Ђачки корзо

У први сумрак
сви се ту сјате
озбиљна лица
држања крута.
Оду до угла,
па се врате.
И опет тако.
И опет тако
још двесто пута.

Шарена поворка
гура се, шета...
Хиљаду капа
и берета...
Хиљаду шубара
и качкета...

А уз пут поглед
понеко баци,
ил нешто бајаги
неважно каже...

Руку на срце:
шта све ти ђаци
упорно траже
док троше ђонове
и троше сате,
док оду онамо
и док се врате,
и опет тако
све из почетка,
данас и сутра,
идућег петка,
идућег јула,
идућег маја,
тамо и натраг,
и никад краја?

Чарапе жуте,
зелене,
плаве,
и дуге ноге
као штапови.

И неки звркови
на врху главе.
И шишке на челу
као слапови.

И подгуркивања.
И завиркивања.
И задиркивања.
И добацивања.

А можда ипак,
ко ће знати,
можда ту ипак
нешто постоји?

Можда то нису
празни сати
кад се у гужви
шета и стоји,
па почне тако
све из почетка,
данас и сутра,
идућег петка,
идућег јула
или априла...

Можда ту неком
расту крила?

Можда ту почну
сва путовања?

Можда се овде
најлепше сања?

Можда се овде
најлепше зели?

И можда су се
баш овде срели
путеви неки
дуги и тајни,
путеви бели,
путеви тајни?

И можда су се
баш овде срели
осмеси неки
- завoлeли?

Можда баш зато
једино вреди
да су у гужви
овако лута,
помало шашаво,
помало снено,
помало смишљено
и бесмислено,
помало онамо
и мало натраг,
и опет тако,
још безброј пута.