* * *
Доћи ће ми скоро све што је потребно
За одлазак дуге, једнолике патње:
И постеља чудна, и звоно погребно,
И кола, и сузе — сав обичај пратње.
Доћи ће и сунце, црвено и свеже,
И наћи ће мене прекрштених руку
Са свећом над главом, докле мртве леже
Моје црне очи у новом сандуку.
Са своје висине гледаће ме оно
Мирно, и кад буду спуштали поклопац,
И кад ме поздрави с катедрале звоно,
И кад ме дочека гробаров конопац.
Као сунце, и ја ништа нећу знати:
Ни ранији живот немиран и ломан,
Ни да други данас због мог мира пати,
Да је моја пратња невесели роман.
Као сунце, и ја спокојно ћу ићи,
Равнодушан, далек за све што се збива:
Глас до јуче познат не може ме стићи
У ћутању новом које ме покрива.
Доћи ће ми скоро све што је потребно
За одлазак дуге, једнолике патње:
И постеља чуда, и звоно погребно,
И кола и сузе — сав обичај пратње.