Ogledi

Bekonovo uzletanje kao da je ostvarivalo Platonov san o filosofu-kralju. Jer, istovremeno sa svojim uzletanjem do političke moći, on je korak po korak dostizao visine filosofije. Jedva se može verovati da su golemo znanje i velika literarna dela ovoga čoveka bili za njega samo sporedna stvar i odmor od burne političke delatnosti. Njegov moto bio je da se najbolje može živeti u povučenosti — bene vixit qui bene latuit. Njemu samom nije bilo jasno da li mu više prija kontemplativan ili aktivan život. Njegova želja bila je da, kao Seneka, bude državnik i filosof, mada je naslućivao da bi ovaj dvostruki pravac u životu ograničio razmah njegova rada i umanjio njegov uspeh. »Teško je reći (piše on) da li duh više obesnažuje i sprečava mešanje kontemplativnog života s aktivnim ili sasvim povučena kontemplacija«. On je osećao da studije same po sebi niti su mogle biti cilj, niti su značile mudrost, i da je znanje koje nema primene u radu samo akademska taština. »Rasipnost je trošiti suvšpe vremena na studije; suviše se kititi njima jeste afektacija; svoj sud upravljati samo prema njihovim pravilima jeste običaj profesora ... Lukavi ljudi osuđuju studiranje, prosti ljudi dive mu se, a mudri koriste se njim; jer primenljivost studiranja ne može da se odmah pročita iz pokupljenog znanja, nego je ona jedna mudrost koja tome znanju prilazi spolja i odozgo, i koja se zapažanjem stiče.« To je nov ton, i on pokazuje kraj sholastike, t. j. rastavu znanja od njegove primene i zapažanja, a na iskustvo i na upotrebljivost polaže onu važnost koja odlikuje englesku filosofiju, i koja svoj vrhunac dostiže u pragmatizmu. Ali, Bekon nije nijednog trenutka prestao da voli knjige i razmišljanje o stvarima; on piše reči koje potsećaju na Sokrata: »bez filosofije ne mogu da živim«19, i prikazuje sebe kao čoveka koji je naposletku ipak »na osnovu svojih darova pre bio određen za literaturu nego li za ma šta druto, pa je samo nekom sudbinom, suprotno naklonostima svoga genija (t. j. karaktera), gurnut u aktivan život«. Jedna od njegovih najranijih publikacija zvala se Pohvala saznanja (1592.); i zbog oduševljenja za filosofiju u njoj moramo ovo da navedemo: »Moja pohvala namenjena je samom umu. Um je čovek, i saznanje um; čovek je samo ono što saznaje... Nije li uživanje u osećanjima veće nego li uživanje u čulima, i uživanje u umu veće nego li uživanje u osećanjima? Nije li samo ono uživanje istinsko i prirodno koje čoveku ne može da dosadi? Nije li saznanje jedino ono što duh oslobađa od poremećaja? Koliko ima stvari o kojima mi mislimo da ne postoje! Koliko stvari mi cenimo i dajemo im veću važnost nego što je one zaslužuju! Ova lažna uobraženja, ova neproporcionisana cenjenja, to su oblaci zablude iz kojih se razvija oluja poremećaja. Ima li stoga za duh ljudski veće sreće nego li izdići se iznad poremećenih stvari u visinu, odakle se može pravilno ocenjivati poredak prirode i ljudskih zabluda? Postoji li samo stanovište uživanja, ili i stanovište otkrivanja? Zadovoljavanja ili dobijanja? Zar na bogatstvo magazina prirode ne treba isto tako paziti kao i na lepotu dućana? Zar je istina jalova? Nećemo li njome dostići dostojne stvari, i ljudski život moći snabdeti beskrajno mnogim podesnostima?«

Njegovo najbolje književno delo, Ogledi (1597.—1623.), pokazuje da ga još uvek razdiru dve ljubavi, jer su ga jednako privlačile politika i filosofija. U ogledu O časti i slavi on sve časti dodeljuje političkim i vojničkim delima, a nijednu ne zadržava za dela književna ili filosofiska. Ali, u ogledu O istini piše: »Ispitivanje istine, koje znači ljubavnu izjavu ili prošnju; saznanje istine, koje je i njena pohvala; vera u istinu, koja je i uživanje istine, — to je najviše dobro ljudske prirode«. U knjigama »mi saobraćamo sa mudracima, kao u aktivnom životu sa budalama«. I to, istina, samo onda ako se razumevamo u izboru knjiga. »Neke knjige sme čovek samo da okusi«, stoji na jednom slavnom mestu, »druge mora da proguta, a samo malo njih treba da sažvaće i svari«; sve te grupe čine, nema sumnje, samo beskrajno male delove okeana i katarakte mastila u kojima se svet svakodnevno kupa, truje i davi.
Svakako, Ogledi spadaju u onaj mali broj knjiga koje zaslužuju da budu sažvakane i svarene. Retko ćete na tako malenoj činiji naći tako hranjivo jelo koje bi na tako izvanredan način bilo zgotovljeno. Bekon mrzi nadev, i izbegava svaku suvišnu reč; u kratkim rečenicama nudi vam beskrajno bogatstvo. Svaki od ovih ogleda na jednoj ili na dve strane zbijeno sadrži oštroumne suptilnosti izvanrednoga duha o jednoj osnovi života. Teško je reći da li je tu odličniji materijal ili stil, jer Bekon raspolaže jezikom čija se proza isto tako odlikuje kao i stihovi Šekspirovi. Ovaj stil potseća na čvornovitog Tacita, on je zbijen i opet gladak; za mnoge strane svoje konciznosti on zahvaljuje veštoj adaptaciji latinskih idioma i fraza. Ali, njegovo bogatstvo slika karakteristično je za Jelisavetin vek, i u njemu se ogleda obilje Preporođaja; niko u engleskoj književnosti nije dao takvo bogatstvo pregnantnih i jakih upoređenja. Njihovo beskrajno nizanje jeste jedna mana Bekonova stila; bezgranične metafore i alegorije i aluzije padaju na živce kao udarci biča, i naposletku zamaraju čoveka. Ogledi su kao snažna i teška jela, njihova obilna količina ne može se najedared svariti; ali, ako se pročitaju četiri ili pet jedan za drugim, onda su najbolja duhovna hrana na engleskom jeziku. Kako bi se ova zbijena mudrost još zbijenije mogla da prikaže? Možda najbolje izlazište, i najzapažljivije otstupanje od manira srednjovekovne filosofije daje Bekonovo bezobzirno usvajanje epikurovske etike. Onaj filosofski tok misli: »Ne trošite, da ne žudite, i ne žudite, da se ne morate brinuti«, kao da nagoveštava slabe, klonule i plašljive duhove. I odista, mnoga filosofska učenja pokazuju se kao preterano malodušna i zabrinuta za čovečanstvo više nego što to zahteva priroda stvari. Tako ona pojačavaju strah od smrti lekovima što ga nude čovečanstvu; jer kako ona od života ljudskoga jedva što drugo prave do pripremu za smrt i nauku o njoj, mora ovaj neprijatelj izgledati strašan, jer čovek protiv njega mora da sprema neizbrojna sredstva odbrane.« Ništa zdravlju ne bi moglo da bude štetnije nego li stoičko ugušivanje požuda; zašto da se produžuje život koji je ravnodušnošću pretvoren u prevremenu smrt? I osim toga, to je nemogućna filosofija, jer instinkti hoće napolje. »Priroda je često sakrivena, ponekad savladana, ali nikad ugašena. Nasilje samo primorava prirodu da da violentniji odgovor; pouka i obaveštenje ublažavaju navalu prirode, ali samo navika menja ili pobeđuje prirodu... Nu, čovek ne treba da suviše veruje svojoj pobedi nad sopstvenom prirodom, jer priroda dugo vremena može da bude pritajena, i da ponovo oživi i dovede ga u iskušenje. Kao što se to dogodilo Ezopovoj devojci, koja je iz mačke bila pretvorena u ženu, pa je za stolom veoma pristojno sedela sve dotle dok nije miš proleteo pored nje. Zato bi trebalo iskušenja ili potpuno izbegavati, ili ih često tražiti, da bismo manje zapadali u njih«. Šta više, Bekon misli da se telo ne sme navikavati samo na uzdržavanje nego i na iskoračavanje; nnače bi ga trenutak neuzdržavanja mogao da upropasti. (Tako bi neko ko se navikao na najlakša i najsvarivija jela mogao lako otrpeti štetu ako ga zaboravnost ili oskudica primoraju da se odreče potpunosti.) Ali, »radije mnogovrsnost nego li prekomernost«, jer »mladićska snažna priroda prelazi preko mnogih iskoračavanja koja čoveka prate sve do njegove starosti«; u zrelim godinama čovek plaća za svoju mladost. Jedan od carskih puteva koji vode zdravlju jeste bašta. Bekon se slaže s piscem Postanja da je »svemogući Bog u početku zasadio baštu«, i sa Volterom da treba obrađivati svoje stražnje dvorište.
Moralna filosofija u Ogledima miriše pre na Makijavelija nego li na hrišćanstvo, pred kojim se Bekon veoma mnogo lukavo klanja. »Mi smo obavezni Makijaveliju i sličnim piscima što otvoreno i bez maske kazuju što ljudi istinski rade, a ne ono što bi trebalo da rade; jer je nemogućno vezati mudrost zmije sa nevinošću goluba bez prethodnog poznavanja zla, jer bez ovoga znanja vrlina je bez zaštite izložena zlu.« Talijani imaju jednu negracioznu poslovicu: Tanto buon che val niente — toliko dobar da nije nizašto podesan. Bekon svoje učenje prilagođuje svome delanju, i preporučuje pametnu mešavinu licemerstva i poštenja, kao što je primešavanje koje čišćem ali mekšem metalu daje mogućnost dužega života. On traži izrađenu i mnogostranu karijeru koja će čoveka upoznati s onim stvarima što duh mogu da prošire, prodube, ojačaju i izoštre kao Gete, i on kudi znanje koje ne vodi delanju: »Trebalo bi da ljudi misle na to da na pozornici ljudskoga života samo bogovi i anđeli smeju biti gledaoci.«
Iz patriotizma pristajao je uz religiju kraljevu. Mada je češće oituživan kao ateist, i sav pravac njegove filosofije bio svetovan i racionalističan, ipak je pretstavljao rečitog i prividno iskrenog neprijatelja neverovanja. »Ja bih pre verovao u sve priče Legende, Talmuda i Alkorana, nego li u to da ovaj universalni poredak postoji bez duha ... Površno poznavanje filosofije nagoni duh ljudski na ateizam, ali filosofiska dubina vodi ga religiji. Dok se duh čovekov obraća rasutim, izvedenim uzrocima, može ponekad kod njih da stane i da ne ide dalje; ali, opaža li njihov zatvoreni i sastavljeni lanac, onda mora da pribegava Proviđenju i Božanstvu«. Religioznu ravnodušnost izaziva velik broj sekata. »Uzroci ateizmu su verski razdori, ukoliko ih ima, jer jedan jedini razdor samo pojačava surevnjivost dveju partija; ali, mnogi razdori vode k ateizmu.., Naposletku, uzrok su i obrazovana vremena, naročito ako su mirna i imućna, jer nesreća i brige čine da se duh ljudski religiji viže obraća.«
Nu, Bekonova vrednost manje leži u teologiji i etici nego li u njegovoj psihologiji, On ne može da pogreši u analizovanju ljudske prirode, i strele njegova pogleda prodiru baš u srce. O najotrcanijem predmetu sveta piše on s osvežavnom prvobitnošću: »Oženjen čovek prvog dana svoga braka postaje u svom mšpljenju stariji za sedam godina«. »Često se vidi da loši muževi imaju dobre žene«. (Bekon je bio izuzetak.) »Bezbračan život pristaje sveštenicima, jer ljubav će teško zalivati ono zemljšpte gde najpre mora da zaspe baru... Srećno je taoce dao ko ima ženu i decu, jer ona sprečavaju velika dela, kako vrline tako i poroka.« Čini se da je Bekon i suvšpe napregnuto radio da bi imao vremena za ljubav, i možda njene dubine nikada nije potpuno osećao. »Čudnovato je posmatrati preobilje ove strasti. Jer nikad nije bilo takvog oholnika koji bi o sebi tako besmisleno dobro mislio kao ljubavnik o ljubaznici... Može se utvrditi da od svih velikih i dostojnih ljudi (kojih se čovek može da seti u prošlosti ili u sadašnjosti) nijedan nije bio ponesen do toga ludog stepena ljubavi; otuda izilazi da veliki duhovi i veliki zadaci odgone ovu slabićsku strast.«
Prijateljstvo ceni on više nego ljubav, mada i odnosno njega ima svoju sumnu. »Nema na svetu mnogo prijateljstva kojem bi mogla da se oda velika pohvala, bar ne među jednakima. Gde ima takvog prijateljstva, ono postoji između superiornih i inferiornih, čije sudbine ulaze jedna u drugu... Glavni plod prijateljstva jeste olakšanje i oslobođenje punoće i nabujalosti srca, a to izazivaju sve moguće strasti.« Prijatelj je uho. »Ko treba prijatelja da im se otvori jeste kanibal svoga rođenog srca ... Čiji je duh natovaren mnogim mislima, taj će u saošptavanjima i razgovorima čistiti i otvarati svoju mudrost i svoj razum; on će lakše baratati svojim mislima, bolje će vladati njima, i videće koji oblik one uzimaju kad ih zaodeva u reči; naposletku, postaće mudriji nego što je ustvari bio, i to će mu pre doneti jedan čas razgovora nego li jedan dan meditacije.«
U ogledu O mladosti i starosti on daje celu knjigu u jednom paragrafu. »Mladi ljudi više su sposobni za iznalaženje nego li za prosuđivaae, više za izvođenje nego li za savetovanje, i više za razvijanje novih planova nego li za sređene poslove; jer gde se oni kreću na području starih, tu ih vodi iskustvo starih, ali se rđavo služe njime u novim stvarima... Mladi ljudi, u vođenju i nadziravanju poslova, obično više počinju nego što svršavaju, i više mogu završavati nego li raspletati; oni lete za ciljem ne vodeći računa o sredstvima i putevima; besmisleno se vezuju za nekoliko načela na koja su se slučajno namerili, i bez brige izvode reforme onde gde preti neslućena šteta ... Zreli ljudi suviše zameraju, preduto savetuju, premalo se odvažuju, prerano se kaju, i samo retko donose kući celu zaradu, nego se većinom zadovoljavaju osrednjim uspehom. Na svaki način dobro je tražiti službu jednih i drugih... jer njihove vrline mogu da ispravljaju nedostatke jednih i drugih«. Ipak, Bekon misli da omladini i deci ne bi trebalo dati suvšpe slobode, jer će postati neuredna i nemarna. »Trebalo bi da roditelji na vreme utvrde poziv i tok života koji su svojoj deci odabrali, još dok se deca savijaju; i ne bi trebalo da suvšpe vode računa o dispozicijama svoje dece, misleći da će im deca najbolje raditi u oblasti kojoj su najviše sklona. Ako su naklonost i obdarenost dece izvanredni, onda im ne treba put presecati. Ali, uošpte je dobar savet Pitagorovaca: Optimum lege, suave et facile illud faciet consuetudo — biraj najbolje, navika će to učinitn prijatnim i lakim. Jer »navika je najviša vlast u ljudskom životu.«
U političkom pogledu Ogledi uče konservativstvu kakvo je prirodno kod čoveka koji je težio da vlada. Bekon zahteva jaku centralnu moć. Monarhija je najbolji oblik vladavine, i radna sposobnost države obično se menja prema koncentraciji moći. Za vladu »postoje tri glavna posla: pripremanje; raspravljanje ili ispitivanje; i izvršivanje« (ili izvođenje). »Ako se vrednost polaže na brzo rešavanje, onda od ovih poslova samo srednji treba da vrši većina, a prvi i poslednji manjina.« On je izraziti militarist; žali se na rastenje industrije, jer ona čoveka onesposobljuje za rat, i osuđuje dugi mir, koji uspavljuje ratnika u čoveku. Ipak, priznaje važnost sirovog materijala: S pravom je rekao Solon Krezu (kad mu je gizdavo pokazivao svoje zlato): »Ako se, kralju, pojavi kogod ko ima bolje železo nego ti, on će postati gospodar svega toga zlata.«

Kao Aristotelo, on daje uputstva za otklanjanje revolucija: »Najpouzdaniji način da otklonimo bunu jeste oduzimanje razloga za bunu; jer ako je zapaljivo gradivo pripremljeno, teško je reći odakle bi mogla doći iskra da ga zapali... Nije istina da suvšpe strogo ugušivanje (t. j. ispitivanje) glasova donosi oslobođenje od nemira; često ih najbolje zaustavlja neobaziranje na njih, a težnja da se oni uguše lako pravi od njih čudo koje dugo živi... Bune imaju dva izvora: veliko siromaštvo i veliko nezadovoljstvo... Uzroci i motivi bune jesu religiozne reforme, porezi, izmena zakona i običaja, povreda privilegija, opšti pritisak, davanje prvenstva nedostojnim ili stranim licima, glad, otpuštanje vojnika, stranke koje su naterane u očajanje, i sve što ljude vređa i time ih vezuje jedne s drugima da se zajednički žale«. Glavno pravilo za svakoga vođa jeste razdvajanje neprijatelja a sabiranje prijatelja. »Uopšte, podeliti i razbiti sve partije koje su državi protivne, i otuđiti jednu od druge, ili bar posejati nepoverenje među njima, to nije najlošije pomoćno sredstvo; jer očajan je položaj stvari ako su prijatelji države nesložni i podeljeni u stranke, a njeni neprijatelji povezani i sjedinjeni.« Bolji recepat za otklanjanje revolucije jeste pravedna podela imanja: »Novac je kao đubre, on donosi korist samo kad je razdeljen.« Ali, to ne znači nikakav socijalizam, i nikakvu demokratiju; Bekon ne veruje narodu, koji u njegovo vreme nije imao nikakva pristupa do obrazovanja. »Najniže od svih laskanja jeste laskanje narodu.« »Dok mu je gomila pljeskala, Fokion je s pravom pitao šta je pogrešno učinio.« Bekon je želeo klasu imućnih seljaka, zatim aristokratiju za upravljanje, a pre svega filosofa-kralja.« Gotovo nema primera da bi koja vlada sastavljena iz učenih ljudi bila bez uspeha.« On spomšve Seneku, Antonina Pija i Marka Aurelija, i nada se da će potomstvo njegovo ime dodati ovim imenima.