Memorandum SANU

УПОЗОРЕЊЕ!

За овај текст није наведен извор одакле је преузет. Уколико исти не наведете, за недељу дана текст ће бити обрисан.

Memorandum SANU Писац: Kosta Mihajlović, Mihailo Marković, Vasilije Krestić i drugi

GRUPA AKADEMIKA SRPSKE AKADEMIJE NAUKA I UMETNOSTI O AKTUELNIM DRUŠTVENIM PITANJIMA U JUGOSLAVIJI 1986. GODINE

Zastoj u razvoju društva, ekonomske teškoće, narasle društvene napetosti i otvoreni medunarodni sukobi izazivaju duboku zabrinutost u našoj zemlji. Teška kriza je zahvatila ne samo politicki i privredni sistem vec i celokupni javni poredak zemlje. Svakodnevne su pojave : nerad i neodgovornost na poslu, korupcija i nepotizam, odsustvo pravne sigurnosti, birokratska samovolja, nepoštovanje zakona, rastuce nepoverenje medu ljudima i sve bezobzirniji individualni i grupni etatizmi. Raspadanje moralnih vrednosti i ugleda vodecih ustanova društva, nepoverenje u sposobnost onih koji donose odluke praceni su apatijom i ogorcenjem naroda, otudenjem coveka od svih nosilaca i simbola javnog poretka. Objektivno ispitivanje jugoslovenske stvarnosti dopušta da se sadašnja kriza završi socijalnim potresima sa nesagledivim posledicama, ne iskljucujuci ni tako katastrofalan ishod kao što je raspad jugoslovenske državne zajednice. Pred onim što se zbiva i što se može dogoditi niko nema pravo da zatvara oci. Pogotovu na to nema pravo najstarija ustanova naucnog i kulturnog stvaralaštva u ovom narodu.

Srpska akademija nauka i umetnosti smatra se obaveznom da u ovom sudbonosnom trenutku saopšti svoja videnja društvenog stanja sa ubedenjem da time doprinosi traženju izlaza iz sadašnjih nedaca. Priroda ovog dokumenta, medutim, ne dozvoljava udaljavanje od kljucnih pitanja jugoslovenske stvarnosti. Na žalost, jedno od tih pitanja je neodreden i težak položaj srpskog naroda, koji je novijim zbivanjima doveden u centar pažnje.

Kriza jugoslovenske privrede i društva 1. Privredna kriza traje vec pet godina, a izlaz iz nje nije na vidiku. Sa proizvodnom stopom rasta društvenog proizvoda od 0.6 % u periodu 1981 – 1985, Jugoslavija se našla u društvu privredno najmanje uspešnih zemalja u svetu. Ni ostali pokazatelji razvoja nisu utešni. Nezaposlenost od preko jednog miliona zatvara perspektivu mladoj generaciji da u dogledno vreme reši svoje egzistencijalno pitanje meru rasta zaposlenosti odredili su socijalni motivi. Medutim, takav porast u uslovima stagnacije proizvodnje imao je za posledicu sniženje produktivnosti rada. Bruto akumulacija i realan licni dohodak opali su za jednu trecinu. Suficit platnog bilansa, konacno postignut zahvaljujuci politici realnog kursa i restrikcijama svih vidova potrošnje, jedini je pozitivan rezultat nastojanja da se kriza pre vazide. No održavanje spoljnoekonomske likvidnosti valja ocenjivati u svetlu visoke zaduženosti, gubljenja ekonomske samostalnosti zemlje u vodenju ekonomske politike, a donkle i politike razvoja, kao i sve nesredenijeg stanja privrede, koja nikako ne uspeva da izade na putanju efikasnog privredivanja. Iz takvog se stanja rasplamsava inflacija koja razara sve ekonomske kriterije i motive, pokazujuci istovremeno nemoc društva da kanališe neukrocene privredne tokove.

Što vreme više odmice, sve je jasnije da se izlaz iz krize ne može naci bez temeljnih promena u privrednom i politickom sistemu. Narocito zabrinjava što zvanicna politika izbegava da prizna prave uzroke ekonomske krize, bez cega se ne mogu preduzeti ni prave mere za ozdravljenje privrede. Izbegavanje je utoliko manje razumljivo što su ekonomske analize tacno utvrdile te uzroke. Suprotno pokušajima da se ovi uzroci svedu na neadekvatno reagovanje ekonomske politike u razdoblju 1976 – 1980. godine, analize su ukazale da zacetke krize treba tražiti u šezdesetim godinama, kada privredni razvoj pocinje da malaksava, da bi 1980. bio konacno zaustavljen. Tadašnja privredna reforma imala je i dobrih zamisli, kao što su debirokratizacija privrede, davanje veceg prostora tržištu, uklanjanje dispariteta cena, integracija jugoslovenske privrede u svetsku. Nažalost, samo je disparitet cena unekoliko smanjen, ali ne i potpuno otklonjen, dok ostale zamisli nisu bile ni delimicno ostvarene. Tome nasuprot, nasrecne improvizacije u strategiji razvoja i neuspela rešenja u privrednom sistemu ne samo što su ostala, voc su doživela još neuspelija uoblicavanja sedamdsetih godina.

Privredni razvoj se našao na stranputici vec u šezdesetim godinama, kada je 1964.g. opozvan Petogodišnji plan 1961 – 1965. godine, koji je, u nastojanju da otkloni uska grla porast proizvodnja sirovina i energije postavio kao najvažniji zadatak. Dobro je poznato da ova uska grla ni do danas nisu otklonjena. Da nevolja bude narocito velika, postarala se strategija razvoja sa svoja dva krupna promašaja. Prvo, ona nije uvažavala osnovni zahtev optimalnog razvoja privrede, da proizvodne cinioce koristi srazmerno njihovoj raspoloživosti. Opredeljujuci se za vecu upotrebu društvenog kapitala, koji je kod nas najoskudniji cinilac - strategija je u isti mah štedela živi rad koji je najobilniji cinilac proizvodnje, jugoslavija se u medunarodnu podelu rada nije ukljucila sa ciniocem koji joj daje komparativne prednosti. Privredni razvoj je zbog toga neizbežno bio suboptimalan, a istovremeno je otvaran širok prostor za eksplozivno širenje nezaposlenosti. Drugi strategijski pomašaj bio je u ocekivanju da ce porast realnog licnog dohotka, bez preduzimanja drugih mera, biti snažan pokretac rasta produktivnosti rada i proizvodnje po uzoru na razvijene zemlje. Medutim, primena ove koncepcije u jugoslovenskim uslovima ubrzo se pokazala kao pogreška sa mnogim ekonomskim posledicama.

Promašaja je bilo narocito mnogo u izboru osnovnih rešenja u privrednom sistemu, pre svega, planiranje je temeljno razoreno. Za drugu polovinu šezdesetih godina petogodišnji plan uopšte nije donet, a kasniji petogodišnji planovi, bez neophodne podrške sredstava i mera, ostali su deklaracije koje nikog nisu obavezivale. Ukidanjem planiranja ugašene su koordinirajuce funkcije federacije, a sputavanjem snaga tržišta gušena je unicijativa privrede. Drugacije receno, niti je privreda usmeravana, niti je prepuštena zakonima samoregulisanja. Pokušaj da dogovaranje i sporazumevanje zamene plan i tržište pokazao se potpuno neuspešnim. Sistem u kojem svi sa svima treba da se sporazumevaju o svemu nije imao nikakvog izgleda da dobro funkcioniše. Zbog toga se moralo, više nego što to može biti delotvorno, apelovati na „subjektivne snage“ i preduzimati politicko-propagandne kampanje radi regulisanja privrednih tokova.

Decentralizacija, prvobitno zamišljena kao oslobodenje privrede od birokratskih snaga, izrodila se u dezintegraciju po teritoriji i po privrednim granama. Stvoreno je osam privrednih podrucja sa nacionalnim ekonomijama kao ideološkom podlogom. Jedinstveno jugoslovensko tržište bilo je time razbijeno. Republike i pokrajne su sve više zaokruživale i zatvarale svoje privrede. Na ovu „republikanizaciju“ privrede nadovezala se atomizacija postojecih preduzece u idu Osnovnih Organizacija Udruženog Rada. To je bio jedon od najmanje ocekivanih koraka. Usitnjena preduzeca vapila su za integracijom, ne bi li iskoristila prednosti ekonomije velikog obima, a doživela su, sa osamostaljivanjem osnovnih organizacija udruženog rada, dalje usitnjavanje. Tako su dva vida dezintegracije odvukla privredu na antiistorijske puteve razvoja. Jednoj privredi se ništa gore ne može dogoditi. Promašaji u strategiji razvoja, ukoliko se o osmišljenoj strategiji uopšte može govoriti, kao i mnogi nedostaci privrednog sistema izrazili su se u opadanju ne samo stope rasta proizvodnje i zaposlenosti, vec i u kvalitetu privredivanja od cijeg je porasta, inace, zavisio i uspeh mnogih zamisli privredne reforme. Stopa rasta individualne produktivnosti rada u periodu 1966-1979. godine, kada se pokušalo sa uvodenjem intenzivnog razvoja, bila je niža nego u periodu ekstenzivnog razvoja 1953-1965. godine. Motivi radnika za povecanje produktivnosti rada nisu ojacani uprkos naglom usponu realnog licnog dohotka. Ova za nosioce ekonomske politike neocekivana tendencija, koliko dokazuje neodrživost koncepcije da je porast licne potrošnje dovoljan da pokrene citav razvoj, toliko otkriva neotklonjive slabosti oficijalno prihvacene „dogovorne ekonomije“ lišene ekonomske prinude na rad. Produktivnost društvenog kapitala doživela je cak i goru sudbinu. Efikasnost investicija je posle 1965. godine pocela brzo opadati. Promašaji u privrednom sistemu davali su pogrešne signale preduzecima i društveno-politickim zajednicama u donošenju inveticionih i drugih odluka. Autarkija republickih i pokrajinskih privreda nije vodila racuna o optimalnoj strukturi jugoslovenske privrede, niti o opasnostima stvaranja suvišnih kapaciteta. Široko i nedovoljno promišljeno korišceni su investicioni krediti koje je inflacija vecim delom otpisivala. Obaveza da finansiraju opštu i zajednicku potrošnju iz dohotka sopstvene privrede navodila je opštine da bez mnogo razmišljanja ulaze u nove investicije. Bilo zbog nedostatka informacija, bilo što osnovna struktura investicija nije planirana, izgradeni su su suvišni proizvodni kapaciteti. Atomizovana, za privredne grane i teritorije vezana akumulacija otvorila je širok front nedovršenih investicija sa dugim periodom gradnje, ukoliko su ove investicije uopšte bile dovršene. Usitnjena akumulacija u patuljastim bankama navodila je investitore da sa malim sredstvima ostvare što veci dohodak i zaposlenost, što je dovelo do izgradnje suvišnih kapaciteta u preradivackoj industriji i nedovoljnih proizvodnih kapaciteta za proizvodnju sirovina i energije. Površno prouceni projekti bili su uzrok velikih investicionih promašaja. Ekonomske i društvene sankcije za pogrešna ulaganja nisu postojale; politicari su ostajali u senci iako su cesto odlucujuce uticali na investicione odluke. Svi navedeni cinioci niže efikasnosti investicija opredeljeni su privredno-sistemskim rešenjima. Prema tome, promašaji u privrednom razvoju i privrednom sistemu, materijalizovanu u opadanju ukupne produktivnosti privrede (produktivnosti rada i kapitala uzetih zajedno) osnovni su uzrok krize jugoslovenske privrede.

Odgovornost za krizu snosi i ekonomska politika sedamdesetih godina koja nije koristila prave mere za naknadna prilagodavanja. Neutrlisanje uticaja ukupne produktivnosti i pogoršanje uslova razmene zbog skoka cena nafte iziskivalo je drugaciju raspodelu ukupnog dohotka radi održavanja stope inflacije. Nepostojanje politike dohotka koja bi društveno uredila odnose izmedu razlicitih vidova potrošnje bilo je utoliko sudbonosnije što ni jenjavanje izvoza nije spreceno uobicajenom politikom realnog kursa dinara i drugim merama. Svi ovi nedostaci, narocito od kada su se izrazili u spoljno-ekonomskoj nelikvidnosti prinudili su ekonomsku politiku na zakasnele restrikcije svih vidova potrošnje koje su mogle spreciti dalje produbljivanje krize, ali ne i njeno izbijanje. Uzroci privrednih nedaca ne daju se potpuno razumeti bez uticaja ekonomske filosofije kojom se nadahnjivao privredni sistem. Zapostavljanje ekonomskih zakonitosti i prinude, oslanjanje više na svest ljudi nego na interese kao motive ekonomskog ponašanja, priznavanje živog rada kao jedinog stvaraoca dohotka, nepotpuno uvažavanje troškova i ekonomskih kategorija u njihovom realnom izrazu sastavni su delovi zvanicno prihvacene ekonomske filosofije i onih institucionalnih rešenja koja su u praksi imala utoliko teže posledice što su uživala ideološku podršku cak i onda kada su se ocigledno sukobljavala sa zahtevima ekonomske racionalnosti. Izmedu ostalog, i time se objašnjava trpeljivost prema ekonomski iskrivljenim odnosima, privrednoj patologiji i društvenom rasipništvu, što sve suviše dugo traje da ne bi ostavilo traga u nacinu mišljenja i ponašanja privrede. Silni gubici privrede pokazuju da ni posle cetiri decenije nije postao obavezan princip rentabiliteta, da nema ekonomskih sankcija za loše poslovanje. Subvencije privredi preko kredita, podruštvljavanje gubitaka, niska stopa amortizacije, popustljivost prema lošem kvalitetu proizvoda, dugogodišnje kretanje stope rasta realnog licnog dohotka iznad stope produktivnosti rada stvorili su veoma lagodne uslove privredivanja unoseci na širokom planu razne oblike parazitizma u poslovanje privrede i van nje. Takvi uslovi mogli su opstati zahvaljujuci porastu inostranih dugova koje ce otplacivati ne samo sadašnji nego i buduci naraštaji. Nagradivanje prema rezultatima rada nije moglo biti ostvareno u privredi bilo zbog nerešenog pitanja priarne raspodele, bilo što mnoga preduzeca ubiraju rentu od društvenih sredstava. Zbog socijalnih razlika koje se ne zasnivaju na radu, motivi radnika za povecanje produktivnosti rada morali su biti slabi. Povladivanje neradu i drugi vidovi socijlne demagogije visoka su cena za društveni mir i održavanje materijalnih privilegija vladajucih slojeva. Imajuci sve to u vidu, nije cudo što se u pooštravanju komotnih uslova privredivanja vidi napad na stecena prava, kao što to pokazuju otpor uvodenju ekonomski pozitivnih kamata i prioritet koji se daje isplati licnih dohodaka. Za otpor ovom pooštravanju privreda nalazi dobre razloge u veliim doprinosima koje daje za izdržavanje glomazne administracije, ciji troškovi predstavljaju nepodnošljiv teret za privredu.

Zasicena ekonomskim neracionalnostima, ekonomska klima nije ostala bez uticaja i na ponašanje gradana, koji su, zahvaljujuci i zaduženju zemlje u inostranstvu, sve do izbijanja krize brzo podizali životni standard. Nagli porast licne potrošnje sa lako primetnim elementima rasipništva, ostao je u svesti gradana kao zasluženi domet. Opadanje realnog licnog dohotka, u cemu valja videti i njegovo prinudno usaglašavanje sa stvarnim nivoom produktivnost rada, doživljava se kao necije neopravdano nasilje, a ne kao objektivna nužnost. Drugacije ne može ni biti ako se godinama u zemlji troši dohodak veci od stvorenog. Uzimanjem potrošackih i investicionih kredita, kupovinom uvozne robe po niskim cenama, dodelom društvenih stanova i niskim stanarinama znacajan deo gradana dobijao je društvene subvencije. Ekonomske neracionalnosti i izopaceni ekonomski odnosi dugo traju i svuda su lako uocljivi. Zbog toga ih gradani smatraju normalnim. Svaki je u takvim odnosima, polazeci od užih interesa, tražio svoj obrazac ekonomskog ponašanja koji je za odredene grupe mogao biti i uspešan, ali je za društvo i privredu po pravilu bio poguban. Iskrslo je mucno pitanje : kako ponovo afirmisati rad kao osnovu egzistencije, društvenog i ekonomskog položaja coveka.

2. Odgovornost za buducnost Jugoslavije nalagala je da se sa izbijanjem opšte društvene krize prvo utvrde njene stvarne razmere i pravi uzroci, da bi se odmah pristupilo iznalaženju mera za izlazak iz stanja recesije i neizvesnosti. Tako se, medutim, nije postupilo. Trebalo je da produ tri godine da bi se u zvanicnim dokumentima upotrebio izraz “ekonomska kriza”. Do toga se došlo postupnim i nevoljnim priznanjem. U prve dve godine krize govorilo se o “malim”,”kratkotrajnim”,”prolaznim” nedacama, a ponajviše o “teškocama rasta”. Ovakve ocene moraju se povezati sa tvrdnjama da privredni sistem ne treba bitnije menjati vec ga samo dosledno sprovoditi. Kada su se te tvrnje pokazale neodrživim, izišlo se sa tezom da je jugoslovenska kriza po razmerama veca nego što se prvobitno mislilo, ali da je po svojoj prirodi iskljucivo ekonomska, da su njeni uzroci u spoljnoekonomskom uticaju i neadekvatnoj ekonomskoj politici posle 1976. godine. Time je istovremeno ucinjen pokušaj da se politicki cinilac izuzme kao moguc uzrocnik privredne krize, da se insistiranjem na ekonomskoj politici kao glavnom vinovniku, privredni sistem poštedi od kritickog preispitivanja. Buduci da ni taj pokušaj nije mogao trajno uspeti, ucinjen je ustupak time što se najzad prešlo na analizu politickog sistema. Na žalost, ta analiza je ne samo zaobišla kljucna pitanja politickog sistema, vec se u svom ekonomskom delu suprotstavila koncepcijama “Programa stabilizacije”.

Priznanje krize u etapama i ponovno njeno osporavanje, zbog cega se gubilo dragoceno vreme, izrazi su lutanja neodlucnosti i nespremnosti zvanicne politike da izvrši promene koje su novostvoreni uslovi zahtevali. Oklevanje da se sa pravom dijagnozom i blagovremenim merama doceka kriza potkopalo je poverenje u državnicku mudrost, politicku hrabrost i iskrene namere ljudi koji vode javne poslove, kao i u njihovu spremnost da raskinu sa zabludama koje su dovele zemlju na rub propasti. Izbegavanje da se istini pogleda u oci i otpor da se bilo šta suštinski menja ogledaju se i u tome što su tek pod pritiskom Medunarodnog monetarnog fonda bile donešene neke ekonomske mere koje su se sa manje potresa i sa vecim ucinkom morale mnogo ranije samoinicijativno preduzeti. No ništa tako ubedljivo ne govori o otporima nastojanju da se efikasno deluje kao cinjenica da vlada ne sprovodi sopstveni Program stabilizacije. Ispostavilo se da su bili u pravu oni koji su tvrdili da je taj dokument mogao biti usvojen samo zato što je suviše uopšten da bi bilo koga konkretno obavezivao. Zbog toga se predvidalo da ce njegovo sprovodenje u život naici na nesavladive prepreke u sukobima interesa republika, pokrajna i privrednih grupacija. Sa ostvarenjem ovih predvidanja rada se i nedoumica da li je Program stabilizacije zaista bio zamišljen kao akciona osnova za sanaciju privrede ili mu je namenjena politickopropagandna uloga, sracunata na ostvarivanje utiska u javnosti da se nešto ozbiljno cini na traženje izlaza iz krize, dok se u stvari daje otpor neophodnim promenama. Stabilizacioni program, koji je izražavao realisticki pristup privredi, doživeo je najveci udar od poznate Kriticke analize funkcionisanja politickog sistema, koja je rehabilitovala vec napuštenu ideologiju “dogovorne ekonomije”, u najvecoj meri odgovorne za nedace jugoslovenske privrede. Jugoslavija je doživela i to da su zvanicno usvojena i dva dokumenta sa bitno razlicitim ekonomskim koncepcijama. Možda je za održavanje postojeceg stanja to najefikasnije rešenje, ali to ne može biti rešenje za izlaz iz krize jugoslovenskog društva. Opravdanje za privredne teškoce i sporo reagovanje na krizu ponekad se traži u ogranicenim znanjima ekonomske nauke i razmimoilaženjima ekonomista u kljucnim pitanjima. Razmimoilaženja u mišljenjima ekonomista postoje i postojace u svim zemljama i vremenima, ali je stvar vlade da se opredeli kojim ce mišljenjima dati poverenje i da za svoje opredeljenje snosi odgovornost. Problem je, medutim, u tome što se od ekonomske nauke nije na pravi nacin ni tražilo mišljenje. Ona je bila prihvatljiva u meri u kojoj je racionalizovala zvanicno zauzete stavove. Zbog toga odgovorne licnosti nisu poklanjale dužnu pažnju blagovremenim upozorenjima i dragocenim predlozima koje je ekonomska nauka samoinicijativno davala. Sistematsko zapostavljanje znanja tokom citavog posleratnog perioda malo je razumljiva, a još manje razumna pojava u socijalistickom društvu, koje, u principu, nauku uzima za osnovu svog razvoja. Zapostavljanje naucnih saznanja, osobito tokom poslednje dve decenije, valja shvatiti i kao sastavni deo podredivanja privrednog razvoja i ekonomskih racionalnosti jacanju i cuvanju policentrizma i monopola društvene moci republickih i pokrajinskih vrhova kao nedeklarisanom cilju koji uživa apsolutni društveni prioritet. Taj cilj proizlazi iz simbioze nacionalizma, separatizma i vlastoljublja, a ostvaruje se nastojanjem politickog cinioca da, uz oslonac na republicku državnost, poveca svoju moc, da bude posrednik i arbitar u sopstvenoj privredi i društvu. Ovaj cilj je za širu javnost postao ocigledan tek u novije vreme kada je zlocudna dezintegracija kao dominantna tendencija u privredi i društvu dobila zabrinjavajuce razmere. Opasnost da politicki sistem evoluira u pravcu policentrizma, ukoliko se to blagovremeno ne spreci stvaranjem radnickih saveta za privredne grane na nivou citave jugoslavije, uocio je Boris kidric vec 1950. godine. Njegove sugestije, na žalost nisu prihvacene. Oglušilo se o njegovo upozorenje da, ukoliko se takvi saveti ne stvore, to vodi “u nekoliko državnih kapitalizama partikularistickih prema celini, birokratsko-centralistickih prema radnim kolektivima”. U Jugoslaviji danas postoji stanje od koga je Kidric ponajviše zazirao. Takvo stanje je plod evolucije od skoro tri pune decenije. Tokom pedesetih i prve polovine šezdesetih godina cinilo se da su demokratizacija, zamena državnih organa samoupravnim i deprofesionalizacija politike stekli cvrcu društvenu afirmaciju. Izgledi da se razvoj u tom pravcu nastavi bili su utoliko veci što je sa uravnoteženom strukturom investicija i boljim odnosom izmedu koordinacije i inicijative, privreda beležila uverljive rezultate kako u porastu proizvodnje i zaposlenosti, tako i u kvalitetu privredivanja i rastu izvoza. Produktivnost rada brzo je rasla, efikasnost investicija je bila velika, a ekonomski odnosi sa inostranstvom skoro uravnoteženi. Kao da nikakva znacajnija prepreka nije stajala na putu da se politicki i privredni sistem izgrade na osnovama koje su dale ubedljive rezultate. Istina, i u tom periodu bilo je jasno prepoznatljivih nagoveštaja separatizma i nacionalizma u obliku krilatice “svakom svoje”, “razjedinimo se da bi se ponovo ujedinili” i uporne kampanje protiv precenjenog i izmišljenog unitarizma.

Negativni obrt dogodio se sredinom šezdesetih godina kada su, neocekivano, ovi nagoveštaji postali vladajuce tendencije koje su zaustavile progresivan tok politickih promena. Neki skoro prevazideni odnosi ponovo su oživeli. Umesto da oslabe, kako se to ocekivalo, vlast i država su ojacali u republikama, pokrajnama i opštinama. To je imalo za posledicu potcenjivanje ekonomskih racionalnosti i efikasnosti kao imperativnih zahteva savremenog, civilizovanog društva. Istina, i do privredne reforme iz šezdesetih godina politika je dominirala nad ekonomijom, ali je privredni razvoj bio najvažniji politicki zadatak. No kada je politika postala sama sebi cilj, u ekonomiji se težište prebacilo sa privrednog razvoja na privredni sistem, sa formiranja dohotka na njegovu raspodelu, sa proizvodnje na potrošnju. Sve to ukazuje koliko se daleko otišlo u zanemarivanju privrednog razvoja, zapravo u odbacivanju iskustava razvijenih društava i suspendovanju ekonomske nauke. Takva mišljenja su našla najpotpuniji izraz u tezi da se zahtevi samoupravljanja i efikasnost privredivanja ne daju izmiriti.

Neuspeo pokušaj reintegracije železnica i drugih velikih sistema jedan je od cvrstih dokaza da se i najociglednije ekonomske racionalnosti žrtvuju bez mnogo kolebanja ako sužavaju uticaj republickih i pokrajinskih politickih vrhova. Medutim, u tome valja videti i snagu politickog voluntarizma koji je otklonio sve prepreke za svoje delovanje. Ozbiljne prepreke mogle su mu biti plan koji, jedan put donet, ne dopušta proizvoljnosti ni onom ko ga je doneo, kao i tržište, shvaceno kao samostalnost privrednih subkekata u donošenju odluke. Upravo zato što su voluntarizmu bili smetnja, plan i tržište su neutralisani da bi se stvorio prostor ekonomiji koja se ne oslanja na ekonomske zakonitosti i ekonomsku prinudu nego sve odnose smatra arbitrarnim. U našim prilikama privredni sistem nema za osnovni zadatak da podržava privredni razvoj i da uvažava ekonomske racionalnosti, nego da služi jacanju politickog cinioca. Pokazalo se da politicki voluntarizam ne zastaje ni pred zakonima; ako mu se oni isprece, on ih se jednostavno ne pridržava. Voluntarizam nesrecno udružuje neznanje i neodgovornost i te svoje osobine izdašno prenosi na privredu koju drži u zavisnosti i podredenosti. Nadredenost otvoreno govore politicki ljudi kao da nisu glavni vinovnici takvog odnosa.

Samoupravljanje nije zauzdalo politicki voluntarizam. Razlog je jednostavan : ono je nametnuto voljom politickih voda, za koje ne predstavlja nikakvu teškocu da mu povecaju ili smanje podrucje uticaja ili da unutar njega ostvare kontrolu. Teza da se samoupravljanje najpotpunije potvrduje u Osnovnim Organizacijama Udruženog Rada u stvari je samo izgovor da mu se ne prepusti onaj suštinski (makroekonomski) delokrug u kome se donose društvene odluke od vitalnog znacaja. Taj delokrug politicki cinioci ljubomorno cuaju za sebe. Samoupravljanje je potisnuto u šezdesetim godinama i tu je zacetak mnogih naših nevolja. Ono realno ne postoji na globalnom društvenom nivou, a nikad nije ni izgradeno kao celovit demokratski sistem, niti su iz takvog stanja izvucene konsekvence. Zbog toga je samoupravljanje ulepšavajuci princip, a ne podloga društva. Sistem je u celini nekonzistentan. U njemu nema ni pravog plana, ni pravog tržišta, niti prave države i pravog samoupravljanja.

3. Dezintegracija jugoslovenske privrede po privrednim granama i teritorijama kao antiistorijska tendencija neposredno proizilazi iz jedne šire i znacajnije antiistorijske tendencije – pretvaranja federacije kakva je zasnovana u odlukama Drugog zasedanja AVNOJA-a i prvih decenija posleratnog razvitka u svojevrsnu konfederaciju koja je institucionalizovana poslednjim uUstavom od 1974. godine. Istrija poznaje vie primera probražaja konfederacije u federaciju, kao prirodne posledice uocenih slabosti konfederacije, ali ni jedan primer preobražaja u obrnutom pravcu. Pretvaranje savezne države u državni savez utoliko je manje prihvatljivo što posle relativno cestih promena, koje su se posle rata dešavale, Jugoslavija sada ima tzv. “tvrdi” ustav ciju je promenu prakticno teško izvesti. Jedanaest godina bilo je više nego dovoljno da se uoce ogromne teškoce koje su sve posledice konfederalizma u društvenom uredenju, zbog cega se nužno i Ustav našao u središtu kritike politickog sistema.

Najznacajniji element konfederalizma sastoji se u neophodnoj saglasnosti skupština svih republika i pokrajina da bi se donela bilo kakva, pa i najmanja promena ustava, kao i u zahtevu da se odluka u Vecu republika i pokrajina smatra donetom samo ako za nju glasaju sve delegacije. U oba slucaja protivljenje jednog ucesnika u odlucivanju ima karakter veta. Ako se imaju u vidu mogucnosti zakulisnih igara u težnji da se manjini nametnu rešenja, jednoglasnosti u nacinu odlucivanja teško je uciniti principijelne ili bilo kakve druge prigovore, ukoliko se takvo odlucivanje odnosi na bitna pitanja društvenog uredenja, kako je to predvideno Ustavom. Nevolja je, medutim, u tome što je jednoglasno odlucivanje iskocilo iz ustavnih okvira i bez dobrog razloga našlo mesta kako u mnogim zakonima i propisima tako i u odlucivanju unutar privrede, kulture i sportskih organizacija. Afirmacijom republice i pokrajinske državnosti uz istovremeno išcezavanje izvornih, koordinirajucih funkcija federacije otvorene su široke mogucnosti zadovoljavanja pojedinacnih interesa na teret opštih. Ustav je naizgled pokušao da to spreci deklarativnim zahtevom da republike i pokrajine moraju vodiri racuna kako o sopstvenom razvoju, tako i o azvoju citave Jugoslavije. No, buduci da je košulja bliža od haljine, pažnja se usredsredila na sopstveni razvoj, dok je razvoj celine u najvecoj meri bio zanemaren. Ravnoteža izmedu užeg i šireg optimuma predstavlja teorijski neodrživu konstrukciju koja nije položila ispit prakse. Takve konstrukcije se nisu održale ni u drugim slucajevima. Nacionalno je nadvladalo klasno, a pokrajine su insistirale više na tome da su konstitutivni element federacije, nego da su sastavni deo Srbije. Ravnoteže ove vrste poslužile su kao sredstvo za umirenje zabrinutima za ocuvanje državne i privredne celine zemlje, ali i kao ohrabrenje separatistima svih vrsta da u praksi idu dalje u ostvarivanju svojih ciljeva. Elemenat konfederalizma je i paritetan sastav Predsedništva SFRJ, kao i drugih najviših organa. U suštini konfederalna je i ustavna odredba da savezne zakone u nacelu izvršavaju organi republika i pokrajina, što u praksi cesto vodi neizvršavanju zakona. Jako izražen elemenat konfederalizma je i u tome što republicki i pokrajinski ustavi ne moraju biti saglasni sa saveznim ustavom, vec samo ne smeju biti u suprotnosti sa njim. Za otklanjanje eventualne suprotnosti nije predvideno nikakvo pravno sredstvo. S druge strane, u slucaju uocene suprotnosti republickog i pokrajinskog zakona sa saveznim, do odluke ustavnog suda primenjuje se republicki, odnosno pokrajinski zakon.

Današnji politicki sistem Jugoslavije sve je više protivrecan disfunkcionalan i skup. On umnogostrucava glomazne mehanizme vlasti na tri nivoa, omogucavajuci silno narastanje birokratije i povecanje izdataka za opštu potrošnju. Bilo da je rec o politickim, bilo o ekonomskim pitanjima, sistem može poslužiti kao školski primer neefikasnosti. Odlucivanje u federaciji tece toliko sporo da i kad se donesu prave mere, one zbog zakašnjenja imaju polovican ucinak. Zbog sukoba ucesnika u odlucivanju cesto dolazi do potpune blokade i to ne samo na nivou federacije. Republika Srbija ne uspeva punih deset godina da donese republicke zakone. Nedovoljna elasticnost ispoljava se kako u donošenju novih odluka tako i u popravljanju ranijih rešenja. Sistem ne raspolaže mogucnostima brzog prilagodavanja novonastalim situacijama. Njegova inertnost ne dopušta jednostavne promene po kratkom postupku ako se potrebe za takvim promenama nametnu. Tome valja dodati i cesto ispoljenu nemoc saveznih organa da obezbede primenu saveznih zakona. Društveno uredenje se ocigledno nalazi u stanju paralize.

Da bi se mogle sprovesti neophodne promene, treba se osloboditi one ideologije koja u prvi plan stavlja nacionalnost i teritorijalnost. Dok u savremenom civilizovanom društvu jacaju integracione funkcije, uz punu afirmaciju gradanskih i ljudskih prava, prevazilaženje autoritarnih oblika vlasti i demokratizaciju odlucivanja, u našem politickom sistemu jacaju dezintegracione sile, lokalni, regionalni i nacionalni egoizam i autoritarna samovoljna vlast, koja masovno i na svim nivoima narušava opštepriznata ljudska prava. Sklonost ka deobama i usitnjavanju društvenih celina, borba na delu protiv moderne, demokratske, integrišuce federacije zaklanja se iza lažne ideološke parole borbe protiv “unitarizma” i “centralizma”. Ali prava alternativa “unitarizmu” i “centralizmu” nije nacionalni egoizam i policentrizam, sa vlastitim “nacionalnim” (u stvari republickim i pokrajinskim) ekonomijama, nasilnim ogranicavanjem nauke, kulture i obrazovanja na teritorijalne okvire i potcinjavanjem svih oblika društvenog života neogranicenoj vlasti republickih i pokrajinskih oligarhija. Istinska alternativa je demokratski integrativni federalizam, u kome je princip autonomije delova usaglašen s principom koordinacije delova u okviru jedinstvene celine, u kome su politicke institucije na svim nivoima društvene organizacije dosledno demokratski konstituisane, u kome je odlucivanje odredeno slobodnim, racionalnim, javnim dijalogom, a ne zakulisnom i “strogo poverljivom” kombinatorikom samozvanih i samoizabranih zaštitnika posebnih nacionalnih interesa.

Ovakav odnos prema državi i naciji blokirao je prostor za razvoj samoupravljanja. Samoupravljanje je nerazvijeno i deformisano ne samo zato što je svedeno na nivo društvene mikro-strukture, vec i zato što je potpuno podredeno organima otudene vlasti – od opština do republika i pokrajina. Dezintegrisana radnicka klasa je svedena na konglomerat kolektiva dovedenih u situaciju da se medusobno bore za raspodelu dohotka. Ne postoje organi samoupravljanja grupa preduzeca, grana i celokupne privrede koji bi racionalno regulisali proizvodnju i usmeravali privredni razvoj. Mnogobrojnim pravnim propisima sužen je na minimum slobodan prostor odlucivanja samoupravnih organa. Taj prostor je dalje reduciran samovoljnim intervencijama lokalnih vlasti u savezu sa tehnokratskim snagama. Paradoksalno je da u društvu koje sebe smatra socijalistickim radnicka klasa nema mogucnosti da se organizuje niti da bude predstavljena u Saveznoj skupštini. Koliko je nacionalni i teritorijalni princip postao nadmocan nad proizvodnim vidi se najbolje po odlucnosti kojom se odbacuje formiranje veca udruženog rada u Saveznoj skupštini. Da bi se razumeo ovaj primat nacionalnog u današnjoj praksi Saveza komunista Jugoslavije treba uzeti u obzir uticaj Kominterne na KPJ izmedu dva rata. Strategija Kominterne u tome periodu izvedena je iz ocene da se nakon izostanka proleterske revolucije u zapadnoj Evropi, komunisticke partije u istocnoj, srednjoj i južnoj Evropi moraju osloniti na nacionalne pokrete, makar ovi bili izrazito antisocijalisticki i pocivali na ideji nacionalnog, a ne klasnog jedinstva. Staljin se licno angažovao u slamanju svakog otpora ovoj strategiji (na primer u slucaju jednog od osnivaca KPJ, Sime Markovica). U tome duhu je rešenje nacionalnog pitanja formulisao i teorijski razvio Sperans (Kardelj) u knjizi Razvoj slovenskega narodnoga vrprašanja, koja je uglavnom poslužila kao idejni obrazac razvoja Jugoslavije ka konfederaciji suverenih republika i pokrajina, što je najzad i ostvareno Ustavom od 1974. godine.

Dve najrazvijenije republike koje su ovim Ustavom ostvarile svoje nacionalne programe nastupaju danas kao uporni branioci postojeceg sistema. Zahvaljujuci politickom položaju svojih lidera u centrima politicke moci, one su i pre i posle prelomnih šezdesetih godina imale inicijativu u svim pitanjima politickog i privrednog sistema. Po svojoj meri i potrebama one su krojile društveno i ekonomsko uredenje Jugoslavije. Ništa ne izgleda normalnije nego da one sada brane uredenje koje su uporno dugo stvarale, uredenje u kome vide ostvarenje najveceg dela svojih nacionalnih programa.

Vladajuca ideologija u ovim dvema republikama obavezuje njihove politicke lidere da se ne povlace pred ekonomskim interesima citave zemlje, pa i sopstvenim ekonomskim interesima, ukoliko to ogranicava njihovu politicku autonomiju.

Nikog ne treba ubedivati da separatizam i nacionalizam deluju na društvenoj sceni, ali se nedovoljno shvata da su takva opredelenja idejno omogucena Ustavom iz 1974. godine. Stalno jacanje i medusobno podsticanje separatizma i nacionalizma udaljilo je i nacije jedne od drugih, do kriticne tacke. Manipulacije sa jezikom, uterivanje naucnika i kulturnih stvaralaca u republicke i pokrajinske torove, žalosni su znaci narasle moci partikularizma. Sve nove etnogeneze, koliko su nesrecni proizvodi provincijalno zatvorene i regionalnim ideologijama pritisnute nauke, toliko su simptomaticne za udaljavanjene samo od zajednicke sadašnjosti i buducnosti, vec i od zajednicke prošlosti. Kao da je svima stalo da što pre i što dalje pobegnu iz kuce koja se ruši. Stanje duhova upozorava da se politicka kriza približila kriticnoj tacki potpune destabilizacije Jugoslavije. Kosovo je njen najocigledniji znak. Nastupi na medunarodnoj sceni poput onog u Slivnici ne ostavljaju nikog u sumnji da su pretendenti na jugoslovensku teritoriju vec definisali svoje interese.

Birokratska decentralizacija koju su poslednjih decenija sprovodili posednici politicke vlasti u ovoj zemlji istovremeno je i prepreka za razvoj demokratskih odnosa. Politicki život u Jugoslaviji se sporo i ne narocito uspešno prilagodavao mirnodopskim i legalnim uslovima. Staljinisticko i kominternovsko naslede još uvek snažno dejstvuje. Duboke tragove ostavili su odnosi unutar ilegalnog pokreta : konspiracija, unutrašnja hijerarhija, ucešce malog broja ljudi u donošenju odluka, insistiranje na idejnom jedinstvu i bespogovornom prihvatanju i izvršavanju zadataka, teške kvalifikacije (“frakcionaš”, “neprijatelj”) za bilo kakvo neslaganje ili prigovor usvojenoj politickoj liniji. Ako se tome doda težnja da se jedanput osvojena vlast odlucno brani, kako represijom, tako i negovanjem podanicke poslušnosti, onda biva razumljivo zašto su se putevi do istinske demokratije teško nalazili. Nade u demokratski razvoj silno su narasle kada se u pedesetim godinama Jugoslavija izjasnila za debirokratizaciju privrede i društva, nudeci istovremeno program socijalisticke demokratije u vidu društvenog samoupravljanja. Cuvenim stavom iz Programa SKJ…”da ništa nije toliko sveto…” nagoveštena je otvorenost prema novim idejama kojima nikakav dogmatizam ne bi smeo stati na put. Ovaj društveni program nije bio dovoljno razraden da bi bio u svemu jasan, kao što to nisu bili ni putevi do njegovog ostvarenja, ali je i pored toga široko prihvacen kao šansa za demokratski razvoj koji ce imati sluha za savremene promene i dovoljno odlucnosti da se tim promenama blagovremeno prilagodi.

Takva ocekivanja su se, medutim, do sada pokazala uzaludnim. Od sredine šezdesetih godina, dotad zapažene tendencije debirokratizacije naglo su splasnule da bi ustupile mesto decentralizaciji koja je po svojoj suštini bila birokratska. Današnji jugoslovenski politicki sistem nema ni jednu od prednosti savremenih politickih sistema. On nije ni liberalna demokratija, niti demokratija saveta, a nije ni prosvecen birokratski sistem. Njemu nedostaju i politicka sloboda i neposredno ucešce gradana u politickom životu i funkcionisanje sistema po unapred utvrdenim pravilima i normama. Celokupni sistem konstituisan je na principu aktivnosti vrhova politicke hijerarhije i beznadežnoj politickoj pasivnosti naroda. Savezno vece Skupštine SFRJ savezno je samo po nazivu. I u njemu su predstavljene republike i pokrajine, a ne gradani savezne države, nezavisno od republicke i pokrajinske pripadnosti. U Skupštini SFRJ ne postoji posebno vece (Vece udruženog rada) u kome bi bila zastupljena jugoslovenska radnicka klasa. Neposredni izbori kao veliko civilizacijsko dostignuce ustupili su mesto posrednim izborima. Uvodenje delegatskog sistema pokazalo se kao nefunkcionalno. Politicko manipulisanje gradanima održava se uspešno i stalno. Narod se povremeno poziva da “plebiscitarno” potvrdi izbore koje je prethodno izvršila vladajuca hijerarhija iza politicke scene. Nedemokratski izborni sistem dovodi birace u položaj da ne znaju koga biraju, bolje reci za koga glasaju, a delegate da nemaju kome da polažu racuna za svoj rad.

U stvari, politicki sistem Jugoslavije je mešavina ostataka stare politicke države i autoritarne države nasledene iz stare politicke države i autoritarne države nasledene iz istorije tzv. “realnog” socijalizma na Istoku. Takva mešovita država nesposobna je za stvaranje, za neophodne promene i prilagodavanje svojih institucija i ciljeva društvu koje se stalno menja. Blokirana politicka organizacija postaje organizacija cuvanja status quoa, održavanje neproduktivne, neinventivne profesionalne politike i negativne selekcije lojalnih i nekompetentnih kadrova.

Demokratizacija je bitan uslov kako za izlaz iz duboke krize, tako i za neophodan društveni preporod. Jugoslaviji nije potrebna demokratija na recima koja ništa ne menja, vec demokratija svesti i društvenih odnosa. Zahtev za autenticnim demokratskim sistemom utoliko je znacajniji što je naša društvena svest partikularisticka i usitnjena. Istinsku demokratizaciju teško je zamisliti bez alternativnih koncepcija razvoja. Jedino pod pritiskom izgleda da ce, zbog promašenih koncepcija ili neuspešnog rada, drukcija koncepcija i njeni protagonisti dobiti poverenje, moguce je postici toliko neophodnu odgovornost. Demokratski centralizam ima opravdanje ako manjina u procesu donošenja odluke bude ravnopravan partner u dijalogu, ako je argumentima poražena i nadglasana posle istinski demokratske rasprave. Tim putem se nije išlo. Svako drugacije mišljenje se proglašavalo za frakcionaško. Duboko usadenu nespremnost za promene najbolje pokazuje otpr predlozima da se za jedno izborno mesto ostave dva ili više kandidata, iako to bez alternativnih koncepcija ne bi moglo ugroziti unapred utvrdenu politicku liniju. Medutim, znacaj eventualnog takvog poteza je ogroman ako se posmatra sa gledišta kadrovskog monopola politickog vrha koji bira delegate da bi ovi njega izabrali. Stanje je takvo da se unutar republika i pokrajina obrazuju neformalne grupe za osvajanje što uticajnijih položaja. Isto tako, i na nivou Jugoslavije umesto principijelne i argumentovane borbe mišljenja, formiraju se koalicije radi zadovoljenja republickih i pokrajinskih interesa i samostalnog monopolistickog položaja politickih garnitura u njima.

Postoje, medutim, i drugi vidovi politicke skucenosti gradana. Pokušaji da se ucini toliko neophodan korak u pravcu oslobodenja misli i reci dali su do sada skromne rezultate. Ne da se, istina, sporiti da se u javnim glasilima slobodnije raspravlja, cak i o nekim temama koje su donedavno bile pod zabranom. Iz politickih izvora dopire poneki glas o potrbi dijaloga, o tome da u razlicitim shvatanjima ne treba gledati ništa neobicno. To, na žalost, ne znaci da javno izgovorena rec obavezuje nosioce moci. Javna rec je ostala potpuno nemocna i ostaje bez ikakvog dejstva i kada saopštava krupne istine. Javno mnjenje nije korektiv, niti sagovornik u dijalogu. Cak ni naucno i strucno mišljenje ne uspeva da se nametne svojim argumentovanim ocenama i sugestijama ako su one drukcije od utvrdenih mišljenja i stavova politickih cinilaca.

Koliko je uloga javnog mnjenja beznacajna, najbolje se vidi po lakomislenom zaduživanju u inostranstvu i velikom broju promašenih investicija. Kuriozitet je da se nije znalo koliko i kojim sve stranim poveriocima duguje Jugoslavija, pa se za utvrdivanje pravog stamja morala angažovati strana firma. Posebno je pitanje zašto se velicina duga skrivala od naroda. Danas se zna koliki je dug stranim poveriocima, ali javnosti nije poznato kolike je kredite dala Jugoslavija i da li se oni uredno vracaju. Resprava o nuklearnim centralama pokazuje da se nastavlja sa nedemokratskom praksom u donošenju investicionih odluka i zaduženja u inostranstvu. No, nije rec samo o pojedinim odlukama nego i o odsustvu osnovne demokraticnosti u razrešenju nedoumice da li zadržati ili menjati politicki i privredni sistem. Nije sporno da su javno i strucno mnjenje odlucno za radikalne promene, no takvo raspoloženje ostaje neobavezno za politiku. To je i najbolji dokaz da nisu izgradeni demokratski kanali kojima se prenose obavezujuce poruke politickim vrhovima. Što se, pak, tice verbalnih delikata i njihovog proizvoljnog tumacenja, nijedno društvo koje teži da bude demokratsko ne može biti ponosno na ta kompromitujuca sredstva represije.

Bio bi to civilizacijski, a ne samo demokratski zahtev da te represije zauvek nestanu. Pojacana represija bi itekako dobro došla u onosu na privredni i drugi kriminal. Što represije ima suviše tamo gde ne treba, a malo gde je neophodna, razloge valja tražiti i u tome što se država rukovodi ideološkim pobudama i kriterijama kao primarnim. Dezorganizovana preko svake razumne granice, država se degenerisla u institucionalni oblik republickog, pokrajinskog i opštinskog voluntarizma. Mnoge nevolje proizlaze iz toga što ne postoji dobro organizovana i demokratski kontrolisana država sa strucno kompetentnom i društveno odgovornom administracijom za sprovodenje usvojene politike. Za sada odredene ekonomske funkcije države niko drugi ne može uspešno obavljati. To se pre svega odnosi na dugorocno planiranje, fiskalnu i monetarnu politiku, kao i politiku dohotka. Ovakva država je neophodna društvu da bi se ono oslobodilo paralelnog olucivanja. Kako stvari danas stoje, oni koji formalno nemaju vlast u stvari odlucuju, a oni koji formalno imaju vlast stvarno ne odlucuju. Društvo nece utemeljiti odgovornost ukoliko se ne oslobodi neformalnog odlucivanja koje je uvek van vida i kontrole javnosti.

Kicmu politickog sistema cini Savez komunista Jugoslavije cije rukovodstvo ima apsolutni monopol društvene moci. Postoje pouzdana saznanja da se podleglo iskušenjima ovog monopola, da Savez komunista živi od revolucionarne rente, da je on u velikoj meri privatizovan, da u njemu postoji hijerarhizovana struktura profesionalnih kadrova koja se održava licnom lojalnošcu pretpostavljenima i bezuslovnom poslušnošcu, da se demokratski centralizam svodi na to da rukovodioci odlucuju, a clanstvo bespogovorno izvršava te odluke. SKJ je srastao sa državom. Od idejno vodece on je postao rukovodeca partija. Svi ovi nedostaci demokratije unutar Saveza komunista prenose se na društvo u celini. Pretenzije Saveza da bude društvena avangarda ocigledno nisu u skladu sa nesredenim stanjem u njemu. Takvo stanje je moglo biti neposredan povod za svestrano preispitivanje svih odnosa u društvu, kao što se to pokušalo u SSSR-u i Kini posle smrti Staljina i Maocetunga. To se, medutim, nije dogodilo. Potreba temeljnog preispitivanja se stalno osporavala, utoliko više što su tendencije pogoršanja to upornije zahtevale. Cak ni veci deo kratkorocnih mera sa neposrednim ucinkom nije bio preduzet. Umesto energicnog delovanja vode se duge i neplodne rasprave kojestvaraju samo privid aktivnosti. Na obilje uopštenih preporuka niko se više i ne osvrce. Ako postoji nebriga za probleme koji zbog hitnosti ne trpe odlaganja, ta nebriga je bila i veca za pitanja koliko je jugoslovensko društvo u tokovima savremene civilizacije i da li je dovoljno pripremljeno da se ukljuci u trecu tehnološku revoluciju.

Ova pitanja se ne bi postavljala da se revolucionarni pokret nije pretvorio u partiju poretka, da pogled vladajucih snaga jugoslovenskog društva na sopstveno bice nije zbog toga postao duboko konzervativan. O strukturi društva i radnicke klase oporno se održavaju davno formirana shvatanja koja bitno odstupaju od savremene stvarnosti. Konzervativizam se, naravno, ne ispoljava samo u isticanju mesta i uloge fizickih radnika koje, uzgred bude receno, društvo nije afirmisalo u meri koliko je to potrabno i moguce u socijalizmu, vec se ponajviše izražava u tome što se sa velikim podozrenjem gleda na strucnjake i stvaraoce koji i brojno i po svom kreativnom doprinosu dobijaju sve znacajnije mesto u razvijenim zemljama. Radnicka klasa ne može dugo ostati istinska avangarda ako se njen intelektualni deo smatra nepouzdanim saputnikom revolucije. Ograniceno poverenje koje se poklanja inteligenciji možda se najsudbonosnije vidi u gubljenju koraka sa tehnickim progresom. Promišljanja o proizvodnim odnosima, donošenju investicionih odluka, organizaciji i razvoju proizvodnje ne izlazi iz misaonog horizonta druge tehnološke revolucije koja je na putu da side sa istorijske scene. Pravi trenutak za ukljucenje u trecu tehnološku revoluciju je, po svemu izgleda, propušten.

Nedostaci politickog sistema toliko su mnogobrojni i veliki da predstavljaju središte potresa u citavom jugoslovenskom društvu. Uklanjanje tih nedostataka mora zapoceti sa temeljnim preispitivanjem Ustava i to bez ikakvih predubedenja i ideoloških opterecenja. Pobude za takva preispitivanja ne leže samo u slabostima politickog sistema, vec i u suštinskim ekonomskim nedostacima Ustava kao što su : neadekvatni sadržaji i institucionalizacije društvene svojine, pogrešno postavljeni odnosi izmedu celine i delova, nefunkcionalnost samoupravnog mehanizma, naucna neutemeljenost principa dohotka, nedovoljno i nedosledno razvijen koncept plansko-tržišnog mehanizma, pogrešno opredeljeni položaj i odgovornost osnovne organizacije udruženog rada i sl.

U pravnoj nauci postoji visok stepen saglasnosti da ustav svake zemlje mora biti kratak, sa jasno izraženim osnovnim nacelima društvenog uredenja, precizno utvrdenim pravima i obavezama tako da ih svaki gradanin može bez teškoca razumeti i lako upamtiti. Takav ustav nije samo plod iskustva i saznanja do kojih je došla pravna nauka, nego proizlazi i iz prava gradana da u demokratskoj i civilizovanoj zemlji imaju takav ustav. Naš Ustav iz 1974. godine nije se držao navedenih nacela. Težnja da se u svakoj prilici dokazuje originalnost u traženju društvenih rešenja, ukoliko nije u pitanju i svesno zamagljivanje, imala je za posledicu da Jugoslavija dobije najduži ustav na svetu. U njemu su našla mesta i takva minorna pitanja, kao što su nacin rešavanja stambenog pitanja vojnih lica ili kako se postavljaju poslovode, kojima je mesto u zakonskim ili podzakonskim aktima. Neodgovarajuca terminologija cini ustavni tekst nerazumljiv za obicne ljude, i ne samo za njih. Recenice sa preko sto reci, clanovi koji obuhvataju više strana teksta, neujednacena i pogrešna upotreba termina ukazuju na nedozvoljeno nizak nivo zakonodavne tehnike. To istovremeno pokazuje da pravna nauka nije izvršila dovoljan uticaj na tekst Ustava.

4. Uporedo sa ekonomskom i poltickom krizom, i moralna kriza teško pritiskuje jugoslovensko društvo. Njeni mnogobrojni uzroci imaju duboke istorijske korene. Ali u svojoj suštini, u ideološkom društvu kakvo je naše, moralna kriza izazvana je ideološkom krizom, porazima ideološkog programa revolucije, odstupanjima od proklamovanih socijalistickih ciljeva i nacela, nesaglasnošcu reci i dela politickog vodstva, neizgradenim pravnim poretkom, lošim i zavisnim sudstvom, birokratskom samovoljom i privilegijama, moralnim konformizmom i podsticanim karijerizmom, odsustvom slobodne i otvorene kritike pojava, ideja, nosilaca vlasti i javnih funkcija, dakle, nepostojanjem demokratskog javnog mnjenja kao dejstvujuce moralne savesti društva. Bujici migracija sa sela i iskušenjima koja ona sobom nosi, ova praksa se nije suprotstavila politikom civilizacijskog prilagodavanja, sa jasno postavljenim normama ponašanja i morala. Svuda prisutna usitnjena, seljacka svest inspirisana shvatanjem da je sve dozvoljeno što nije izricito zabranjeno, i sa sklonošcu da uvažava samo neposredne interese, dok one udaljenije i posredne potpuno zanemaruje, mogla je dugo opstojavati da bi se u kriznim uslovima iskazala kao snaga koja temeljno razara moral, stvarajuci široke mogucnosti za kriminal i druge pojave koje je teško dovesti u sklad sa vrednostima socijalistickog društva. Nasrtaji na društvenu imovinu svuda se srecu, a krade, utaje i korupcija postale su deo redovnih dopunskih prihoda za tako veliki broj gradana da se ta vrsta prihoda mora uzeti u razmatranje pri oceni visine licne potrošnje. Nije bez dejstva ni uzor koji pruža cesto nekažnjeno kršenje zakona od strane radnih organizacija, pa ponekad i administrativnih ustanova. Privilegije se uporno održavaju uprkos jednodušnoj osudi u narodu. Svest o poštenom radu gotovo ne postoji. Malo je onih koji sebi postavljaju pitanje šta su i koliko su uradili za dohodak koji primaju. Uslovi privredivanja su neujednaceni, što vodi napuštanju principa nagradivanja prema radu. Licni dohoci po preduzecima cesto zavise manje od rada, a više od necije veštine da se izbori za vece cene ili niže doprinose. Sistematsko pokrivanje gubitaka jednih iz sredstava koja su zaradili drugi destimulativno delije na obema stranama. Relativno veliki broj ljudi stekao je bogatstvo na legalan nacin mimo rada. Povecanje socijalnih razlika koje proizlazi iz nesredenog stanja u privredi i društvu utoliko je ekonomski nepodnošljivije i moralno neopravdanije što se dogada u složenim uslovima krize. Na moral masa razorno deluje i nezaposlenost. Nepotizam je sveopšta pojava, davanje prvenstva rodacima prilikom zapošljavanja postalo je skoro obicajno pravo. Nezaposlenost je težak društveni problem ne samo zato što je veliki broj mladih ljudi bez samostalne egzistencije, vec i zato što veliki deo stanovništva, sa starosnom i kvalifikacionom strukturom boljom od one koju imaju zaposleni, ostaje neproduktivan iako bi njihovo odgovarajuce ukljucivanje umnogome poboljšalo stanje. Mucni su i demoralizacija tih ljudi i njihovih porodica, beznade ucenika i studenata koji se školuju bez izgleda na zaposlenje, kao i psihologija onih koji, dobivši najzad posao nakon višegodišnjeg cekanja, gledaju u njemusamo uhljebije, lišeni ambicija da se obeleže znacajnim radnim doprinosom, utoliko više što su se tokom cekanja iskljucili iz struke i zaboravili veliki deo naucenog. Nije manje pogubni ni delovanje tzv. privremenog rada u inostranstvu. U narodu je zavladalo uverenje da se poštenim radom u samoj zemlji ne može pristojno zaraditi ni dobro živeti. Gubi se ne samo vera u savestan rad, vec i u socijalizam, ciji oreol temni pred reputacijom sistema gde rade gastarbajteri. Gubljenje poverenja i niska motivisanost jasno su vidljivi izraz moralne krize. Opšta mobilizacija svih narodnih snaga u rešavanju postojecih društvenih problema zasad nije moguca. Širim slojevima nedostaje jasna svest o smislu angažovanja i samožrtvovanja za opšte društvene ciljeve. Zvanicna ideologija koja umesto stvarnog socijalistickog programa nudi prazne politicke proklamacije uveliko je iscrpla svoje mobilizatorske mogucnosti. Jaz izmedu socijalistickih principa i okoštale stvarnosti toliko je dubok da masovno rada apatiju, privatizaciju i sve vece ogorcenje. Reforme koje bi danas mogle popraviti društvenu klimu i možda obrnule tokove kretanja, nece biti dovoljne sutra. Razaranje sistema vrednosti, koje je bilo temeljnije ukoliko je vreme više odmicalo, ne odnosi se samo na moralne norme. Stanje je takvo da je gotovo nepoznata lestvica vrednostiza koje se jugoslovensko društvo zalaže. Horizont potreba nikad nije ozbiljno otvoren za demokratsku raspravu. Zbog toga se prioriteti potreba spontano obrazuju, pretežno pod uticajem potrošackog mentaliteta. Ta psihologija povezana sa neobuzdanim primitivizmom silno je ojacala sklonost prema šundu u literaturi, muzici,filmu i zabavi svake vrste. Razvijanje te sklonosti cak se i svesno i sistematski podstice posredstvom štampe, radija i televizije. Pod pritiskom agresivnog šunda koji suvereno vlada na sceni, prave kulturne vrednosti su ostale bez šireg uticaja, uprkos mnogih i znacajnih dela jugoslovenskih stvaralaca. Malo je smišljenih napora da se ta dela privedu širem krugu gradana. Kriza kulture nije samo u tome što su prave društvene vrednosti u susretu sa šundom nekonkurentne. Kultura se sve više regionalizuje, razbija se njeno jugoslovensko i univerzalno znacenje, ona se dobrim delom stavlja u službu republickih, pokrajinskih, državnih aspiracija na sopstveno vlastelinstvo i na tom podrucju. Opšta provincijalizacija kulture snižava kriterijume vrednosti i dopušta mnogo vecu društvenu afirmaciju manje darovitih stvaralaca. Duboko uvreženi u provincijalnoj kulturi, separatizam i nacionalizam postaju sve agresivniji.

5. Ova svestrana i duboka kriza jugoslovenskog društva otvara mnoga pitanja, od kojih se narocito izdvajaju sledeca dva : Šta se desilo sa projektom izgradnje novog društva za koji su pale tolike žrtve ? Gde se mi danas nalazimo u odnosu na modernu evropsku civilizaciju ? Objektivna naucna analiza, slobodna kako od ideološke apologetike (koja se opire bilo kakvim promenama sistema) tako i od ideološkog skepticizma (koji odbacuje sistem u celini, i od samog njegovog pocetka) pokazuje svu protivrecnost posleratnog razvitka i objašnjava zašto su iza perioda uverljivog materijalnog rasta, postepene demokratizacije i duhovne emancipacije sledili društveni sukobi u kasnim šezdesetim godinama, restauracija autoritarnosti u ranim sedamdesetimm gubljenje stabilnosti i strukturnih proporcija, materijalna stagnacija i sve veca duhovna dezorijentacija kao krajnji ishod. Pad do kojeg je došlo ne bi bio tako težak i trajan da je on posledica samo jedne pogrešne politike. Nova politicka strategija u šezdesetim godinama nije samo projekt privredne reforme vec i kraj procesa politicke i ekonomske demokratizacije, razotudenja politike, dugorocnog usmeravanja društvenog razvoja, izgradnje jedinstvene federacije. Novi društveni projekat afirmacije grupnog i nacionalnog egoizma vodio je nepomirljivom sukobu sa dotad priznatim moralnim vrednostima i sve vecoj demoralizaciji u masama naroda. Da bi se objasnilo zašto je nakon uspešnog razvoja u periodu 1953-1965 došlo do fatalnog preloma 1965. godine morali bi se uzeti u obzir mnogi cinioci : davanje izrazite prednosti individualnim i grupnim interesima nad opštim, materijalisticke aspiracije nove srednje klase, dominacija interesa najrazvijenijih republika, odbrana politokratskog monopola moci pred rastucim pritiskom za dalje demokratske reforme, žilavi otpori koje je emancipaciji pružila patrijarhalna tradicija. Od spoljašnjih cinilaca valja narocito imati u vidu pritiske velikih sila koji su u sferi politike podržavali autoritarnost, a u sferi privrede težili, i na kraju uspeli, da dovedu zemlju u nezavidnu tehnološku i ekonomsku zavisnost. Pri svem tom ne bi moglo zadovoljavati objašnjenje koje bi idealizovalo projekt revolucionarnog preobražaja i nesumnjive uspehe u toku prve dve decenije posleratnog razvoja, i koje bi kasnija lutanja i padove shvatalo kao prostu deformaciju tog projekta od strane vladajucih subjekata. Prava je naucna istina da postoje ogranicenosti i u samom tom projektu – kako u pocetnoj viziji, koja (pored svih svojih humanistickih i emancipatorskih ideja) prenaglašava ulogu nasilja i diktature u prelaznom periodu, tako i u nacinu na koji je ta vizija bila protumacena i primenjena u našoj zemlji pod pritiskom staljinizma i kominternovskog nasleda. Uspešan otpor staljinizmu mobilisao je znacajne društvene snage, koje su obezbedile nacionalnu nezavisnost, industrijalizaciju zemlje, zavidan privredni rast u periodu 1953- 1956, pocetne oblike samouprave i duhovno oslobadanje od uskih ideoloških okvira u oblasti kulture. Ipak, jednom uspostavljeni hijerarhijski odnosi nisu mogli biti prevazideni. Oni su se pokazali kao neprekoraciva granica procesa demokratizacije. Taj proces je tolerisan i podstican dok je oslobadao stvaralacke snage na nivou društvene mikro-strukture i u oblastima delatnosti udaljenih od politike. On je strogo kontrolisan kad se proširio i na politicke institucije – zahtevom za deprofesionalizacijom i debirokratizacijom politike, a odlucno je zaustavljen kada je ugrozio centre politicke moci – zahtevom za slobodnijim izborima i za pretvaranjem organa države u organe samoupravljanja. Privredna reforma 1965. godine u suštini je promena osnovnog strategijskog pravca društvenog razvoja : projekt politicke demokratizacije zamenjen je projektom ekonomske liberalizacije. Ideja samoupravnosti, cija je suština razotudenje politike, zamenjna je idejom decentralizacije, koja je dovela do uspostavljanja regionalnih centara otudene moci.etika solidarnosti i socijalne pravde zamenjena je duhom possivnog individualizma i apologijom grupnog interesa. Politicki voluntarizam, smeo i dinamican u prvim posleratnim decenijama, kada je mogao racunati sa masovnom podrškom naroda, postaje sad statican i odlucan u odbrani sistema, cak i onda kad postaje ocigledno da je taj sistem nekonzistentan i neefikasan. Osnovni problem jugoslovenskog društva nije u tome što je nepotpuno i deformisano ostvaren istorijski projekt, nastao u oslobodilackom ratu. Sudbina je svih projekata u dosadašnjoj istoriji da je njihovo ostvarenje bilo praceno elementima restauracije i da je na kraju dovodilo do raznovrsnih mešavina starog i novog društva. Medutim, i pored toga što nisu ispunili sve svoje emancipatorske ciljeve takvi hibridi su se dokazali kao napredne civilizacijske tekovine koje su omogucavale izlazak iz krize i ubrzan društveni razvoj. U istoriji dosad nezapamcen jaz izmedu normativnih proklamacij i stvarnosti daje jugoslovenskom društvu jedno od bitnih obeležja. Prema zvanicnoj ideologiji jugoslovensko društvo je vec prevazišlo sve tekovine moderne civilizacije, i na Zapadu i na Istoku : ostvarilo je najviši oblik demokratije, samoupravljanjem obezbedilo vlast radnicke klase, postiglo bratstvo i jedinstvo naroda, ukinulo etatizam, prvi put u svetu dokazalo mogucnost postojanja efikasne tržišne privrede u socijalizmu. U stvarnosti se naše društvo nalazi ispod nivoa moderne civilizacije. U Jugoslaviji se osnovna gradanska prava licnosti još uvek mogu nekažnjeno kršiti, izbori funkcionera su fikcija, sudska vlast je zavisna od izvršne, sloboda reci, organizovanje i javno manifestovanje su ogranicene birokratskom samovoljom i zakonskim propisima koji omogucavaju proganjanje mišljenja razlicitih od zvanicnog. Radnicka klasa nema legalno pravo samoorganizovanja i štrajka, i ne vrši nikakav stvarni uticaj na politicko odlucivanje. Nacionalne odnose karakterišu sukobi suprotstavljenih interesa, eksploatacija i slaba saradnja autarkicnih nacionalnih ekonomija. O jedinstvenoj politici razvoja i o jedinstvenom tržištu ne može se više ni govoriti ozbiljno. Etatizam nije ukinut vec je prenet na republicki nivo, gde je on iracionalniji i zlocudniji. Kad su se vec 1967-1968 javile neželjene posledice : spoj inflacije, stagnacije i nezaposlenosti, cela loše smišljena “privredna reforma” je napuštena i nikad se nije dospelo do moderne tržišne privrede regulisane instrumentima jedne celovite razvojne politike. Za razliku od drugih savremenih mešovitih društava, specificna jugoslovenska mešavina elemenata predmodernog autoritarnog društva, gradanskog društva i socijalizma, definitivno uoblicena Ustavom od 1974, ne poseduje minimum potrebne koherentnosti da bi obezbedila dalji društveni razvoj. Bez promene tog Ustava i na njemu izgradenog politicko-ekonomskog sistema nemoguce je rešiti nijedan suštinski današnji problem našeg društva, nemoguce je zaustaviti sadašnji proces dezintegracije i pada u sve dublju krizu. Neophodno je tragati za rešenjima imajuci u vidu sledece velike civilizatorske principe koji su neophodni uslov uspona modernog društva. a) Suverenost naroda – U samom temelju moderne civilizacije nalazi se ideja da je najviši izvor politicke moci sam narod, da je jedini legitimni politicki autoritet onaj koji potice iz slobodno izražene volje naroda, pa da prema tome ne postoji moralni i pravni osnov da bilo kakva elita (po milosti božijoj, po krvi, religiji, rasi, klasi, ideološkoj pripadnosti, istorijskim zaslugama ili bilo kakvom drugom opravdanju) prisvoji sebi pravo da govori, odlucuje i služi se silom u ime naroda. Narod može samo prepustiti politicku vlast na odredeno vrene svojim predstavnicima, s pravom da ih bira, kontroliše i smenjuje, a po potrebi i silom zbacuje – ukoliko prekrše “društveni ugovor” i umesto opštih narodnih interesa pocnu da slede svoje posebne interese. Princip suverenosti naroda afirmisala je politicka filozofija i praksa demokratskih revolucija osamnaestog veka. Medutim, krajnje radikalne konsekvence ovog principa izvela je socijalisticka teorija. Ako je monopol ekonomske moci takode jedna od osnova za obrazovanje elita koje se mogu nametnuti društvu i postici punu kontrolu nad njegovim politickim životom, onda su s principom suverenosti naroda nespojive i sve institucije koje omogucuju taj monopol, bilo da je to kapital ili birokratska država. U tom smislu bi puna suverenost naroda bila ostvarena tek u jednom besklasnom društvu u kome bi i politicki i ekonomski i kulturni život bio organizovan na demokratski nacin. Pretpostavka takve demokratije (“demokratija saveta” ili “integralne samouprave”) je slobodan izbor i smenjivost svih funkcionera, javna kontrola nad njihovim radom, podela vlasti, odsustvo birokratskih privilegija. Ti preduslovi su odavno ostvareni u modernom društvu. Jugoslavija taj nivo još nije dostigla iako je vec davno proklamovala ideje samoupravnosti, debirokratizacije i deprofesionalizacije politike. b) Samoodredenje nacije – U modernom društvu je svako politicko ugnjetavanje i diskriminacija na nacionalnoj osnovi civilizacijski neprihvatljivo. Jugoslovensko rešenje nacionalnog pitanja je u pocetku moglo biti shvaceno kao primeran model mnogonacionalne federacije u kojoj je princip jedinstvene države i državne politike bio uspešno spojen s principom politicke i kulturne autonomije nacija i nacionalnih manjina. U toku poslednje dve decenije sve više je slabio princip jedinstva i prenaglašavan je princip nacionalne autonomije, koji se u praksi pretvorio u suverenost delova (republika, koje po pravilu nisu nacionalno homogene). Slabosti koje su od pocetka bile prisutne u modelu, postajale su sve vidljivije. Sve nacije nisu ravnopravne : spska nacija, na primer, nije dobila pravo na vlastitu državu. Delovi srpskog naroda, koji u znatnom broju žive u drugim republikama, nemaju prava, za razliku od nacionalnih manjina da se služe svojim jezikom i pismom, da se politicki i kulturno organizuju, da zajednicki razvijaju jedinstvenu kulturu svog naroda. Nezaustavljiv progon Srba s Kosova na drastican nacin pokazuje da ona nacela kaja štite autonomiju jedne manjine (Albanaca) nisu primenjena kad su u pitanju manjine u okviru manjine (Srbi, Crnogorci, Turci i Romi na Kosovu). S obzirom na postojece oblike nacionalne diskriminacije današnja Jugoslavija se ne može smatrati modernom i demokratskom državom. c) Ljudska prava – Moderna epoha pocinje afirmacijom ljudskih prava. To su prvobitno bila gradanska prava : na slobodu misli, savesti, govora kretanja, dogovora, organizovanja, javnog manifestovanja, demonstracija, izbora svojih predstavnika. U našem veku gradanskim pravima su dodata socijalno-ekonomska prava : pravo na rad, na slobodan izbor zanimanja, na školovanje, na jednaku nagradu za jednak rad, na socijalnu sigurnost. Generalna skupština Ujedinjenih nacija je formulisala sva ova prava u svojoj Univerzalnoj deklaraciji o pravima coveka prihvacenoj 10. decembra 1948. godine. Naša zemlja je jedna od država clanica koje su donele ovu deklaraciju; Jugoslavija je takode potpisnica Helsinških dogovora i svih slicnih medunarodnih dokumenata. Nesumnjivo je da ima dosta savremenih država koje se u pogledu stepena ostvarivanja ljudskih prava nalaze ispod naše zemlje. Ali i u nas se još ovek gone “verbalni delikti”, zabranjuju i uništavaju knjige i skidaju sa repertoara pozorišne predstave koje su “idejno neprihvatljive”, sputava se javno iznošenje mišljenja, zabranjuje se organizovanje, manifestovanje i demonstriranje, korišcenje ustavnog prava na slanje protestnih peticija državnim organima kvalifikuje se kao neprijateljski akt, proganjaju se inicijatori protestnih obustava rada, izbori funkcionera se pretvaraju u farsu samoimenovanja. Dok se sve to dogada ne možemo se smatrati civilizovanim i prosvecenim društvom. d) Racionalnost – Moderno doba je doba racionalnosti. Društvene ustanove i nacin organizovanja celokupnog društvenog života moraju položiti ispit pred sudom razuma. Nije to uvek racionalnost ciljeva : velika slabost naše epohe je razdvajanje politike, etike i nauke. Ali instrumentalna racionalnost i sposobnost pronalaženja adekvatnih sredstava za jednom usvojen ciljeve i efikasno sprovodenje u život odredene politike jeste conditio sine qua non svake moderne države. To, dalje, znaci da je svaka moderna država veliki sistem ciji se pojedini delovi na jedinstven nacin regulišu, uskladuju i usmeravaju, da su pravila igre jasna, stabilna i promenljiva samo nakon ozbiljnog proucavanja i pripreme, da se državni cinovnici biraju pre svega po kriterijumu kompetentnosti i licnog integriteta, da se donošenj odluka u najvecoj meri oslanja na pouzdane informacije i analizu troškova i verovatnih dobiti. Ni jedan od tih uslova racionalne politike nije u nas zadovoljen : našu državu cine osam odvojenih i slabo povezanih sistema, jedinstvena politika razvoja ne postoji, a i kad bi na papiru i postojala ne bi se mogla realizovati u praksi; pravila igre se stalno ad hoc menjaju i u najboljem slucaju se mogu znati samo za jednu godinu unapred; funkcioneri se biraju pre svega na osnovu kriterijuma lojalnosti, pa su u velikoj meri nekompetentni i povodljivi; odluke se donose na brzinu, proizvoljno i pristrasno, bez prethodne javne diskusije, na osnovu nepouzdanih, jednostranih informacija i ne uzimajuci u obzir moguce alternative. Dok ovakav neracionalan stil rada preovladuje u našoj politici, mi se ne možemo smatrati modernim društvom. Iz ove analize sledi da su politicka demokratizacija i korenita kadrovska obnova, istinsko samoodredenje i ravnopravnost pripadnika svih jugoslovenskih naroda, ukljucujuci i srpski, puno ostvarenje ljudskih, gradanskih i socijalno-ekonomskih prava, i dosledna racionlizacija jugoslovenskog politickog sistema i politike razvoja oni neophodni preduslovi bez kojih se ne može ni zamisliti izlaz iz sadšnje krize jugoslovenskog društva. Položaj Srbije i srpskog naroda

6. Mnoge nevolje koje muce srpski narod iznikle su u prilikama koje su zajednicke svim jugoslovenskim narodima. Medutim, srpski narod pritiskuju i druge nedace. Dugorocno zaostajanje razvoja privrede Srbije, neregulisani državno-pravni odnosi sa Jugoslavijom i pokrajinama, kao i genocid na Kosovu, pojavili su se na politickoj sceni sa udruženom snagom koja cini situaciju napetom, ako ne i eksplozivnom. Ova tri mucna pitanja, koja proizilaze iz dugorocne politike prema Srbiji, svojom dramatikom ugrožavaju ne samo srpski narod, vec i stabilnost citave Jugoslavije. Zbog toga se ona moraju naci u središtu pažnje. Nije trebalo mnogo znanja i podataka da se utvrdi dugogodišnje zaostajanje privrede Srbije. Ipak je to zvanicno ucinjeno tek u Planu 1981-1985., u kome je bilo zapisano da ce se u tom razdoblju preduzimati mere za zaustavljanje takve tendencije.Ta je obaveza brzo pala u zaborav. Petogodište je prošlo u novom ispitivanju da li Srbija gubi korak u razvoju. Nalazi su, medutim, argumentovano potvrdili ono što se i ranije znalo, da se po relevantnim pokazateljima njena privreda stalno krece ispod jugoslovenskog proseka uz sve vece zaostajanje. Usporeniji razvoj nije imao dovoljno snage da savlada ekonomsku nerazvijenost na delu njene teritorije na kojoj živi 1.5 miliona stanovnika sa narodnim dohotkom po stanovniku preko 30% nižim od odgovarajuceg dohotka u tri nedovoljno razvijene republike. Ispitivanja nisu ostavila ni trunku sumnje da je relativno zaostajanje Srbije prvenstveno nastalo zbog manjih investicija po stanovniku, a ne zbog slabije efikasnosti investicija. Prema zvanicnim statistickim podacima efikasnost investicija je u Srbiji za citav posleratni period niža samo od one u Sloveniji i Vojvodini, a tokom poslednje decenije (period 1976-1983) najviša je u Jugoslaviji. Veca efikasnost mogla je samo delomicno nadoknaditi gubitak društvenog proizvoda zbog manjih investicija, ali nije bila u stanju da sprijeci formiranje vrednosti osnovnih sredstava po stanovniku na nivou od svega 80,5 % jugoslovenskog proseka, što je cak niže od Crne Gore i Bosne i Hercegovine, dveju republika koje imaju status nerazvijenih. Tokom citavog posleratnog perioda privreda Srbije je bila izložena neekvivalentnoj razmeni. Aktuelan primer takve razmene je niska cena elektricne energije koja se u velikim kolicinama isporucuje drugim republikama. Instrumenti i mere tekuce ekonomske i kreditno-monetarne politike, a narocito doprinos fondu federacije za razvoj privredno nedovoljno razvijenih podrucja su u novije vreme najvažniji cinioci njenog relativnog zaostajanja. Doda li se tome da su najrazvijenije republike, zbog oskudice sredstava akumulacije Srbije, sa svojim kapitalom ušle u njenu privredu (poljoprivreda, prehrambena industrija, trgovina i bankarstvo), dobija se slika jedne podredene i zapostavljene privrede u okviru jugoslovenskog prostora. Dosledna diskriminacija privrede Srbije u posleratnom periodu ne da se potpuno razjasniti bez uvažavanja medunacionalnih odnosa izmedu dva rata kako ih je videla i ocenivala Komunisticka partija Jugoslavije. Na te poglede odlucujuce je uticala autoritativna Kominterna, koja je u naporima da ostvari svoje strateške i takticke zamisli na medunarodnom planu težila razbijanju Jugoslavije. Nalazeci svoje ideološko opravdanje u suceljavanju srpske "ugnjetacke" nacije i ostalih "ugnjetenih" naroda, takva politika je drastican primer uzmicanja marksistickog ucenja o klasnoj podeljenosti svake nacije pred politickim pragmatizmom, koji je, u nastojanju da koristi medunacionalna trvenja, potisnuo u pozadinu klasni internacionalizam. To donekle objašnjava zašto se KPJ nije potrudila da sopstvenim istraživanjima dode do prave istine o ekonomskoj prirodi medunacionalnih odnosa. Ocena tih odnosa, koja se svodi na to da je politicka hegemonija srpske buržoazije pracena i odgovarajucom ekonomskom dominacijom Srbije, preuzeta je u stvari od separatisticki orjentisanih gradanskih partija. Ni pre, ni posle rata KPJ nije bila voljna da neposrednim saznanjima utvrdi pravo stanje, niti da ulazi u bilo kakvu raspravu koja bi mogla dovesti u pitanje davno date ocene i zauzete stavove na kojima je istrajala sve do danas. Doslednost je bila utoliko neobicnija što se i bez posebnih studija, elementarnim uvidom u osnovne pokazatelje nivoa razvijenosti u popisnoj 1948. godini moglo ustanoviti da Srbija nije mogla imati ekonomski privilegovan položaj izmedu dva rata. Na zaostajanje u industrijalizaciji je jasno ukazivao naglašeniji agrarni karakter njene privrede. Ucešce poljoprivrede je bilo vece, a udeo industrije u formiranju društvenog proizvoda industrije manji nego u jugoslovenskom proseku. KPJ ne samo što na osnovu svih cinjenica nije revidirala svoju ocenu, vec nije poklonila ni najmanju pažnju radovima naucnih ustanova u kojima je vec pocetkom pedesetih godina dokumentovano utvrden bitno drugaciji ekonomski položaj Srbije izmedu dva rata. Uporno ponavljanje predratne ocene tokom cetiri decenije ukazuje na izuzetno veliku politicku i ekonomsku zainteresovanost da se takva pogrešna ocena održi. Njen smisao leži u tome da se srpskom narodu usadi osecanje istorijske krivice ne bi li se time osujetio njegov otpor politickoj i ekonomskoj podredenosti kojoj je stalno izložen. Na predratnoj oceni zasnovana je i posleratna politika prema privredi Srbije, koja je dovoljno jasno deklarisana u ekspozeu o Prvom petogodišnjem planu. Srbiji je u tom planu neosnovano odreden, posle Slovenije, najsporiji tempo industrijalizacije. U praksi je ta politika zapocela preseljavanjem u druge republike industrijskih pogona za proizvodnju aviona, kamiona i oružja, da bi se nastavila obaveznim otkupom, makazama cena na teret sirovina i poljoprivrednih proizvoda, nižim investicijama po stanovniku od jugoslovenskog proseka i doprinosom za razvoj nerazvijenih podrucja. No ništa tako ubedljivo ne pokazuje podreden položaj Srbije kao cinjenicu da ni u jednom kljucnom pitanju politickog i privrednog sistema ona nije imala inicijativu. Stoga, položaj Srbije valja posmatrati u sklopu politicke i ekonomske dominacije Slovenije i Hrvatske, koje su bile predlagaci promena u svim dosadašnjim sistemima. Slovenija i Hrvatska startovale su sa najvišeg nivoa razvijenosti, a ostvarile su i najbrži razvoj. S poboljšanjem njihovog relativnog položaja jaz izmedu njih i ostalog dela Jugoslavije jako se produbio. Takav tok dogadaja, koji odstupa od proklamovane politike ravnomernog razvoja, ne bi bio moguc da privredni sistem nije bio pristrasan, da te dvije republike nisu bile u položaju da nemetnu rešenja koja odgovaraju njihovim ekonomskim interesima. Priredivacke delatnosti, koje relativno više ucestvuju u njihovoj privrednoj strukturi, uživale su tokom citavog posleratnog perioda povoljnije uslove privredivanja, na koje su snažno uticali paritet i režim cena, kao i carinska zaštita. Veci prostor dat tržištu u šezdesetimgodinama pogodovao je više razvijenim podrucjima. Suspenziju Petogodišnjeg plana 1961-1965. godine, koji je težište stavio na razvoj proizvodnje sirovina i energije, valja tumaciti kao izbegavanje republika da ulažu u nerazvijena podrucja koja su relativno bogata prirodnim izvorima. Razvoj Jugoslavije iz tog vremena zasnivao se na sastavu cinilaca proizvodnje dveju razvijenih republika nego ostalog dela zemlje. Zbog toga radna snaga nije dobila adekvatno mesto u razvojnoj orijentaciji, cime su bili pogodeni Srbija i nerazvijena podrucja. Ekonomska podredenost Srbije ne da se u potpunosti shvatiti bez njenog politicki inferiornog položaja koji je odredio i sve odnose. Za KPJ ekonomska hegemonija srpskog naroda izmedu dva rata nije bila sporna, nezavisno od toga što je industrijalizacija Srbije bila sporija od jugoslovenskog prošeka. Na toj ideološkoj platformi formirala su se mišljenja i ponašanja, što je presudno uticalo na kasnija politicka zbivanja i medunacionalne odnose. Slovenci i Hrvati su pre rata stvorili svoje nacionalne komunisticke partije, a zadobili su i odlucujuci uticaj na CK KPJ. Njihovi politicki lideri postali su arbitri u svim politickim pitanjima tokom i posle rata. Ove dve susedne republike delile su slicnu istorijsku sudbinu, imale su istu religiju i težnju za što vecom samostalnošcu, a kao najrazvijenije, i zajednicke ekonomske interese, što su bili dovoljni razlozi za trajnu koaliciju u nastojanju da ostvare politicku dominaciju. Tu koaliciju je ucvrstila dugogodišnja saradnja Tita i Kardelja, dve najistaknutije politicke licnosti posleratne Jugoslavije, koje su uživale neprikosnoven autoritet u centrima moci. Kadrovski monopol im je dopuštao da bitno uticu na sastav politickog vrha Jugoslavije i svih republika i pokrajina. Svima je poznat izuzetno veliki doprinos Edvarda Kardelja u pripremanju i donošenju odluka AVNOJ-a i svih posleratnih ustava. On je bio u položaju da u temelje društvenog uredenja ugraduje i licne stavove, koji realno nisu mogli biti predmet osporavanja. Odlucnost kojom se Slovenija i Hrvatska danas suprostavljaju svakoj ustavnoj promeni pokazuje koliko im Ustav od 1974. godine odgovara. Pogledi na društveno uredenje nisu imali nikakvih izgleda da budu prihvaceni ukoliko su bili drugaciji od shvatanja dvaju politickih autorireta, a nije se moglo uciniti ništa ni posle njihove smrti, buduci da je ustav mogucnošcu veta osiguran od bilo kakvih promena. Imajuci sve to u vidu, ne može biti sporno da su Slovenija i Hrvatska utemeljile politicku i ekonomsku dominaciju, kojom ostvaruju svoje nacionalne programe i ekonomske aspiracije. U takvim uslovima a pod stalnim optužbama da je "ugnjetacki", "unitaristicki", "centralisticki", "pandurski", srpski narod nije mogao postici ravnopravnost u Jugoslaviji, za cije je stvaranje podneo najvece žrtve. Revanšisticka politika prema Srbima zapocela je pre rata time što se smatralo da Komunisticka partija i nije potrebna "ugnjetackoj" naciji. U CK KPJ Srbi su bili relativno malo zastupljeni, a neki od njih su se, valjda zato da bi se održali, deklarisali kao pripadnici drugih nacija. Srbija tokom rata nije bila u položaju da ravnopravno ucestvuje u donošenju odluka koje su prejudicirale buduce medunacionalne odnose i društveno uredenje Jugoslavije. Antifašisticko vece Srbije osnovano je u drugoj polovini 1944. godine, kasnije nego u drugim republikama, a Komunisticka partija Srbije tek po završetku rata. Za drugo zasedanje AVNOJ-a vecnici su birani iz srpskih vojnih jedinica i clanova Vrhovnog štaba koji su se zatekli na teritoriji Bosne i Hercegovine, za razliku od vecnika nekih drugih republika, koji su došli na zasedanje sa svoje teritorije i koji su iza sebe imali nacionalne politicke organizacije sa izgradenim stavovima i programima. Ove istorijske cinjenice ukazuju da tokom rata Srbija nije bila formalno, pogotovu ne suštinski u ravnopravnom položaju kada su donošene odluke od dalekosežnog znacaja za buduce državno uredenje. To ne znaci da se Srbi ne bi dobrovoljno odlucili za federalizam kao najpogodnije uredenje za višenacionalnu zajednicu, vec se ima u vidu da su se oni bez prethodnih priprema i podrške svojih politickih organizacija našli u položaju da u ratnim uslovima prihvate rešenja koja su otvarala široke mogucnosti za njihovo razbijanje. Položaj Srba morao je biti blagovremeno razmotren i regulisan sa stanovišta njihovog nacionalnog integriteta i nesmetanog kulturnog razvoja, a ne da to izuzetno pitanje ostane otvoreno za rešenja koja pogadaju vitalne interese srpskog naroda. Ozbiljnost društvenih i ekonomskih posledica koje u posleratnom periodu iz ovakvih odnosa proizlaze zahteva da se bez odlaganja prestane sa zloupotrebom teze o ugnjetackoj i ugnjetenim nacijama koja je Srbiju dovela u nezavidan ekonomski položaj. Oslobodenje Srbije od doprinosa Fondu federacije, ne bi li time ojacala akumulativnu sposobnost i ubrzala privredni razvoj, bilo je prilika da se nagovesti kraj takve politike. Ocekivalo se da ce politicki predstavnici Srbije izaci sa ovim logicnim i opravdanim zahtevom i da ce na njegovom prihvatanju do kraja ustrajati. Utoliko je bilo vece iznenadenje kad su oni pristali na placanje pune stope uz prihvatanje utešnog i potpuno neizvesnog obecanja da ce doprinos biti materijalno kompenziran na drugoj strani. Ovaj ishod je u suprotnosti sa nalazima o ekonomskom zaostajanju Srbije, a istovremeno je istorijski neodgovoran cin prema sopstvenom narodu. Kapitulacija politickih predstavnika Srbije navodi na mnoga razmišljanja, pre svega o njihovom pravu da takav korak ucine. Postavlja se pitanje ko je ovlašcen da prihvati odluku kojom se privredi Srbije izrice presuda o dugorocnom zaostajanju u buducnosti sa neizbežnim politickim posledicama. Rec je o ogromnim sredstvima neophodnim za pokretanje privrednog razvoja Srbije i rešavanje egzistencijalnog pitanja velikog broja mladih ljudi bez posla, veceg nego u bilo kojoj drugoj republici. Bez referenduma uzurpirati pravo da se iza zatvorenih vrata dogovara, odlucuje i pristaje da ekonomskom razvoju tog naroda postavlja ozbiljna ogranicenja. Srbija je mirne savesti i sa osecanjem da je uveliko ispunila svoj dug solidarnosti mogla postaviti zahtev da se oslobodi doprinosa fondu. Istinske žrtve za razvoj tri nerazvijene republike i SAP Kosovo podnela je samo ona, placajuci pomoc drugima sopstvenim zaostajanjem. Sa tri razvijena podrucja to nije bio slucaj. Primena stope doprinosa proporcionalno društvenom proizvodu nije se držala osnovnog pravila da se obaveze odmeravaju prema ekonomskoj snazi obveznika. Proporcionalna stopa poštedela je Sloveniju, Hrvatsku i Vojvodinu progresivnog doprinosa, što im je omogucilo ne samo da se normalno razvijaju, vec i da poboljšaju svoj relativni položaj prema jugoslovenskom proseku. Za Srbiju su, medutim, takve stope predstavljale ogromno opterecenje. Njena privreda je izdavala polovinu neto akumulacije za nerazvijena podrucja, zbog cega se sasvim približila privredama nerazvijenih republika.I pored toga što je svojim doprinosom pomogla razvoj nerazvijenih podrucja i olakšala teret razvijenima, Srbija za svoje zaostajanje ne nailazi na razumevanje ni jednih ni drugih. Obostrani interes upucuje dva tipa podrucja na koaliciju radi održanja postojeceg stanja u kome zadovoljava svoje interese na racun Srbije. Antisrpska koalicija nastupila je u slucaju stope doprinosa otvorenije i sa manje politickog takta nego bilo kada ranije. S neprikrivenim pritiskom Srbiji je nametnuto da prihvati stopu doprinosa u celini. Ovaj pritisak važan je i kao znak da vec tradicionalna diskriminacija Srbije nije oslabila, ako se cak nije povecala.Imajuci u vidu šta se sve dogadalo u posleratnom periodu, takav pritisak ne predstavlja ništa novo. Nov bi mogao biti odlucan otpor Srbije tom pritisku. Na žalost, to se nije dogodilo. Otpora je bilo više nego ranije, ali ipak sasvim nedovoljno.Srpski rukovodioci nisu iskoristili ni sva pravna sredstva kao što je mogucnost upotrebe veta, koje im jedino preostaje u situaciji kada se nadu usamljeni sa svojim opravdanim zahtevima, a izgleda nisu ni pomišljali na odgovarajuci odgovor koji podrazumeva i otvaranje politicke krize ako se drugacije ne može. Politicari Srbije su se pokazali nespremnim za istorijski zadatak koji im je nametnula izuzetno teška konstelacija odnosa u jugoslovenskoj zajednici. Istorijski trenutak je od njih zahtevao da odlucno stave do znanja da je došao kraj posleratnoj praksi smenivanja politicara koji su postavljali pitanje ravnopravnosti Srbije, prakse diskriminacije ekonomista, sociologa, filozofa i književnika iz Srbije koji su blagovremeno ukazivali na društveno maligne pojave i upozoravali na posledice pogrešnih rešenja, kao i prakse udaljavanja sposobnih privrednika kojim se razoružavala privreda Srbije u pojacanoj konkurenciji na tržištu.

7. Odnos prema ekonomskom zaostajanju Srbije pokazuje da revanšisticka politika prema njoj s vremenom nije slabila. Naprotiv, hranjena sopstvenim uspehom sve više je jacala da bi se konacno izrazila i u genocidu. Politicki je neodrživa diskriminacija gradana Srbije kojima su zbog paritetne zastupljenosti republika manje nego drugima dostupna mesta saveznih funkcionera i delegata u Saveznoj skupštini, a glas glasaca iz Srbije vredi manje od onoga iz bilo koje druge republike ili pokrajine. U toj svetlosti Jugoslavija se ne prikazuje kao zajednica ravnopravnih gradana ili ravnopravnih naroda i narodnosti, nego kao zajednica osam ravnopravnih teritorija. Ipak ni ova ravnopravnost ne važi za Srbiju zbog njenog posebnog pravno-politickog položaja, koji odražava težnje da se srpski narod drži pod stalnom kontrolom. Ideja vodilja takve politike bila je "slaba Srbija, jaka Jugoslavija", koja je napredovala u uticajno mišljenje: ako bi se Srbima kao najbrojnijoj naciji dozvolio brz ekonomski razvoj, to bi predstavljalo opasnost za ostale nacije. Otuda korišcenje svih mogucnosti da se njenom privrednom razvoju i politickoj konsolidaciji postave što veca ogranicenja. Jedno od takvih, veoma aktuelnih ogranicenja jeste sadašnji nedefinisan i pun unutrašnjih konflikata ustavni položaj Srbije. Ustavom od 1974. godine Srbija je fakticki podijeljena na tri dela. Autonomne pokrajine su u svemu izjednacene sa republikama, sem što nisu definisane kao država i što nemaju isti broj predstavnika u pojedinim organima federacije. Ovaj nedostatak one nadoknaduju time što se preko zajednicke republicke skupštine mogu mešati u unutrašnje odnose UžeSrbije, dok su njihove skupštine potpuno autonomne. Politicko-pravni položaj Uže Srbije je sasvim neodreden, to nije ni republika ni pokrajina. Odnosi u republici Srbiji su konfuzni. Izvršno vece koje je organ republicke Skupštine u stvari je Izvršno vece Uže Srbije. To nije jedina nelogicnost u razgranicavanju nadležnosti. Preširoka i insitucionalno cvrsto utemeljena autonomna pokrajina stvara dve nove raseline u srpskom narodu. Istina je da su autonomaške i separatisticke snage insistirale na proširenju autonomije, ali bi to teško ostvarile da nisu dobile moralnu i politicku podršku od republika u kojima separatisticke tendencije nisu išcezle. Proširenje autonomije obrazlagano je uveravanjem da ce se postici veca ravnopravnost izmedu nacija i bolje obavljanje javnih poslova. Dogadaji na Kosovu krajem šezdesetih godina bili su opomena šta se sve može dogoditi ukoliko se autonomija poveca. Razloga za vecu autonomiju Vojvodine pogotovu nije bilo. To proširenje dalo je silnog podstreka birokratskom autonomaštvu, ozbiljnim pojavama separatizma koga ranije nije bilo, zatvaranje privrede, politickom voluntarizmu. Porastao je uticaj onih van pokrajina i u Vojvodini koji širenjem dezinformacija nastoje da srpski narod podele na "Srbijance" "precanske Srbe". Pokrajine su uz svesrdnu pomoc drugih postale "konstitutivni elemenat federacije", što im je dalo povoda da se osecaju i ponašaju kao federalne jedinice, zanemarujuci cinjenicu da su sastavni deo republike Srbije. I ovom prilikom ravnoteža u dualizmu ovakve vrste nije se mogla održati. Sadašnje ponašanje pokrajina pokazuje da su u praksi potpuno nadvladale separatisticko-autonomaške snage. Republici Srbiji je onemoguceno da u vitalnim pitanjima nastupaju jedinstveno u interesu naroda kome pripadaju. Splet nerešenih odnosa u republici Srbiji logicno proizlazi iz njenog ustavnog položaja i izbora separatistickih i autonomaških kadrova, koji su upravo zbog takve orijentacije uživali blagonaklonost onih koji su držali kadrovski monopol u Jugoslaviji. Bez odgovarajuce protivteže u koordinaciji, regionalizacija se po pravilu pretvara u provincijalnu uskogrudnost i slepilo za šire nacionalne interese. Oni koji su svesrdno pomogli da se klice unutrašnjih sukoba usade u ustave danas se javljaju kao arbitri - izmiritelji koji po dobro poznatoj simetriji jednakih krivica dele lekcije i užoj Srbiji i pokrajinama, sugerišuci da se rešenja traže u doslednoj primeni tih istih ustava. Na taj nacin jednom zamršena situacija ostace kakva je bila, a Srbija ce i dalje rošiti svoju društvenu energiju u prevazilaženju konflikata bez izgleda da u tome potpuno uspe. To se valjda i htelo sa proširenjem autonomija pokrajina, pogotovu što održavanje konfliktnih situacija u Srbiji daje mogucnost drugima da se mešaju u njene unutrašnje odnose i na taj nacin produže dominaciju nad njom. Posle izvršene federalizacije SKJ takvo mešanje u unutrašnje odnose jedne republike moguce je jedino u Srbiji. Odnosi izmedu Srbije i pokrajina ne mogu se svesti jedino, a ni pretežno na formalnopravna tumacenja dva ustava. Rec je prvenstveno o srpskom narodu i njegovoj državi. Nacija koja je posle duge i krvave borbe ponovo došla do svoje države, koja se sama izborila i za gradansku demokratiju, i koja je u poslednja dva rata izgubila 2,5 miliona sunarodnika doživela je da joj jedna aparatski sastavljena partijska komisija utvrdi da posle cetiri decenije u novoj Jugoslaviji jedino ona nema svoju državu. Gori istorijski poraz u miru ne da se zamisliti.

8. Izgon srpskog naroda sa Kosova je spektakularno svedocanstvo njegovog istorijskog poraza. Srpskom narodu je u prolece 1981. godine objavljen jedan odista specijalan, ali otvoren i totalan rat pripreman u raznim razdobljima administrativnih, politickih i državnopravnih promena. Voden veštom primenom raznih metoda i taktika, s podeljenim ulogama, uz aktivnu, a ne samo pasivnu i ne mnogo prikrivanu podršku pojedinih politickih centara u zemlji - pogubniji i od one koja je dolazila iz susedstva - taj otvoreni rat, kome se još uvek gleda pravo u oci i koji se ne naziva svojim pravim imenom, odvija se skoro pet godina. On, dakle, traje mnogo duže nego citav oslobodilacki rat u ovoj zemlji, od aprila 1941. do 9. maja 1945. godine. Balisticka pobuna na Kosovu i Metohiji pred sam kraj rata, dignuta uz sadejstvo nacistickih jedinica, bila je 1944-45. vojnicki razbijena, ali pokazuje se, ne i politicki pobedena. Njen sadašnji vid, prerušen u nov sadržaj, uspešnije se razvija i približava pobednickom ishodu. Pravi obracun sa neofašistickom agresijom je izostao; sve do sada preduzimane mere samo su uklonile s ulica ispoljavanje te agresije, a u stvari su jacale njene rasisiticke pobudene, neopozive ciljeve, koje treba postici po svaku cenu i svim sredstvima. Cak i smišljeno drasticne kazne mladim prestupnicima izricane su da izazivaju i produbljuju medunacionalne mržnje. Pet godina dugog albanskog rata na Kosovu uverile su njegove predvodnike i pobornike da su jaci nego što su i mislili, da uživaju podršku po raznim centrima moci u samoj zemlji neuporedivo vecu nego kosovski Srbi od Republike Srbije, ili ova Republika od ostalih u Jugoslaviji. Agresija je u toj meri ohrabrena da se i najzvanicniji predstavnici Pokrajine, kao i njeni naucnici ponašaju ne samo arogantno, vec i cinicno, proglašavajuci istine za klevete, a ucene za svoja zakinuta prava. Organizovane politicke snage naše zemlje, koje su izvršile revoluciju u gotovo nemogucim uslovima, pod najmocnijim neprijateljem u citavom ovom veku - odjednom se pokazuju ne samo neefikasnim, neslobodnim, vec gotovo i nezainteresovanim da se na otvoreni rat odgovori kako jedino i mora: odlucnom odbranom svog naroda i svoje teritorije. A kad se agresija porazi, da se politicki obracuni ne vrše više hapšenjima, "diferencijacijama", lažnim lojalnostima, vec odistinskom revolucionarnom borbom, otvorenim suceljavanjima, sa pravom slobodnog izražavanja, pa i demonstriranja suprotnih mišljenja. Fizicki, politicki, pravni, kulturni genocid nad srpskim stanovništvom Kosova i Metohije najteži je poraz u oslobodilackim borbama što ih je vodila Srbija od Orašca 1804. do ustanka 1941. godine. Odgovornost za taj poraz pada, prije svega, na još uvek živo kominterevsko naslede u nacionalnoj politici Komunisticke partije Jugoslavije i sledbeništvo srpskih komunista toj politici, na preskupe ideološke i politicke zablude, neznanja, nedoraslosti, ili vec okorele oportunizme generacija srpskih politicara posle ovog rata, uvek defanzivnih i uvek u vecoj brizi šta drugi misle o njima i njihovim bojažljivim "postavljanjima" položaja Srbije, nego o objektivnim cinjenicama koje uslovljavaju buducnost naroda kojima rukovode. Ravnopravni nacionalni odnosi, za koje su i na Kosovu i Metohiji najviše ratovali upravo srpski borci - jednom vrlo odredenom politikom, "razvojno" sprovodenom, sa isplaniranim postupcima i jasnim ciljem - albanski nacionalisti u politickom rukovodstvu Kosova poceli su da preokrecu u njihovu suprotnost. Autonomna oblast u pogodnom trenutku dobij a rang autonomne pokrajine, zatim i status "konstitutivnog dela federacije"- sa vecim prerogativima od ostatka Republike kojoj samo formalno pripada. Dalji korak "eskalacije", koji se javio kao i albanizacija Kosova i Metohije pripreman je, dakle, najlegalnije. Isto tako i unifikacija književnog jezika, nacionalnog imena, zastave, udžbenika - prema instrukcijama iz Tirane - bila je sasvim otvorena, kao i sama granica izmedu dve državne teritorije, uostalom. Zavere, koje se obicno tajno kuju, na Kosovu su se stvarale ne samo ocevidno, vec i demonstrativno. Mnogima su zato masovni neredi 1981. godine više izgledali kao istrcljivost, nego kao kakva nova pojava, opasna i po citavu zemlju, kao što se kasnije svaka istina o progonu Srba na Kosovu smatrala "kopanjem po crijevima Albanaca", a pisanje "beogradske štampe" o zbivanjima na licu mjesta, uzimalo gotovo za vecu krivicu od pocinjenih paljevina, ubijanja, silovanja, skrnavljenja - mnogih do danas politicki i krivicno neidentifikovanih. Posebnu težinu ima odnos odgovornih cinilaca i vlasti na Kosovu prema nasilju cija je žrtva srpski narod. Precutkivanjem i zataškavanjem zlocina, izbegavanjem da se odmah kaže sva istina, zavlacenjem istrage i sudskog postupka, ohrabruju se sitni i krupni teror, ujedno se stvara lažna, ulepšana slika o prilikama na Kosovu. Pored toga, trajna je težnja da se za nasilje nad Srbima nade politicki alibi u tobožnjoj uzajamnosti mržnje, netrpeljivosti i revanšizma, a u poslednje vreme sve cešce i u izmišljenom dejstvu "spoljašnjeg" neprijatelja - van pokrajine, srpskog nacionalizma "iz Beograda". Slucaj Martinovic je znacajan ne samo zbog narocitog, nevidenog nasilja, koje podseca na najmracnija vremena turskog nabijanja na kolac, nego i zbog upornog odbijanja da se u redovnom sudskom postupku ustanovi i prizna istina. Umesto da bude povod za potvrdu vrhovne vrednosti zakona i ljudskih prava, taj slucaj je na Kosovu shvacen kao prilika da se istakne suverenost pokrajine, koju ona ni po Ustavu nema te da se SR Srbiji nametne princip "nemešanja u unutrašnje poslove" pokrajine, kao da se radi o medudržavnom, medunarodnom odnosu. Srbi na Kosovu i Metohiji imaju ne samo svoju prošlost, olicenu u dragocenim kulturnoistorijskim spomenicima, vec i živo prisustvo svojih duhovnih, kulturnih, moralnih vrednosti: imaju maticnu zemlju svog istorijskog postojanja. Nasilja koja su kroz vekove proredivala srpsko stanovništvo Kosova i Metohije - u ovom, našem vremenu, dobijaju svoju neumoljivu završnicu. Iseljavanje Srba sa Kosova i Metohije u Socijalistickoj Jugoslaviji po svome obimu i karakteru prevazilazi sve ranije etape ovog velikog izgona srpskog naroda. Jovan Cvijic je u svoje vreme procenjivao da je u svim seobama, od one velike pod Arsenijem Carnojevicem 1690. do prvih godina našeg veka, izgnano preko 500.000 Srba; od toga broja izmedu 1876. i 1912. godine oko 150.000 Srba moralo je napustiti svoja ognjišta pod surovim terorom lokalnog i povlašcenog albanskog bašibozuka. U toku poslednjeg rata, proterano je preko 60.000 srpskih kolonista i starinaca, ali je posle rata ovaj talas iseljavanja doživeo pravu plimu: za poslednjih dvadesetak godina Kosovo i Metohiju napustilo je oko 200.000 Srba. Ostatak srpskog naroda ne samo što stalno i nesmanjenim tempom napušta svoju zemlju, nego se, prema svim saznanjima, gonjen zulumom i fizickim, moralnim i psihološkim terorom, preprema za svoj konacan egzodus. Za manje od desetak sledecih godina, ako se stvari bitno ne promene, Srba na Kosovu više nece biti, a "etnicko cisto" Kosovo, taj nedvosmisleno iskazani cilj velikoalbanskih rasista, utemeljen još u programima i akcijama Prizrenske lige 1878-81., bice u potpunosti ostvaren. Peticija 2016 Srba iz Kosova Polja, podneta Saveznoj skupštini i drugim organima u zemlji, zakonita je posledica ovog stanja. Nikakvim se forumskim ocenama ne može srpskom narodu osporiti pravo da se od nasilja i uništenja štiti svim zakonskim sredstvima. Ako tu zaštitu ne može ostvariti u Pokrajini, narod je može i mora tražiti u Republici i Federaciji. Izraz je gradanske svesti o tome pravu i poseta gradana Pokrajine Saveznoj skupštini. Samo se sa jednog automaško-separatistickog i šovinistickog stanovišta ovi koraci gradana mogu osudivati kao neprihvatljivi i smatrati kao neprijateljski. Današnja sudbina Kosova nije više "složena", niti se i dalje može svoditi na prazna samoocenjivanja, izuvijane, necitljive rezolucije, uopštene platforme - vec jednostavno, pitanje jugoslovenskih konsekvenci! Izmedu pokrajinske segregacije koja postaje sve iskljucivija i saveznih arbitraža koje samo parališu svaku pravu, uz to i neodložnu meru - splet nerešenih situacija zatvara se u krug nerešivih. Sudbina Kosova ostaje životno pitanje citavog srpskog naroda. Ako ono ne bude rešeno ednim pravim ishodom nametnutog rata, ako se uspostavi istinska bezbednost i nedvosmislena ravnopravnost za sve narode koji žive na Kosovu i Metohiji, ako se ne stvore objektivni i trajni uslovi za povratak iseljavanja naroda - taj deo Republike Srbije i Jugoslavije postace i evropsko pitanje, sa najtežim, nedoglednim posledicama. Kosovo predstavlja jednu od najvažnijih tacaka unutrašnjeg Balkana. U skladu je sa etnickim profilom balkanskog poluostrva etnicka izmešanost sa mnogim balkanskim terenima, i zahtev za etnicki cistim Kosovom, koji se sprovodi u delo, ne samo da je direktna i teška pretnja narodima koji su se tamo našli u manjini, nego ce, ako se bude ostvario, zapoceti talas ekspanzije predstavljati realnu i svakodnevnu pretnju svim narodima u Jugoslaviji. Kosovo nije jedino podrucje u kome je srpski narod pod pritiskom diskriminacije. Apsolutno, a ne samo relativno, opadanje broja Srba u Hrvatskoj dovoljan je dokaz za ovu tvrdnju. Prema popisu iz 1948. u Hrvatskoj je bilo 543.795 Srba, ili 14,48%. Po popisu iz 1981. godine njihov broj se smanjio na 531.502, stoje od ukupnog broja stanovnika u Hrvatskoj iznosilo 11,5%. Za 33 mirnodopske godine broj Srba u Hrvatskoj je opao cak i u odnosu na ono posleratno vreme, kada je izvršen prvi popis i kada su posledice rata po broj srpskih stanovnika bile dobro poznate. Lika, Kordun i Banija ostali su najnerazvijenija podrucja u Hrvatskoj, što je silno podstaklo emigraciju Srba u Srbiju, kao i seobe u druge krajeve Hrvatske, gde su Srbi, kao došljacka, manjinska i društveno inferiorna grupa, veoma podložni asimilaciji. Uostalom, i inace je srpski narod u Hrvatskoj izložen rafiniranoj i delotvornoj asimilacionoj politici. Sastavni deo politike je zabrana svih srpskih udruženja i kulturnih ustanova u Hrvatskoj, koja su imala bogatu tradiciju iz vremena Austro-Ugarske i meduratne Jugoslavije, zatim nametanja službenog jezika koji nosi ime drugog naroda (hrvatskog) olicavajuci time nacionalnu neravnopravnost. Taj je jezik ustavnom odredbom ucinjen obaveznim i za Srbe u Hrvatskoj, a nacionalisticki nastrojeni hrvaski jezikoslovci sistematskom i odlicno organizovanom akcijom sve ga više udaljavaju od jezika u ostalim republikama srpskohrvatskog jezickog podrucja, što doprinosi slabljenu veza Srba u Hrvatskoj sa ostalim Srbima. Ovakav ucinak spremno se placa kidanjem jezickog kontinuiteta kod samih Hrvata i ukljanjanjem medunarodnih termina dragocenih za komunikaciju sa drugim kulturama; narocito u oblasti nauke i tehnike. No srpski narod u Hrvatskoj nije samo kulturno odsecen od matice, vec matica nema mogucnosti da se o njegovoj sudbini, o ekomskom i kulturnom položaju obavesti ni približno onoliko koliko neke nacije u Jugoslaviji imaju veze sa svojim sunarodnicima u drugim zemljama. Integritet srpskog naroda i njegove kulture u citavoj Jugoslaviji postavlja se kao sudbinsko pitanje njegovog opstanka i razvoja. U opštu sliku prilika uklapa se i sudbina srpskih ustanova nastalih u ratu i neposredno posle rata. U narodnooslobodilackoj borbi i neposredno po njenom okoncanju nacionalni život Srba u Hrvatskoj intenzivno se razvijao u njihovim posebnim politickim, kulturnim i obrazovnim institucijama. Tako je nacelnom odlukom Izvršnog odbora ZAVNOH-a od 10. novembra 1943. najpre osnovan, a 12. januara 1944. u oslobodenom Otoccu i konstituisan Srpski klub vijecnika ZAVNOH-a kao nacionalno i politicko vodstvo srpskog naroda u Hrvatskoj. Po okoncanju rata, a na inicijativu Srpskog kluba, 30. septembra 1945. u Zagrebu je održan Prvi kongres Srba u Hrvatskoj, na kojem je preko 30.000 ucesnika obrazovalo Glavni odbor Srba u Hrvatskoj kao "široku politicku organizaciju jedinstvenog srpskog naroda u Hrvatskoj", u sastavu Narodnog fronta. Uz neposredno angažovanje ovih politickih tela Srbi su potom osnovali svoje kulturne ustanove i poceli raditi na obezbedivanju nacionalne prosvete. Tako je 22. oktobra 1944. na ruševinama glinske crkve, u kojoj su izvršeni strahoviti ustaški pokolji, osnovano Srpsko pevacko društvo "Obilic", a nepun mesec kasnije, 18. novembra, ponovo u Glini, obrazovano Srpsko kulturno-prosvetno društvo "Prosvjeta". Uz "Prosvjetu", u cijim okvirima se razvijala i izdavacka delatnost sa sopstvenom štamparijom, 4. januara 1948. godine osnovani su u Zagrebu Centralna srpska biblioteka i Muzej Srba u Hrvatskoj. Uz sve to, od 10. septembra 1943. pa dalje, NOP se srpskom narodu u Hrvatskoj obracao posebnim glasilom, štampanim cirilicom, koje se zvalo "Srpska rijec". U posleratnim godinama "Srpska rijec" je promenila naziv i tako postala "Prosvjeta". Vec tokom 1944/45. školske godine NOP je srpskoj deci u Hrvatskoj obezbedio cirilicki bukvar, a Predsedništvo ZAVNOH-a je svojom odlukom 18. jula 1944. garantovalo cirilici punu ravnopravnost sa latinicom i istovremeno prvenstvo u školama sa srpskom vecinom na podrucju Hrvatske. Sve je ovo za srpski narod u Hrvatskoj imalo veci i dublji znacaj od obicnog priznanja za njegovu odluku u NOB-u. Posebnim proglasom "Srpskom narodu u Hrvatskoj" od 12. januara 1944. godine Srpski klub vijecnika ZAVNOH-a obrazložio je sopstvenu pojavu kao "znak ravnopravnosti Srba i Hrvata" i "garanciju da ce interesi srpskog naroda biti pravilno zastupani u slobodnoj Hrvatskoj". Glavni odbor Srba u Hrvatskoj prilikom osnivanja oznacen je kao "politicka organizacija jedinstvenog srpskog naroda u Hrvatskoj", ciji je zadatak da omoguci "razvijanje slobode misli", i kao "dovoljna garancija da ce Srbi u Hrvatskoj i dalje uživati blagodeti ravnopravnog naroda". Sami Srbi su sve svoje krvlju stecene tekovine osecali kao "vidna obilježja ravnopravnosti srpskog i hrvatskog naroda u Hrvatskoj".Takvo je stanje bilo u vreme rata i neposredno posle rata, a potom, sve se izmenilo. Nije poznato da su Srbi bilo kada ocenili da im je neka od ovih ustanova nepotrebna, da je treba ukinuti, ili zameniti nekom drugacijom koja bi više odgovarala duhu vremena. Ipak, sve te ustanove redom su ukidane tokom pedesetih godina odlukama nadležnih republickih organa Hrvatske. Poslednje u nizu ukinuto je Srpsko kulturno društvo "Prosvjeta" odlukom RSUP-a Hrvatske od 23. maja 1980. godine. U pravdanju tog svršenog cina angažovala se Republicka konferencija SSRNH. Zakljucci njenog savetovanja, održanog 2. oktobra 1980. godine, govore o radikalnom zaokretu u odnosu na ratno i posleratno vreme. Ti zakljucci u suštini ne ostavljaju mesta bilo kakvim zahtevima za osnivanje posebnih ustanova srpskog naroda u Hrvatskoj: "briga za kompleks pitanja kulture, istorije, života i stvaralaštva hrvatske ili srpskenacije u SRH ne može biti prepuštena nikakvim posebnim nacionalnim društvima ili organizacijama". Takav stav obrazložen je sledecim tumacenjem: "Dok je opravdano da naše narodnosti samostalno razvijaju kulturne ustanove i klubove, nije opravdano da takve institucije otvaraju pripadnici naroda i to bilo gde u Jugoslaviji, a posebno ne Srbi u Hrvatskoj ili Hrvati u Hrvatskoj". Na kraju je receno ovo: "Treba se boriti da Srbi u Hrvatskoj ne budu precutkivani kao narod, da ih se kao u nekim udžbenicima ne naziva maltene došljacima. Zajednicka nam je historija, kultura i jezik, a i specificnosti treba uvažavati". Na savetovanju se culo i to da treba raditi na tome da se u Hrvatskoj više uci cirilica. Ovakvim stavom Republicke konferencije SSRNH, protiv kojeg nije ustalo nijedno politicko telo u Hrvatskoj, a ni van nje, definitivno i javno prestali su da postoje svi vidovi nacionalnog života srpskog naroda u Hrvatskoj koji su steceni tokom duge istorije i u NOBu. Radikalno su revidirani pogledi na medunacionalne odnose koje je formulisao NOP, a dovedene su u pitanje i ustavne garancije nacionalnih prava i sloboda, kao i prava gradana. Prakticno znacenje izjava: "moramo brinuti", "treba se boriti", "više treba uciti cirilicu" itd. može se procenjivati samo u njihovom suocenju sa stvarnom jezickom politikom koja se vodi u SRH. Ostrašcena revnost kojoj je cilj konstituisanje zasebnog hrvatskog jezika što se izgraduje u protivstavu prema svakoj ideji o zajednickom jeziku Hrvata i Srba ne ostavlja dugorocno mnogo izgleda srpskom narodu u Hrvatskoj da ocuva svoj nacionalni identitet. Izuzimajuci period postojanja NDH, Srbi u Hrvatskoj nikada u prošlosti nisu bili toliko ugroženi koliko su sada. Rešenje njihovog nacionalnog položaja namece se kao prvorazredno politicko pitanje. Ukoliko se rešenja ne pronadu, posledice mogu biti višestruko štetne, ne samo po odnose u Hrvatskoj vec i po citavu Jugoslaviju. Bitnu težinu pitanja položaja srpskog naroda daje okolnost da izvan Srbije, a pogotovu izvan Uže Srbije, živi veoma veliki broj Srba, veci od ukupnog broja pripadnika pojedinih drugih naroda. Prema popisu iz 1981. godine van teritorije SR Srbije živi 24%, odnosno 1,958.000 Srba, što je znatno više nego što je u Jugoslaviji Slovenaca, Albanaca, Makedonaca, uzetih pojedinacno, a skoro isto koliko i Muslimana. Van užeg podrucja Srbije živi 3,285.000 Srba ili 40,3% ukupnog njihovog broja. U opštem dezintegracionom procesu koji je zahvatio Jugoslaviju, najtežom dezintegracijom pogodeni su Srbi. Sadašnji tok kojim se krece naše društvo u Jugoslaviji potpuno je obrnut od onog kojim se ono decenijama i vekovima kretalo dok nije stvorilo zajednicku domovinu. Taj proces usmeren je ka potpunom razbijanju nacionalnog jedinstva srpskog naroda. Kao najbolja ilustracija koliko je sve podredeno takvim ciljevima može da posluži današnja Vojvodina sa svojom autonomijom. Vojvodini je data autonomija izmedu ostalih razloga i zato što je srpski narod u habzburškoj monarhiji njoj težio vec od kraja XVII veka. Srbi u Austriji i kasnijoj Austro- Ugarskoj težili su stvaranju autonomne oblasti (despotovini ili vojvodini koju su, medutim, nazvali Srbijom) stoga da bi, okruženi brojnijim i nadmocnijim Madarima i Nemcima, sacuvali svoju nacionalnu individualnost i svoju versko-pravoslavnu pripadnost. Stavaranjem posebne autonomne oblasti u tudoj državnoj teritoriji Srbi su radili na slabljenju te države, a sve sa ciljem da se u pogodnom momentu što lakše izdvoje i ujedine sa svojom sabracom južno od Save i Dunava. Tako je to bilo u prošlosti sa Srpskom Vojvodinom, cije stvaranje su u revoluciji 1848/49. godine svojom krvlju pomogli i Srbi iz Srbije. Danas je sve obrnuto. Politicki rukovodioci AP Vojvodine ne rade na zbližavanju i spajanju, vec na što vecem osamostaljivanju i izdvajanju iz SR Srbije. Ma koliko taj proces bio neprirodan, suprotan istorijskoj logici, on daje ocigledne rezultate, mocno doprinoseci dezintegraciji srpskog naroda.

9. Noseci na sebi duže od pola stoleca pecat i opterecenje da je bio tamnicar drugim jugoslovenskim narodima, srpski narod nije bio u mogucnosti da oslonac potraži u sopstvenoj istoriji. U mnogim svojim vidovima i sama ta istorija bila je dovedena u pitanje. Demokratska gradanska tradicija, za koju se Srbija borila i izborila u devetnaestom veku zbog uskogrudosti i neobjektivnosti zvanicne istoriografije ostala je sve donedavno potpuno u senci srpskog socijalistickog pokreta. Time je istorijska slika pravnih, kulturnih i državnickih doprinosa Srbije gradanskog društva toliko osiromašena i sužena da tako izoblicena nije nikome mogla da posluži kao duhovna i moralna potpora ili kao oslonac za ocuvanje i obnovu istorijske samosvesti. Cestiti i hrabri oslobodilacki napori bosanskohercegovackih Srba i citave jugoslovenske omladine, kojoj je pripadala i Mlada Bosna, doživeli su slicnu sudbinu i pred istorijom bili potisnuti u drugi plan doprinosa klasne ideologije ciji su nosioci i tvorci bili austromarksisti kao osvedoceni protivnici nacionalnih oslobodilackih pokreta. Pod dejstvom vladajuce ideologije kulturne tekovine srpskog naroda otuduju se, prisvajaju ili obezvreduju, zanemaruju ili propadaju, jezik se potiskuje, a cirilisko pismo postepeno gubi. Oblast književnosti u tom smislu služi kao glavno poprište samovolje i bezakonja. Nijednom drugom jugoslovenskom narodu nije tako grubo osporen kulturni i duhovni integritet kao srpskom narodu. Nijedno književno i umetnicko naslede nije toliko razrovano, ispreturano i poharano kao srpsko naslede. Politicka merila vladajuce ideologije namecu se srpskoj kulturi kao vrednija i jaca od naucnih i istorijskih. Dok se slovenacka, hrvatska, makedonska i crnogorska kultura i književnost danas integrišu, srpska je jedina sistematski dezintegriše. Ideološki je legitimno i samoupravno da se slobodno vrši podvajanje i rasturanje srpske književnosti na vojvodanske, crnogorske ili bosansko-hercegovacke pisce. Od srpske književnosti otkidaju se njeni najbolji pisci i najznacajnija dela da bi se veštacki ustanovile nove regionalne književnosti. Prisvajanje i rasparcavanje srpskog kulturnog nasleda ide tako daleko da se u školama uci kako Njegoš nije srpski pisac, da su Laza Kostic i Veljko Petrovic vojvodanski, a Petar Kocic i Jovan Ducic bosanskohercegovacki pisci. Koliko juce Meši Selimovicu nije bilo dopušteno da se izjasni kao srpski pisac, a ni sada se ne poštuje njegova volja da se vodi u srpskoj književnosti. Srpska kultura ima više nepodobnih, zabranjenih, precutanih ili nepoželjnih pisaca i intelektualnih stvaralaca no ijedna druga jugoslovenska književnost, mnogi su šta više i sasvim izbrisani iz književnog secanja.Ugledni srpski književnici jedini su na crnim listama svih jugoslovenskih masovnih medija. U obaveznoj školskoj lektiri srpska književnost je teško oštecena jer je mehenicki podredena administrativnom merilu republicko-pokrajinskog reciprociteta, a na merilu kolicine ili vrednosti. U školskim programima nekih republika i pokrajina istorijska prošlost srpskog naroda je ne samo grubo ideološki redukovana, nego i izložena šovinistickim tumacenjima. Na taj nacin srpska kulturna i duhovna baština se cini manjom no što ona jeste, a srpskom narodu se izmice važan oslonac moralne i istorijske samosvesti. Impozantan i odista revolucionarnih razmera kulturni polet prvih posleratnih decenija, izražen i u zasnivanju široke mreže prosvetnih ustanova, od osnovnog obrazovanja do visokog školstva splasnuo je krajem šezdesetih godina. Stupilo se u fazu stagnacije i sve izraženije regresije, pa je danas naše obrazovanje i vaspitanje sa postojecim školskim i prosvetnimsistemom, vrlo ekstenzivno i primitivno i sa teško nadoknadivim zaostajanjem iza potreba i ciljeva savremenog društva i civilizacije u kojoj živimo. Školski sistem zasnovan na tzv. usmerenom obrazovanju, sa niskim kvalitetom nastave, doživeo je potpun krah. Nekoliko generacija su duhovno osakacene i osiromašene; dobili smo hiperprodukciju primitivnih polustrucnjaka, nesposobnih da se kvalifikovano ukljuce u privredu i društvene delatnosti, nepripremljenih za stvaralacki intelektualni razvoj. Nema zemlje na svetu koja je svoje obrazovanje sredila razgranatijom pravnom regulativom. Ukupno u Jugoslaviji ima stotinu i deset saveznih, republickih i pokrajinskih zakona, koji se bave raznim vidovima školstva, i od kojih su mnogi višekratno novelirani, tako da je ponekad potreban istraživacki rad da bi se došlo do precišcenog teksta nekog zakona. Uprkos tome u Jugoslaviji školstvo nikad nije bilo toliko ekstenzivno, rašcinjeno, niskog kvaliteta kao danas. Zakonodavna praksa zakonito stvara osam prosvetnih sistema koji se sve više udaljuju jedan od drugoga i nikakvo dogovaranje o zajednickim jezgrima ne može da zaustavi takav pravac razvoja koji je zakonom utemeljen. Vecanje i dogovoranje o zajedništvu ucestalo u poslednje vreme, posle petnaest godina sistematskog razjedinjavanja jugoslovenske zajednice lici na besplatnu utopiju. Potrebno je najpre ukloniti zakone koji dovode do razjedinjavanja da bi se mogla produžiti ona crta zajedništva i jedinstva koja je na ovom prostoru vucena više od stotinu i pedeset godina. U protivnom, mi cemo stvarati, i stvaramo, generacije koje ce sve manje biti Jugosloveni, a u sve vecoj meri nezadovoljni nacionalni romantici i samoživi nacionalisti. Zemlja koja nema jedinstven prosvetni sistem ne može racunati na to da ce u buducnosti biti jedinstvena. Od vremena humanizma, od XV do XVI veka, traje misao o tome da škola ima da služi ostvarivanju pune životne mere svakog pojedinca, ostvarivanju svih antropoloških mogucnosti koje covek donosi svojim ulaskom u život. Pogubna je ideja o tome da škola ima da služi samo radu i struci i njima da bude uslovljena. Ona je posledica neprevazidenih proletkulrovskih sedimenata, koji, u krajnoj crti, vode stvaranju jedne ropske i primitivne svesti. Usmerenje decaka i djevojcica od njihove 14 godine ka jednom zanimanju tvorenje je fundamentalne neslobode. Ideološka bitka protiv "elitizma" urodila je nesrecnim plodom: mi smo najmanje dve decenije, na svim društvenim podrucjima i u prosveti, ugadali prosecnosti. Nijedno društvo se ne bori protiv elite znanja i umenja, nauke i novatorstva. Borbom protiv takve elite, mi smo stvorili elitu dobrostojecih pojedinaca koji su kadri da svojoj prosecnoj deci stvore mogucnosti sticanja vecih znanja, koje osnovna i srednja škola više ne daju. Materijalni položaj školstva obezvredio je njegov društveni položaj, a odrednica "moralno-politicke podobnosti", osobito na Univerzitetu strahovito je podstakla moralni i politicki konformizam i karijerizam, pa je Univerzitet, a narocito neki humanisticki fakulteti, lišeni najboljih intelektualnih kadrova naše generacije. Ni u jednoj evropskoj zemlji prosveta nije dovedena u ovakav stagnantan materijalni i društveni položaj. Upravo u vreme kada su se nemilice rasipala sredstva dodatne akumulacije vodena je restriktivna politika prema Univerzitetu, koji je dobijao sve manje sredstava. Deceniju i po fakulteti nisu imali mogucnosti za biranje novih asistenata, tako da najstariji jugoslovenski univerziteti, poglavito beogradski, nikada nisu imali viši starosni prosek nastavno-naucnog kadra. Ono što je u svim zemljama osnovna poluga razvoja u vremenu tehnološkokumpjuterske revolucije, univerzitet i nauka, u nas je potpuno zapostavljeno. "Reforme Univerziteta, najcešce nametane politickom silom, a ne naucnim razlogom (trostepena nastava, "orurizacija" fakulteta i tome slicno) bile su promašene. Narocito je veliku štetu nanelo odvajanje nauke od Univerziteta, stvaranje pregrada, sistematskih i administrativnih, izmedu "institutske" i "univerzitetske" nauke: Univerzitet je izgubio laboratorijsku bazu, stvarali su se paralelni programi, nauka se kadrovski razjedinila, onemogucen je normalan protok naucnih kadrova sa univerziteta u institute i iz instituta na fakultete. Prema tome: valja menjati školski sistem, prosvetne zakone, modernizovati i humanizovati školske programe, otvarati specijalizovane škole, posebno potpomagati darovite ucenike, izmeniti u celini nepovoljan materijalni položaj školstva, obratiti posebnu pažnju na duhovni, a ne samo ideološki profil nastavnika, privuci na Univerzitet najjace naucne i intelektualne snage i zakonom ostvariti jedinstvo prosvetnog sistema u SR Srbiji. U ovom teškom kriznom trenutku moramo vec danas poceti razmišljati i o sutrašnjici, i XXI veku, iako nam društveno-ekonomske okolnosti nisu naklonjene, stvarati viziju sutrašnjeg sveta u kome ce civilizacija biti zasnovana na mikro-elektronici, artificijelnoj intelegenciji, robotici, informatici, veštackom oplodavanju, manipulaciji genima. Radi svega toga Srpska akademija nauka i umetnosti predlaže da se odmah i bez ikakvih dogmatskih ideoloških opterecenja i "samoupravne" inercije pride studioznoj i temeljitoj reorganizaciji društvene, institucionalne osnove naše nauke u pravcu modernizacije i efikasnosti, sa vecim materijalnim ulaganjima, vecom brigom za naucni podmladak, sa širim slobodama i samostalnošcu stvaralackih licnosti u kreiranju naucnih i istraživackih programa. Jednom recju, potrebno je što pre i sa celoklupnim naucnim potencijalom ukljuciti se u savremene tokove svetske nauke.

10. Posle dramaticnih medunacionalnih sukoba tokom drugog svetskog rata izgledalo je da je nacionalizam naglo splasnuo, da je bio na putu da potpuno išcezne. Takav utisak se pokazao varljivim. Nije dugo potrajalo, a nacionalizam je zapoceo svoj uspon, da bi se svakom ustavnom promenom upotpunjavale institucionalne pretpostavke za njegovo bujanje. Nacionalizam je stvaran odozgo, njegovi glavni inicijatori bili su politicki ljudi. Osnovni uzrok višedimenzionalne krize leži u idejnom porazu koji je nacionalizam naneo socijalizmu. Dezintegracioni procesi svih vrsta, koji su jugoslovensku zajednicu doveli na rub propasti, zajedno sa raspadanjem sistema vrednosti, posledice su tog poraza.Njegovi koreni su u ideologiji Kominterne i nacionalnoj politici KPJ pre rata. U tu je politiku ugraden revanšizam prema srpskom narodu ka "ugnjetackoj" naciji koji je imao dalekosežne posledice na medunacionalne odnose, društveno uredenje, privredni sistem, sudbinu moralnih i kulturnih vrednosti posle drugog svetskog rata. Srpskom narodu je nametnuto osecanje istorijske krivice, a jedino on nije rešio nacionalno pitanje, niti je dobio državu kao ostale nacije. Zbog toga je kao prvo i osnovno potrebno da se skine hipoteka istorijske krivice sa srpskog naroda, da se zvanicno opovrgne tvrdnja da je on imao ekonomski privilegovan položaj izmedu dva rata, da se ne porice njegova oslobodilacka istorija i doprinos u stvaranju Jugoslavije. Uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda, neovisno od toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio, njegovo je istorijsko i demokratsko pravo. Sticanje ravnopravnosti i samostalan razvoj za srpski narod imaju dublji istorijski smisao. Za manje od pedeset godina, u dvema uzastopnim generacijama, dva puta izložen fizickom uništenju, prinudnoj asimilaciji, pokrštavanju, kulturnom genocidu, ideološkoj indoktrinaciji, obezvredivanju i odricanju od sopstvene tradicije pod nametnutim kompleksom krivice, intelektualno i politicki razoružavan, srpski narod je bio izložen preteškim iskušenjima da to ne bi ostavilo tragove u duhovnom stanju koje se na kraju ovog stoljeca velikih tehnoloških uzleta ljudskog uma ne bi smelo zanemariti. Ukoliko racuna sa svojom buducnošcu u porodici kulturnih i civilizovanih naroda sveta srpski narod mora dobiti mogucnost da ponovo nade sebe i postane istorijski subjekt, da iznova stekne svest o svom istorijskom i duhovnom bicu, da jasno sagleda svoje ekonomske i kulturne interese, da dode do savremenog društvenog i nacionalnog programa kojim ce se nadahnjivati sadašnje i buduce generacije. Postojece depresivno stanje srpskog naroda, sa sve žešcim ispoljavanjima šovinizma i srbofobije u nekim sredinama, pogoduje oživljavanju i sve drasticnijem ispoljavanju nacionalne osetljivosti srpskog naroda i reagovanjima koja mogu biti zapaljiva, pa i opasna. Dužnost nam je da nijednog trenutka i ni u jednom slucaju ne previdimo i ne potcenimo te opasnosti. Ali pri tome se, u principijelnoj borbi protiv srpskog nacionalizma, ne može prihvatiti vladajuca ideološka i politicka simetrija u istorijskim krivicama. Odbacivanje te simetrije kobne po duh i moral, sa oveštalim nepravdama i neistinama, uslov je za mobilnost i delotvornost demokratske, jugoslovenske, humanisticke svesti u savremenoj srpskoj kulturi. Što gradani i radnicka klasa nisu u Saveznoj skupštini zastupljeni u odgovarajucim vecima ne može se pripisati samo favorizovanju nacionalnog, vec i težnji da se Srbija dovede u neravnopravan položaj i na taj nacin oslabi njen politicki uticaj. No najvecu nevolju cini to što srpski narod nema državu kao što je imaju svi ostali narodi. Istina, u prvom clanu Ustav SR Srbije sadrži odredbu da je Srbija država, ali se neizbežno postavlja pitanje kakva je to država koja se proglašava nenadležnom na sopstvenoj teritoriji i koja nema na raspolaganju sredstva da zavede red na jednom delu svog podrucja, da obezbedi licnu i imovinsku sigurnost svojih gradana, da stane na put genocidu na Kosovu i zaustavi preseljenje Srba sa vekovnih ognjišta. Takav položaj pokazuje politicku diskriminaciju prema Srbiji, pogotovo ako se ima u vidu da joj je ustav SFRJ nametnuo unutrašnju federalizaciju kao trajan izvor konflikata izmedu Uže Srbije i pokrajina. Agresivni albanski nacionalizam na Kosovu ne može se suzbiti ako Srbija ne prestane biti jedina republika cije unutrašnje odnose ureduju drugi. Ustavom SFRJ formalno utvrdena ravnopravnost svih republika u stvarnosti je obezvredena nametanjem Republici Srbiji da se odrekne dela svojih prava i ovlaštenja u korist autonomnih pokrajina, ciji je status u najvecoj meri regulisan ustavom federacije. Srbija mora otvoreno reci da joj je to uredenjem nametnuto. To se narocito odnosi na položaj pokrajina, realno promovisanih u republike koje se osjecaju neuporedivo više kao konstitutivni elemenat federacije nego kao deo Republike Srbije. Pored toga što nije vodio racuna o državi srpskog naroda, ustav SFRJ je stvarao i nesavladive teškoce njenom konstituisanju. Radi zadovoljenja legitimnih interesa Srbije, neizbežno se namece revizija tog ustava. Autonomne pokrajine bi morale postati pravi sastavni delovi Republike Srbije, tako što bi im se dao onaj stepen autonomije koji ne narušava integritet Republike i obezbeduje ostvarivanje opštih interesa šire zajednice. Nerešeno pitanje državnosti Srbije nije jedini nedostatak koji bi trebalo otkloniti ustavnim promenama. Jugoslavija je sa Ustavom iz 1974. godine postala veoma labava državna zajednica u kojoj se razmišlja i o drugim alternativama, a ne samo jugoslovenskoj, kao što pokazuju skorašnje izjave slovenackih javnih poslanika i raniji stavovi makedonskih politicara. Ovakva razmišljanja i temeljno izvršena dezintegracija navode na pomisao da Jugoslaviji preti opasnost od daljeg rastocavanja. Srpski narod ne može spokojno ocekivati buducnost u takvoj neizvesnosti. Zbog toga se mora otvoriti mogucnost svim nacijama u Jugoslaviji da se izjasne o svojim težnjama i namerama. Srbija bi se u tom slucaju mogla i sama opredeliti i definisati svoj nacionalni interes. Takav razgovor i dogovor morao bi prethoditi preispitivanju Ustava. Naravno, pri tome Srbija ne bi smela zauzeti pasivan stav, išcekujuci samo šta ce drugi reci, kao što je to do sada mnogo puta cinila.Zalažuci se za avnojevska opredelenja, Srbija mora racunati i sa time da to ne zavisi samo od nje, da ostali mogu imati i neke druge alternative. Zbog toga se pred nju postavlja zadatak da jasno sagleda svoje ekonomske i nacionalne interese da ne bi bila iznenadena dogadajima. Insistiranjem nafederativnom uredenju, Srbija bi doprinela ne samo ravnopravnosti svih naroda u Jugoslaviji, vec i rešavanju politicke i ekonomske krize. Ravnopravan položaj za koji se Srbija mora zalagati podrazumeva i inicijativu u rešavanju kljucnih politickih i ekonomskih pitanja u meri koliko takva inicijativa pripada i drugima. Cetiri decenije pasivnog položaja Srbije pokazale su se lošim i za citavu Jugoslaviju, koja se lišila ideja i kritike jedne sredine sa dužom državnickom tradicijom, izoštrenim osecanjem za nacionalnu nezavisnost i bogatim iskustvom u borbi sa domacim uzurpatorima politickih sloboda. Bez ravnopravnog ucešca srpskog naroda u citavom procesu donošenja i realizacije svih vitalnih odluka Jugoslavija ne može biti snažna; i sam njen opstanak kao demokratske i socijalisticke zajednice došao bi u pitanje.Jedna razvojna epoha jugoslovenske zajednice i Srbije ocigledno se okoncava sa istorijski istrošenom ideologijom, opštom stagnacijom i sve izraženijim regresijama u ekonomskoj, politickoj, moralnoj i kulturno-civilizacijskoj sferi. Takvo stanje imperativno nalaže korenite, duboko promišljene, naucno zasnovane i odlucno sprovodene reforme celokupne državne strukture i društvene organizacije jugoslovenske zajednice naroda, a u sferi demokratskog socijalizma i bržeg i plodotvornijeg ukljucenja u savremenu civilizaciju. Društvene reforme treba da u najvišoj meri aktiviraju i ljudske snage citave zemlje kako bismo postali produktivno, prosveceno i demokratsko društvo sposobno da živi od svog rada i stvaranja, mocno da daje svoj doprinos svetskoj zajednici.Prvi uslov našeg preobražaja i preporoda je demokratska mobilizacija celokupnih umnih i moralnih snaga naroda, ali ne samo za izvršavanje donesenih odluka politickih foruma, nego i za stvaranje programa i projektovanje buducnosti na demokratski nacin, cime bi se prvi put u novojoj istoriji na opštedruštvenom zadatku stvarno sjedinjavali znanje i iskustvo, savest i hrabrost, mašta i odgovornost na osnovama dugorocnog programa. Srpska akademija nauka i umetnosti i ovom prilikom izražava svoju spremnost da se svesrdno i celokupnim svojim snagama založi na ovim sudbonosnim zadacima i istorijskim nalazima naše generacije.