Анабел Ли

Анабел Ли Писац: Едгар Алан По

Анабел Ли је посљедња пјесма коју је написао амерички писац Едгар Алан По. Иако је написана у мају 1849. године, није објављена до пар дана након његове смрти, у октобру исте године, као дио посмртног опроштаја и у два часописа.

Превод I
Прије много и много година,
У царству крај мора то би,
Дјева је живјела коју су звали именом,
Анабел Ли;
С тек једном је живјела мишљу,
Да воли, и да се волимо ми.

Био сам дијете, и била је дијете,
У царству крај мора то би:
Ал' више него љубављу ми смо се љубили —
Ја и Анабел Ли;
И због тога небески крилати серафи
Били су завидни.

И то је разлог што једном, давно,
У царству крај мора то би,
Вјетар се спусти из облака ноћу, следивши
Моју Анабел Ли;
И дошли су племенити рођаци њени,
Мени је отели,
Да је затворе у гробницу тамну,
У том царству што крај мора би.

Завидјели су нам анђели с неба,
Ни упола сретни ко ми —
Да! — то је разлог (као што знају
У том царству крај мора сви)
Што ноћу је вјетар из облака дош'о,
И следио, убио Анабел Ли.

Ал' љубав нам била је јача од љубави
Многих што су старији били нег' ми —
И мудрији много нег' ми —
И нити анђели горе на небу,
Ни подморски демони зли,
Не могу ми раздвојити душу
Од душе лијепе Анабел Ли.

Јер ни не бљесне мјесец, да сне не донесе
О лијепој Анабел Ли;
Када звијезде се створе, видим како горē
Тек очи Анабел Ли.
Тако лежим поред своје драге до зоре,
Своје драге — драге — живота и младе,
У њезиној гробници уз море.
У њеном гробу уз шуморно море.

Превод II
У царству једном, пре много лета,
Крај сињег мора све то се зби –
Живела једна девојка лепа,
Име јој беше Анабел Ли;
Њој само љубав на срцу цвета,
Љубав којом се волесмо ми.

Била је дете и млад бих и ја,
Ал’ љубав страсна тада се зби,
Што од свих више љубави сија –
Мене и моје Анабел Ли;
Да таква љубав у њима клија
Жудеше с неба анђели сви.

Због тога стравно серафим вреба,
Крај сињег мора анђели зли;
И дуну ветар да следи с неба
Прелепу моју Анабел Ли.
Витеза њених поворка стала,
Да је од мене однесу сви;
У гроб је морских спустише жала,
Да вечне снове у њима сни.

Анђеле завист мори у рају,
Јер су упола срећни кô ми.
Да! – само зато (као што знају
Крај сињег мора у царству сви)
Са неба ветар дуну на крају
И следи моју Анабел Ли.

Ту нашу љубав пребајна што је,
Њу желе мудри и стари сви –
Од њих се више волесмо ми –
Ни анђели од зависти своје,
Нити из мора демони зли,
Склонили нису од душе моје
Душу предивне Анабел Ли.

Док месец зрачи, ја снивам снове,
Снове о мојој Анабел Ли,
И виђам очи док звезде плове,
Прелепе очи Анабел Ли.
И док по сињем мору ноћ плива,
Ја лежим где ми драга почива,
Крај њеног гроба где тихо спи,
Где моја драга сад снове сни.