако мислите, ви и ваши пријатељи. Зато ћу Вам испричати једну истиниту анегдоту из мога живота. Као рођени Београђанин Ви свакако знате где се налази Вознесенска црква? Е, ту смо се некад играли, као деца, по ћели божји дан. Портом је господарио један матори, ратоборни јарац кога његов газда црквењак није хтео везивати. Како је јарац опасно јуришао на нас и кварио нам игру, то смо се договорили да један држи јарца док се други играју и тако на смену. У игри, замолио сам свог другара Симу Аврамовића да преузме јарца јер је он био на реду. Сима је дохватио јарца за рогове а ми наставили игру. Више нисмо обраћали пажњу на Симу, ни на јарца. Е, видите, тако је мени Пашић потурио јарца, утрапио ми је Аустрију и анексију, а он је остао по страни и гледао моје муке перући руке као Пилат. Шта се може. То је политика!« Док је министар говорио о јарцу из порте Вознесенске цркве, док се слатко смејао политичком наравоученију које је духовито извлачио из безазленог догађаја, пуковник је претурао по сећању, вадио све оне белешке о личности овог, до крајности европеизираног Србина...
Белешка бр. 21. Досије М. М-вић. (1909). Писано машином. Постоји мишљење да је ове белешке писао Пера Тодоровић, новинар. ... када је крајем прошлог века изненада бануо у Београд, М. М. је одмах постао право мушко чудо, велики мушки комад Европе на београдској калдрми. Народно позориште је постало предмет његовог највећег интересовања. Као члан тела које је одређивало позоришни репортоар, М. М. је успео да позоришни Београд прати у корак позоришни Париз. Оно што се играло у Паризу, играло се и у Београду, тако да се тих дана у позоришту окупљао цвет београдског друштва, цвет који је одбијао да гледа сценске муке каплар Милој а и Јелисавете, књегиње црногорске. Миловановићу се приписује да је успео да, коначно, Даворин Јенко не диригује са спаваћом капом на глави, мада се несрећник жалио да доле, у оркестру, бије промаја као кошава на отвореном Дунаву. Пун салонских манира стечених у паришком високом друштву, одевен беспрекорно и по последњој паришкој моди, већ опредељен за политику и дипломатију, М. М. је постао мета многих проводаџијских завера. У највећој дискрецији нуђене су му девојке из најбогатијих и најбољих београдских кућа. Његово донжуанско срце, међутим, изабрало је глумицу Велу Нигринову. Нигриноваје била веома млада али већ загонетна, жена изванредне лепоте, пред којом су бројни београдски швалери падали на колена. Између младог доктора права и глумице, која је свакога уторника играла Есмералду у »Звонару Богородичне цркве«, започела је кратка али бурна љубав. Пошто је претила да прерасте у јавну саблазан и нашкоди амбицијама и каријери младог доктора, љубавна веза је прекинута. Насред улице, чувши да ће је млади доктор извесно оставити, Нигринова је, како то већ приличи глумици, направила скандал и младог доктора отерала у три лепе материне. »Да, то се зове политика, тај луди јарац,« говорио је министар завршавајући опширно наравоученије из порте Вознесенске цркве. Пуковник је све време слушао, тобоже с пажњом, али је тек сад у хотелу Авероф, на крају живота, појмио да се у тој кући, у Ресавској улици, у Алибабиној пећини, нешто у њему коначно расцепило, да се тога дана његов пут јасно указао: светао и крвав. Тим путем разложни и паметни нису хтели. Ни они који љубе Србију колико и Србија њих. Ни они који не пристају на саможртвовање. Ни они који не знају за крв и бес. »А сад, пре него изложите разлоге ваше посете, вратимо се ипак анексији и нашим српским барикадама. Мислим да је рашчишћавање неких појмова из прошлости важно за нашу будућу сарадњу. Бићу кратак. Ово није моја одбрана, већ истинити ред догађаја о којима највише ја знам. Постојали су и још увек постоје аустријски планови да се Србија војнички покори и да се тако покорена присаједини монархији. То је факат. Био и остао. Те, 1908. године, могли смо непријатељу супротставити само четрдесет хиљада војника што је било трагично и безнадежно. То је знао краљ, то је знао министар, војни денерал Степановић, то смо, дакле, знали сви. Да ли се могло главом кроз зид?« »Увек ћу се сећати једног омањег човека кратке, жуте косе,« рекао је пуковник. »Амерички отправник послова у Београду. Својој влади послао је следећи извештај: Срби су дошли до закључка да је много паметније да уду у један очајнички рат него да споро умиру.« Министар председник се јетко осмехнуо. »Ево, нисмо ушли у очајнички рат, нити полако умиремо... Тако то изгледа посматрано очима господина отправника који би први побегао у крило своје богате и безбедне отаџбине. Тако је говорила и велика руска кнегиња Анастасија, дакле Стана Петровић, кћи црногорског краља Николе и свастика нашег краља. Стана је рекла свом драгом сестрићу Дорду: »Не обзирите се на цареве речи! Не пристаните на анексију! Недајте браћу! Ратујте! Гините!« Моритури те салутант!... То се зове хистерија! Успела је да наговори свог маторог оца да напише једну од најглупљих меду својим глупим песмама: Ave Caesar imperator morituri te salutant! Кобојаги Цезара поздрављају они који иду у смрт, дакле Срби! Чудан смо народ! Сваких двадесет година побеснимо, прокључамо, хоћемо у крв, у страдање, у пропаст! Наш народ је мазохистички и ја се, право да вам кажем, бојим свога несрећног народа. Смешно и жалосно. Мали народи су несрећни због тога што су мали и слаби. Јаки су увек криви само зато што су већи и јачи. Жучност и бес не помажу. Увек се наду бешњи...« Пуковник је неким чулом осетио да пред њим више није манипулатор, декламатор, још мање политичар, лажов. У гласу господина Миловановића, сасвим неочекивано, одзвањала је искреност. »Мени је било најтеже,« наставио је министар и испио још једну чашу портоа. »Морате ми веровати. У својој бризи и немиру, нарочито у време последњих дана кризе, осећање да су мир, па и судбина не само Србије, већ и Европе у мојим рукама, испуњавало ме је задовољством и поносом. Никада, ни у једном тренутку, није се јавило искушење да тражим славу запалив пожар. За то сам, међутим, имао најбоље прилике. Цела Србија ме је на то терала. На какве муке ме је само стављао несрећни принц Ђорде потпаљиван од вас официра и своје луде главе, понајвише. Могао сам лако да се уклоним и то не да побегнем, већ да се мање успешно браним те да будем оборен у Скупштини, али ни то нисам хтео. Издржао сам до краја и срећно спасао Србију од обе опасости: рата у коме су сви наши изгледи били неповољни, с једне стране, с друге од револуције и анархије које су такођер претиле. Побуда тој мојој издржљивости није била патриотска. Ја сам осећао да ми је пало у део да играм историјску улогу, па су ме амбиције и лични понос, жудња за славом, егоизам дакле у позитивном смислу, покретали да се сав заложим и да ту своју улогу добро одиграм. Не, господине Димитријевићу, ја нисам тражио пљескање српске патриотске публике, нисам хтео да на рачун српског патриотизма, на рачун оног болесног беса и олаког гажења у крв, берем популарност. Радије непопуларност. Нека су ме Београђани гађали каменицама, нека су каменовали моју кућу. Нека. Политику јавних уличних демонстрација, тако блиску Србима, политику кафанских говоранција, уличних фанфаронада, неконтролисаних изјава политичких првака, националну еуфорију, да не кажем опет хистерију коју је тако неодговорно испољила и тетка Стана, одсуство сваке дипломатије и здраве памети, називам лармаџиском и са таквом политиком не желим да имам везе. Због тога сам и раскрстио с принцом још док је био престолонаследник. Не може српски престолонаследник на јавном месту, још горе, на улици, да пали и спаљује заставу суседне земље, хиљадугодишње царевине. Опет се враћамо на мале народе, на њихову велику и неконтролисану жучност. Знам да ме је све то могло стати живота. Ви то такоде знате. Ваша десна рука, господин мајор Танкосић, ускочио је у мој фијакер, псовао ми је мајку и претио пиштољем. Рекао ми је: »Миловановићу, убићемо те кад-тад.« Требало је видети његово лице и чути те простачке псовке којих се и мој кочијаш постидео. Па може ли тако према једном председнику владе који је о дилемама свога рада јавно говорио у скупштини? Господине Димитријевићу, не дозволите да нас културне земље уброје у дивља афричка племена!« »Танкосић је познат по својој плаховитости.« »Онда у лудницу с њим!« извикну министар. Погледом је потражио тешку чашу са густим вином. »Ако је већ тако било, зашто су ме онда господа официри називали гробном плочом Србије? Зашто мене на небо, цару Лази?« наставио је министар и одмах показао ново лице, не тако углађено. »Зашто неки до њих, храбрих и курчевитих, није наредио покрет, правац Дрина, Босна, Херцеговина? Шта су чекали? Јуриш! Јуриш!... Зашто господин Степа Степановић није на себе преузео одговорност и наредио јуриш на Аустрију? Зашто то није учинио краљ Петар? Зашто су сви одреда лармали, зашто пљували на Аустрију а чекали на Милована Милова новића?« Министар спусти тон свог гласа. »Тачно је да сам био против тог рата и за признавање анексије, али тешка рањена срца.
